Нико неће заборавити

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, прву пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН.

Наредбу је америчком генералу Вескију Кларку, тадашњем команданту савезничких снага, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

НАТО је 24. марта 1999. у 19:45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја у Србији и Црној Гори.

Деветнаест земаља Алијасне почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. Подршку су им пружили стратешки бомбардери који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД.

Најпре су гађане касарне и јединице противваздухопловне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и н другим местима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених обејакта, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено.

У ноћи 23. априла 1999. године у два сата и шест минута наком поноћи, НАТО је у нападу на зграду националне телевизије усмртио 16 радника РТС-а.

То је био први случај да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.

Током бомбардовања изведено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирано је приближно 420.000 пројектила, укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби", од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, и успотребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе ради онеспособљавања електроенергетског система.

После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.

Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили су пали на подручје села Коколеч тог дана у 13:30 часова.

Савет безбедности УН је истог дана, 10. јуна 1999. усвојио Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбедност и заштите више стотина хиљада албанских избеглица при повратку у покрајину, док се не дефинише најшири степен њене аутономије.