6. Култура становања

Коментар аутора:

Етика становања подразумева да увек будемо свесни да стамбене објекте делимо са другим људима, да не бацамо отпатке где стигнемо, да не правимо буку, слушамо прегласно музику, итд. ..

Најетичније понашање у стамбеним зградама било би понашање којим ћемо комшијама стављати до знања да постојимо само јављајући им се у пролазу, или ако затраже неку помоћ.

Рецимо, ако славимо рођендан и веселимо се због тога, или нечега другог, морамо бити свесни да постоје људи које то уопште не занима, и да наша лична весеља и наши лични празници њима обично не значе ништа, као ни нама њихови, јер и зашто би, и да нам наша лична расположења не дозвољавају да њима оптерећујемо друге људе, који имају своја, само зато што смо можебити деца. Прегласно испољавање свог приватног расположења у стамбеним објектима само је одраз некултуре и неваспитања онога који би то своје расположење комшилуку да наметне силом, што разумљиво мора резултирати негодовањем истог. Уосталом, законски је регулисана дозвољена јачина буке у стамбеним објектима.

Код нас је чест обичај да су домови и дворишта веома уредни, али су зато улице, травњаци, реке, језера, места поред путева пренатрпани ђубретом. Где год одемо згражавамо се како има некултурних људи који не знају да се понашају, бацају отпатке, праве ђубре и сл, као да то наше ђубре праве ванземаљци. Уколико дете школског узраста галами, кревељи се, или понаша недолично, као и старији, склони смо да то сматрамо разумним понашањем, иако то нема никакве везе са реалношћу. Уколико се у некој стамбеној згради неко жали на било какав облик недоличног дечјег понашање проглашавају га децомрзцем, лошим педагогом, или једноставно мрзовољном особом.

Међутим, деца су немирна углавном и искључиво када изађу из куће, било да је реч о парку, дворишту испред зграде, или самој школи, јер им родитељи у домовима не дозвољавају да их тероришу детињством. Зашто би то онда требао да дозвољава неко на улици, школи, или у комшилуку?

Етика становања се у великој већини држава не учи, него се регулише законом. Свако има право на свој мир, свој ред, и нико нема право да му то нарушава.

Уколико неко воли псе, рецимо, и не смета му да тај пас лаје када му се лаје, врши нужду на улици, или у ходнику зграде, онда нек звучно изолује собе, нек дозволи псу да врши нужду на његовом сопственом тепиху у дневној соби па нек га тек онда изведе у шетњу, или нек носи лопатицу и кесицу са собом, што је у свакој цивилизованој и уређеној земљи обавезно, и нико се на њега и пса неће жалити. Уколико пас није у стању да се издресира да не лаје и завија кад му падне на памет постоје оперативни поступци којима се тај проблем решава и сви срећни и задовољни, чак и пас, јер више не трпи грдње због својих лоших навика.

Уколико некоме оправдано смета псећи лавеж, дечја неартикулисана галама, гласна музика и слично, не значи да мрзи псе, децу, или је немузикалан, већ да је савршено нормална особа која не дозвољава да му се некултурне особе пењу на главу.

Ако неко грди дете, или човека, због недоличног понашања не значи аутоматски да је човекомрзац, већ да му смета то недолично понашање.

Једноставно, непристојно је чак и своје жеље, мишљења, и ставове, на силу наметати другоме, посебно када од нас то нико не тражи или кад изричито не жели ни да их чује, а камоли друго.

Оправдања за неетично понашање у стамбеним просторијама, на улици, у школи једноставно не постоје и чим смо у прилици да се правдамо сигурно је да се нисмо етички понашали. Рецимо, ако је поломљен прозор у учионици за време одмора сигурно није смак света, нити је ученик који је разбио прозор сад одједном постао више или мање добар или лош због таквог испада, али је сигурно и то да се у време разбијања прозора кршио прописану етику понашања ученика у школи.

Одлика сваког облика неетичног понашања у кући, на улици, испред зграде, у природи, у школи, је да се одмах примети, да одмах упадне у очи. Штавише, што је понашање неетичније оно се више уочава и теже се крије. Свако дете направи несташлук, а и одрасли. Но, обично се прозивају она деца која несташлуке праве констатно и стално, јер њихови несташлуци се теже скривају и боду очи, па се скоро по правилу увек исти ђаци кажњавају за преступе, имају проблема са "старијим комшијама" у местима становања, праве ђубре, неред, итд. Исто најчешће важи и за одрасле.

Коментар аутора: Фотографије на овој страни су са територије Србије, што није ни било потребно наглашавати.