МИСЛИ КОЈЕ МИ СЕ ВРАЋАЈУ, ОПЕТ

Због те књиге, сетите се, Бодлеру су приписали све злочине које је испричао!

Амбијент бездане књижевност, како у Бодлерово време тако и данас скоро да је исти – заблуда, грех, глупост, тврдичлук, себичност. Свет се тобож променио, у ствари диоптрије су се промениле, замаглиле. Од мртвих песника може да се научи много више него од тзв. живих великана данашњице, припадника Демонове странке.Ретки, усамљени песници, нагнути над бездане бездане књижевности, понављају као молитву и Вјерују, речи којима се Бодлер обратио свом стварном и имагинарном Читаоцу (читаоцима кроз време):

Тврдоглава у греху, душа нам млако жали;

Наплаћујемо скупо кад било шта признамо,

И опет блатним путем весело корачамо

Као да смо сваку мрљу јефтином сузом спрали,

Захваљујући оном вичном алхемичару,

Сатани Трисмегисту, што дух нам опчињени

На јастуку зла дуго уљуљкује и плени,

Чврст метал наше воље плине у прах и пару.

Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже!

Проналазимо дражи у свему што је гадно;

Без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно

И свакога смо дана за корак Паклу ближе... итд.

Прочитајте поново песму Понор.

Једну од изврсних песама. Једну међу најбољима.

Паскал је свој бездан свуд носио собом.

- Авај! Све је понор, - дело, жеља, речи,

Снови!Дигнутом ми косом вијорећи,

Ветар страха често пуни ме тескобом.

Свуда, кроз висине и дубине видне,

Старшни нас простори притискују муком...

У дну мојих ноћи Бог зналачком руком

Црта безброј лица море непрекидне.

Сна се бојим као мрачних грдних врата

Откуд зјапи нека страва непозната;

Са свих је прозора само бескрај видљив,

А мој дух, сав смућен од тамних открића,

Пред ништавилом је бешћутним завидљив.

- Ах! Зар вечно бити роб Броја и Бића!

Нове Цветове зла светска поезија није написала (пардон: дописала), на жалост!

Мото бездане или понорне књижевности могу бити, између осталих, и ова четири Бодлерова стиха : „Са свих је прозора само бескрај видљив, - А мој дух, сав смућен од тамних открића, / Пред ништавилом је бешћутним завидљив. / - Ах! Зар вечно бити роб Броја и Бића!“

Парафразирајмо Пиндара: Време је најбољи савезник праведника, и песника понора.

Деветнаести и двадесети век у европској и српској књижевности имају свој средњи век!

Већ неколико година мисли о безданој књижевности и песницима понора ми се враћају, опет и опет, режио сам да их сачувам, зато што желе да живе!

У каквом су односу бездана књижевност и амбијент у којем се назире?

Можда је на ово питање одговорио директно и индиректно један велики човек, који је себе сматрао глупим? Служи ли коме бездана књижевност?

Бодлеров аксиом: ... песник не припада ни једној страници.

Сви они песници који су се учланили у неку од странака промашени су људи, залутали игром случаја у литературу.

У официјалној литератури, званичној, најзваничнијој, бирократској, много има мимикрије, залуталих, великана. Не један је од њих био љубимац тиранина, и с времена на време, кандидат за Нобелову награду за књижевност, па и добитник највише награде на свету за књижевност!Шта показују два последња века у Европи?

Бодлер тврди:“теже је волети Бога него веровати у њега. Напротив, људима овога века теже је да верују у ђавола него да га воле. Сви га служе а нико у њега не верује. Недостижна истанчаност ђавола...“

Тешко је овом песнику противуречити. У једном од нацрта предговора за Цвеће зла, Бодлер је и ово посведочио:“ Овај свет је стекао простачку тупост која презиру духовног човека даје жестину страсти.Но има срећних љуштура које ни отров не би нагризао“.

Таквих „срећних љуштура“ било је и још увек има и у српској књижевности друге половине 20. века, међу добитницима највиших бирократских књижевних награда на Балкану. Берђајев је написао књигу о два царства, треба је читати поново и поново. Ради подсећања. Тзв. уметници који су продали душу Царству Ћесаровом, припадници су Демонске или Ђаволове странке.

Две последње строфе Бодлерове Химне лепоти гласе овако (превод Б. Живојиновића):

На небу ил у паклу, шта мари где се роди,

Лепото исполинска, безазлена и грозна!

Ако ме твоје око и осмех кроз двер води

Бескраја који волим а никад га не познах?

Шта мари ко те посла, весниче или варко,

Бог или Ђаво, ако – ти пуна мирисања,

Ритма и сјаја, вило и једина владарко! –

Смањујеш гнусност света и бреме битисања!

Што значи, да истински песник није ограничавао, није правио оквир око бездане књижевности. Бодлер се свесно изложио мржњи тзв. официјалне књижевности, званичне, бирократске, као и мржњи светине, тврдећи да га „никакво људско поштовање, никакав лажан стид, никакав савез, никакво опште право гласа неће ме натерати да говорим тим невероватно исквареним језиком овог века, нити да бркам мастило са врлином“. Колико данас, у Србији, на Балкану, у Европи, па и на свим осталим континентима ове планете, има песника који би да по ту цену буду песници?

Није Бодлерово Цвеће зла неки приручник који се препоручује почетницима, који би да стекну нека знања о безданој књижевности. То би било чак неукусно, ту књигу препроручивати тако и на тај начин. Пре свега и стога што је њен састављач понајбоље знао шта је саставио, донео на свет, сматрајући да је та књига „у суштини непотребна и потпуно безазлена, није сачињена са другом намером но да се забавим и задовољим своју страст према препрекама“.