Како им је "жаба улетела у уста"? / Corpus delicti, 1 - даље

"Дечје новине" и "Јединство" су 1988. године објавиле "ДЕЦУ

АРБАТА" Анатолија Рибакова (није реч о роману, иако то јесте, већ

више о аутобиографској прози). Главни јунак Саша Панкратов, студент

Саобраћајног факултета. Осуђен (због шале у зидним новинама) на

прогонство у Сибир, 1934. Рибаков се временски ограничио на

историјско раздобље у СССР - у 1934. године, закључно са 1.

децембром - убиством Кирова, догађајем који ће наговестити долазак

страшне 1937. године - када и Тито долази на чело КПЈ - и других

"црних времена". Рибаков је приказујући совјетско друштво ишао "по

хоризонтали...од Москве до Сибира, и до Кавказа, где је рођен

Стаљин. А по вертикали - од студента до самог вође". Стаљинова

личност ИЗНУТРА, "његова филозофија власти - дата је (према

речима Рибакова) по логици докажите да није тако размишљао...јер,

ако је тако радио, значи да је тако и размишљао..." "Не, није Стаљин

победио у рату, победио је народ, оних двадесет милиона које смо

покопали у земљу, они милиони гладних мушкараца и жена који су

радили у позадини. Да њега није било, можда Немци и не би дошли до

Москве и не би било Стаљинграда" каже Рибаков.

Енигму да ли је Стаљин крив или није крив за убиство Кирова,

Рибаков разјашњава овако:

"Да би се доказало да је Стаљин ликвидирао Кирова, потребне

су три чињенице. Прво, да је он то сам лично урадио. Ми знамо добро

да је Кирова убио Николајев. Друго, да је Стаљин дао писмено

упутство да се Киров убије, што, такође, није тачно. Таква се упутства

не стављају на папир. Треће, да постоје сведоци о умешаности Стаљина.

Али тих сведока нема. После Кировљеве смрти убијени су сви који су

на било који начин дошли у додир са читавим случајем.

Шта од свега остаје? Остаје само логика. Коме је то било

потребно? Располажем стенограмом са суђења Јагоди, тадашњем шефу

НКВД- а. На питање тужиоца Вишинског ко му је наредио да убије

Кирова, он је одговорио - Јанукидзе. А то је био секретар Врховног

совјета којег је Стаљин још раније стрељао... Стаљину је био потребан

ДЕТОНАТОР ЗА МАСОВНЕ ЧИСТКЕ, а тај детонато било је

убиство Кирова..."

Рибаков је написао сјајну књигу, можда помало преопширну?

Селић "ИЗГОН", М . Савић "Хлеб и страх".

Рибаков је због критике вође Стаљина провео извесно време у

прогонству; Селић је, иако син руководиоца Удбе, због једног

шапирографисаног памфлета о Ј. Б. Титу, одлежао две године у

Забели; М. Савић - хвала Богу - никада није осетио Титове казамате.

Савић не приказује у "Хлебу и страху" југословенско друштво

по хоризонтали и вертикали, његова је књига неодвршени мозаик.

Иако је Ј. Броз, Вођа, тема његове књиге, Савић се не усуђује

да направи анатомски рез на лешини титоизма (нема за то снаге,

храбрости или комептенције? или из неког другог разлога, можда

сентименталног? "Прижељкивао сам да дође у наш крај и, као онај

светац из приче, казни неправедне а награди праведне"), да иде даље и

дубље у разобличавање Лика и Дела...Било је боље да је своју књигу

назвао ДЕЦА СТРАВЕ, а не ХЛЕБ И СТРАХ - речи преко које

су многи осетили стварну суштину титоизма.

Значи, хтео је много више, Савић, па је и природно да су

евентуални читаоци очекивали више.

Савићева књига се бави доживљајима из живота самог писца

од првих послератних година до рушења берлинског зида и распада

комунизма.

Има смисла, донекле, поређење "Деце Арбата" и "Хлеба и

страха", иако то поређење иде на штету Савића.

За жаљење је ако Савић, пишући "Хлеб и страх", није стигао

да прочита "Децу Арбата", и сигурно је велики грех ако је Рибаковљеву

књигу ипак прочитао, па онда написао "Хлеб и страх" какав је

написао!...

Чини ми се, ипак, да је Савић можда прижељкивао да напише

онакву књигу какву је написао Селић; можда би било боље да је Савић

такву књигу написао доиста, али није, али то су ствари које припадају

хипотетичком начину размишљања...

Елем, ни један српски писац, ни Селић ни Савић, па ни Срба

Игњатовић - ова последња тројица су скоро вршњаци - Деца страве,

нису написали, на жалост, књигу која би раскринкала "Мајстора

историје" и његову Хокус - покус Мајсторију - југословенску верзију!

Није то пошло за руком ни драмском писцу Д. Ковачевићу, ни

Вилијаму Абрамчику.

Немам никакве илузије у том смислу...

Нико није од њих био на висини праве истине. Нико од њих

није кренуо дугим и заборављеним стазама православног реализма.

Већина писаца, афирмисаних у титоизму, осим неколико часних

изузетака, није имала једноставно чему да ме научи.

(.......)

Писци које сам познавао, претходна генерација, деца рођена

одмах после рата - Деца страве, као уредници књижевних листова и

часописа, нису се нешто претргли у објављивању мојих прилога. Хвала

им!

Имали су пречих посла: трговали су са утицајним уредницима

генерације испред њих (Павловић, Раичковић, Исаковић, итд.), тако

да сам, на известан начин, био осуђен на самиздат и пишчева издања.

(.....)

*

Генерација српских писаца, рођених 1945. године и оних

рођених касније, ДЕЦА СТРАВЕ, добили су волунтаристичко

васпитање: порасли су у клими идолатрије према политици.

Момчило Селић је романом "Изгон" бацио светлост на

катакомбе и боксове пакла југословенског социјализма, титоизма,

написао је књигу о узурпаторима и мистификаторима.

Написао је књигу о ономе што се не види, ни у другим књигама

других писаца, па ни његових вршњака - написао је нешто за зреле

људе.

Иако син удбаша, ипак је неколико година одлежао у

злогласној Забели. Приказујући властољубиве и охоле представнике

монолитне револуционарне структуре и идеолошки шовинизам до

мајмунске групне дрскости, највећи број страница своје књиге посветио

је "јунацима", очевима, који никада не признају своју кривицу, јер су

изгубили (ако су га икада и имали) појам о греху и о искупљењу.

У Селићевој књизи има и ликова који су притиснути несрећом,

удесом своје судбине, почели да наслућују амбисе титоизма.

Покајништво неких јунака, Маркана на пример, подсећа на

прозелитизам Св. Павла.

Селић је храбро проговорио о самозваним и лажним боговима,

а после читања његове књиге, и читаоци ће разумети, да су самозванци

и - лажни људи.

(стр.237 - 240)

Белатукадруз