Дуг је списак

Дуг је списак оних издавача у Србији, који су на овај или онај начин, минулих деценија, (одбили) вратили рукопис романа ЦЈЕЛОМУДРИЈА...могло би о томе да се напише и књига! За сада, да кренемо од онога, објављеног, најсвежије објављеног.

Лист Заветине+, у васкршњем двоброју (26-27/2020, стр. 193 -194), у рубрици ОДАВДЕ: БЕЗ ОБЛАНДЕ СУПРОСТАВЉАЊЕ НАЈГОРОЈ ВАРИЈАНТИ, доноси следећи текст:

ЦЈЕЛОМУДРИЈА овог света (1989 – 2019)

ПОДСЕТНИК ИЛИ ВЕЛИКО, ДУГО ПУТОВАЊЕ РУКОПИСА ЈЕДНОГ РОМАНА ОД ФИЈОКЕ ДО СРПСКИХ ИЗДАВАЧА

Неки одломци из ЦЈЕЛОМУДРИЈА овог света публиковани су крајем 20. и почетком 21. века, најчешће у часописима штампаним у провинцији (Крагујевац, Велика Плана, Мало Црниће, Ниш, Сврљиг...) У листу „Заветине+“, штампано је неколико наставака овог рукописа (закључно са бројем 8; тзв. прва серија овог листа), и то би било то; кратка прича, да - мршаво што би се рекло. Али, у суштини, све је дуже, парадоксалније и апсурдније...

У једном коверту нађох (пред нашу Славу - Св. Аранђела, 2019. - уочи одласка у Шведску) два исечка из новина о ширем и ужем избору романа на Деретином конкурсу за необјављени роман и запис о рукопису романа ШИФРА ЈЕГУЉА (који су одбијали – годинама, пре тога! - без речи, објашњења, на разним конкурсима, и по редакцијама тзв. великих издавача, почев од 1989. године, када сам почео нудити тај рукопис, па све до те 2014. године, на том Деретином конкурсу) Запис Радивоја Шајтинца, песника и члана жирија. Тест је недатиран, не сећам се како је и када доспео до мене - можда крајем те исте 2014. године? То је био први написан текст о том рукопису чије дуго и велико путовање траје дуже од четврт столећа! Не желим ни да нагађам зашто га је написао? Време ће све, као и обично, показати зашто. Савест живи писци не могу избећи, пре свега своју савест, Шајтинац је то показао и доказао...

Вероватно сам га зато и сачувао?...




______________________________________

Мирослав Лукић ШИФРА ЈЕГУЉА

ЗАПИС О РУКОПИСУ

Мора се признати, ретке су овакве књиге у српској књижевној, како историји тако и продукцији.

За разлику од оних полемичних и превратничких са становишта, пре свега естетичких дилема и филозофских модела, конструкција, деконструкција или реинтерпретација, ова књига Мирослава Лукића комбинација је личне, завичајне, националне, космполитске, ерудитске, поетичке и заветне енциклопедијске мисије у превредновању и прочишћавању српске књижевности, њене историје, достигнућа, тематских и духовних простора,домета и турбуленција, искушења и моралних и антропоцентричних, статусних и вредносних.

Ауторов, условно говорећи, примарни композициони модел аутентичан је и убедљив преплет широкопотезних исходишта – топоними и датуми, време и простор, историја и догађаји, библија и океанска лектира, ратови и биографије, открића и хагиографије,заблуде и убеђења. Проучавања и завештања. Историја идеја, терор и шкарт, национално, иконографско, витешко „монашко“, све до Идеолошког, политичког тоталитарног, симулакрумског, и пост историјског, сајберсвеприсутног. Критика сваке хијерархије али и потрага за детекцијом неподчињавања.

Кардинална тема обрачуна са бирократском књижевношћу. Археологија прећуткивања личности и дела.

Књига је подељена на прецизне, не само тематске већ провоцирајуће откривалачке или феноменолошке области.

Следи се хронологија врло захтевног породично, национално, човекотражитељског корпуса идеја што у појединачној мери личног ауторства није ни мало свакодневно или виђено.

Жесток је ово обрачун са стереотипима свих врста, али то је посебна и неисцрпна област, бескрајна као монолог пања тотема који збори светлу, лицима и звездама.

Међутим, да би то у рецепцији било праћено и схваћено, побринула се миксмедијална позиција ауторовог композиционог решења. Поетски интимне и експресивне исказе настављају пасажи мемоаристике, епско се преображава у енциклопедијски систематизовано а ово у полемичку есејистику, мудром искреношћу богат памфлет. Причини се и метатекст с елементима реторичке персифлаже, демистификује се и сам поступак али дискурзивни предео је стамен ко камени и водени белег, кућа, Храм, Магаза и разговетан и ангажован у својој поруци и непоштедан у својој анимацији и супериорне ауторске свести и савести. Што фактографски, што микроконтекстализацијом, наравно овде су присутна бројна имена из културне, политичке, верске, филозофске историје човечанства, и њихова се духовна прецизност узвисује мудрошћу писца изнад сфере пуке „услужне компетентности“.

Антибиократска плавет изнад предела и плодног тла националног ослонца у ком су лични, породични и уметнички завети дело којим се лична судбина одужује животу и уметности.

Ово је књига која се дуго и пажљиво чита, памти и одгонета, захтева одговорну и аналитичку мултидициплинарност а своју садржајну комуникативност лоцира у правцу богаћења читалачког знања, открића и демистификација.


____________* Споменути роман се пробио у ужи избор једног књижевног конкурса, после немих "шиба" кроз које је прошао у Београду ("Просвета", "БИГЗ", СКЗ, ...) и Сарајеву... али је, наравно остао и даље у ауторовим фиокама, чекајући нека друга времена, која можда у овој и оваквој земљи неће ни доћи, или ако и дођу, биће то доцкан, прекасно)…Зашто овакве рукописе, овде (у Србији, овдашњој, оваквој каква јесте), одбијају, не воле, и чак – спречавају?Постоји одговор на то питање, и треба да га дају, из свог угла, и други српски писци. Ја све ово пишем, далеко од Србије, ове зиме, да се ЗАХВАЛИМ, на време, свима који су у минулим деценијама одбили или спречили објављивање „ЦЈЕЛОМУДРИЈА“, ма из кога разлога, тобож књижевнох, ванкњижевног, идеолошког. Помогли су ми, сви ти уредници – српске транзиције, дубоко огрезли у фатуму посттитоизма, натерали су ме у велики инат и удубљивање – зато, велико им хвала. Већина од њих је у књижевном смислу покојна, и сви по својој заслузи леже у заједничкој гробници титоизма. Рукопис који су одбијали, гле чуда, надживео их је!Ево, дошло је време да се, у целини, обелодани на велики дан – Васкрс 2020. године.Хвала Богу!(Б.Т)