ПАТЕНТНО ПИСМО - Наставак

I

1934. Винавер пише ("Скерлић и Бојић", у књ. ЧАРДАК

НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМљИ, 1938, стр. 82): "Одмах после

ослобођења Македоније ја сам написао у "Штампи" да ми књижевно

Србија, својим рационализмом који је завладао (дуплим, француским

фагеовским и руским нихилистичким утицајем из Чернишевског)

изгледа за неко време затворена за мистику, али да ће мистика доћи са

македонских језера у којима бораве још и стара чудовишта и над којима

лете прастаре утве златокриле и где се виле још скупљају. Сећам се да

сам овим подлистком и овим речима постао најсмешнији у Београду.

Свима је то изгледало као потпуна лудорија..."

[Разлика између Винавера и Бојића: "...Говорили смо увек о

- великом песнику. То је била наша једина тема, са свим варијантама.

Бојић је хтео да постане и да остане велики песник. Ја то нисам хтео;

ја сам желео да код нас настане неки песник кога бих ја волео и

читао..." (стр. 89)]

II

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА 3 - 6 / 2002.

...Да би овде било Правог успеха, макар једног дана, потребно је

да се промени толико тога, толико тога. Потребно је да се, прво,

прихвате - факта, да се прихвати чињеница Неуспеха. Јер неуспех је много

далекосежнији по последицама и може бити савладан, ако се призна и

прихвати његова огромна тежина, дејство, само радом, вађењем и цепањем

пањева. Јер овде, заиста, и кроз 19. и кроз читав 20. века има много, много

пањева. Много више пањева, него успешних и великана. Овде није као у

Кафкиној Кажњеничкој колонији, већ горе..Постоји фатум истинског

неуспеха и вреди се ухватити у коштац с њим. Исидора Секулић је

аргатском снагом крчила пањеве, али и неки други прекумановски

интелектуалци. Овде, пре свега, равнодушно треба одмерити сваки онај

успех који је дошао лако, ма о којој области друштвеног живота да је реч!

Да би Неуспех постао успешан, успешнији, треба се наругати, с пуним

правом, свим тзв. успесима, свим тзв. величинама, свим ћифтама, без

обзира где они обитавали, у академијама наука, или на универзитетима,

или на другим "позицијама". Дошло је време, драги моји, да засучемо рукаве

и да рашчистимо силну шљаку историје и толике кулисе шкарта.... - 26. августа

2002. (Преписано са корица истоименог књижевног часописа)

VII

Сматрам да је, поред властитог напора и сазревања и то била

и Милост Божја, што сам успео да заокружим УМЕТНОСТ

МАХАГОНИЈА.

Мало је писаца и у српској и у европским књижевностима

(колико знам), успевало да до 53. године објави оволико колико је

нарезано на овом ЦДу. Многи су дотле или завршавали на гробљу, у

лудницама, или на другим местима где судбина излаже своје

изабранике.

Једна је ствар - написати много тога, а друга је објавити -

много. Живео сам у амбијенту, где су објављивању, говорим о оном

правом, постављене многе бране. Успевао сам да их срушим, и још их

рушим. Поносим се околношћу да су моје најбоље књиге објавиле

ЗАВЕТИНЕ, а не (да им не набрајам имена - међу којима су и пет-

шест тзв. монополских издавача - комунистичких) тамо неки издавачки

диносауруси Удбе - Судбе!

Овде се, на жалост, ни у животу, ни у култури и литератури,

ништа променило није (колико ми је познато); сјахао је курта, узјахао

мурта! Овде се већ педесет година баве сјахивањем - узјахивањем.

Из дана у дан овде бацају прашину у очи. Поново намећу

познате и привилеговане опскурне авети, литерарне мртваке...

Критичари гледају у зрна, претварају се у књижевне сибиле, врачаре

и вућумаре (какве су једино могуће на овом дракулинском

поднебљу)...*

_______

* Од броја 20 - 23 / 2004 часопис "ДРВО ЖИВОТА", покренуо је нову

рубрику САМО ВАС ГЛЕДАМ, како би пружио прилику заиста независним

ауторима и заточницима исконске културе, да износе своја мишљења, уверења, друкчија

од оних у оквиру свакодневне и дугогодишње жабокречине... Као први прилози те

рубрике, објављени су текстови уредника М. Мркића и М. Лукића. Овај Лукићев

текст је претходно био упућен "упућен уочи београдског Сајма књига (2004) уреднику

тзв. Културног додатка ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ. Није објављен." Вероватно исти

текст не би био објављен ни у "Политици". "Патетнтно писмо" је, када је реч о тзв.

"култ. додацима", нека врста лакмуса. Константујемо ово, да би подвукли, да постоји

она друга и друкчија Србија, немалограђанска и нешкартирана... Да се зна!"

У пропратном писму Лукића има и ово, на крају: "ПС. - Само Вас гледам,

знате. Зенице су на фотосу дупле.

Не инсистирам да објавите овај текст по сваку цену.

Ако вам је, уредниче, оријентација да објављујете шећерлеме (...)"

Белатукадруз