Ужичка тврђава и Карађорђе

У Првом српском устанку Срби су били добро организовани за борбу против Турака посебно у Београдском пашалуку. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у релативно кратком времену заузму територију пашалука, што и није тако мали географски простор, како неки мисле, јер је захватао Београд и нешто села око њега. Беографски пашалук се одомаћио као назив за једну од управних јединица Османског царства у којој је избио Први српски устанак, а чији је званичан назив заправо био Смедеревски санџак. Међу Турцима Османлијама Смедеревски санџак је био познат и као област Морава (незваничан назив). Смедеревски санџак је у моменту избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40 до 50 хиљада били муслимани.

Борбе за ужичку тврђаву

У борбама са Турцима марта 1806. године мањи део Срба потиснут је према Дрини и преко ње, јер како је изваштавао француски конзул Срби су, одбијени од Бијељине, напали Зворник из Љубовије, али су сви покушаји били узалудни па су морали да се врате преко Дрине. То није био велики број ратника, тек њих пет стотина који су се утврдили у шуми, а добивши потпору од још 300 људи кренули су храбро против Турака. Нажалост, морали су да се повуку испред далеко бројније силе идући између Лознице и Лешнице. У повлачењу имали су мања губитке. Мртвима су Турци одсецали уши и послали их у Травник везиру као знак победе.

За то време Карађорђе је кренуо на смедеревску нахију, на Гружу и Јасеницу, грочанску и рудничку нахију. Иначе Смедеревски санџак се делио у 12 нахија, које су остале до избијања Првог српског устанка, а то су: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка. Карађорђе је сакупио војску од седам до осам хиљада људи. Са њим су били Марко Катић, Станије Главаш, Вуле Илић и Сима Марковић. Дошавши у Брусницу у априлу, Карађорђе пише Јакову Ненадовићу да се креће са војском у ужичку нахију па да ће, пошто остави код Ужица 500 људи, ударити на мост код Вишеграда и упасти у Босну. Наредио је Јакову да сву војску држи код Дрине, а Стојана Чупића с нешто војске да пребаци у Босну како би запалио Јању и Бијељину и да подигне села по Босни.

Међутим, устаничка војска која је била по шанчевима око Ужица, још пре доласка Карађорђа, успела је да заузме град, а Турци су се повукли и избили у ужичку тврђаву коју су Срби узалуд нападали. А када је Карађорђе стигао, разместио је војску и почео да туче ужичку тврђаву топовима, не би ли натерао Турке на предају. Део војске којом је командовао Милан Обреновић послао је да заузме положаје према Босни и Херцаговини, од Сокола до Нове Вароши. Милан је на тој страни ископао и утврдио више шанчева од којих су највећи били на Пониквама, на Кремнима, код Таламбаса на Златибору и на Торнику.

Тврђава јединствене конструкције

Од доласка Карађорђа у Ужице до Ускрса, који је те године падао 14. априла, Срби су се непрестано трудили не би ли некако заузели ужичку тврђаву тукући је топовима. По другим местима на Дрини, за то време, није било значајнијих бојева све до Ђурђевдана. Тврђава је подигнута на вискоком, релативно неприсупачном гребену који са три стране окружује река Ђетиња. Према западу, југу и истоку су окомите литице, високе и до 50 метара, и представљају јак природни бедем који се спушта до реке. Прилаз граду био је могућ само са севера, са седла према суседном вису, али и ту су вертикане стране браниле прилаз највишем делу утврђења, чинећи га неосвојивим. Из утврења се могла назрети и бранити саобраћајница која је повезивала Босну са Србијом. Положај града вековима је изазивао дивљење путника и намерника који су пролазили покрај његових бедема. Сама тврђава представља јединствену конструкцију на нашем подручју. Била је полукружне основе, висока 25 метара и подељена на осам спратова међуспратном дрвеном конструкцијом. Саграђена у другој половини 14. века да би штитила Ужице и каравански пут који је долином Ђетиње повезивао Моравску долину са Босном, Херцеговином и обалом Јадранског мора, првенствено Дубровачком републиком, када се Ужице налазило у поседу Николе Алтомановића.

Султан Мехмед II га осваја, обнавља и дограђује, као и тврђаве на Дунаву, у циљу спречавања евентуалних угарских продора. До почетка 19. века утврђење је било под турском влашћу, са изузетком 1737. године када је утврђење накратко у аустријском поседу.

У пролеће 1807. године Карађорђе је са око 8.000 бораца почео бој за Ужице у коме је у тромесечнним борбама страдало више од 500 устаника, рањен је Милош Обреновић, али је победа ипак остварена. Погинуло је више од 300 Турака, а 500 кућа изгорело. Исцрпљени глађу, Турци из тврђаве су се предали 20. јула, да би их Срби потом отпратили преко Дрине у Босну. Тако је Ужице, после Београда, била најзначајнија ослобођена варош у Београдском пашалуку. Постало је и главна устаничка база за даља офазивна дејства српске војске ка Старом Влаху и Босни и центар за обуку српских војника. Годинама су устаници држали у својим рукама ужичку тврђаву, да би 1813. године, кад је пропао Први српски устанак, Турци у њу ушли без борбе.