ИГНОРИСАЊЕ ЦЕЛОВИТЕ ИСТИНЕ И ГРЕХА / Corpus delicti, 1 - даље
Датум постављања: 21.07.2010. 08.02.29
Бистра вода у којој се виде многе жабе
Писци - припадници послератне генерације (Деца страве) -
именовани и неименовани, недорасли су и неуверљиви; што се лепо
види када упоредимо оно што су писали и написали о злочину, или што
је у вези са злочином, са оним што је Шекспир написао у Магбету.
Шекспир је генијалан, а они нису, јер нису показали да грех никада не може
бити нешто природно и логично у људском бићу; никаквом логиком и
разумом не може се оправдати грех као средство људскога живота, као
природни израз човековог бића. Грех гони човека из неспокојства у бес, из беса
у конфузију, порок и лудило. Из једног јединог греха титоизма, а њих је било
много, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку.
Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог,
глупог, очајног, робовског постојања.
Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом
титоизма, царства ћесаревог, грехом у множини, не говоре о
стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли
и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из
очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у
сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као
мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом
човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од
њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само
грех и савест, а пише и прича о нечем другом.
Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину : грех не
стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га
човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора
имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако,
нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу,
богоборству, сладострашћу, славољубљу...
*
(.....) Ишчекивао сам да се појави писац, један, или двојица -
тројица, у којима ће све у њима и око њих: и велико и мало, и коначно
и бесконачно, и просто и загонетно, и мрачно и светло, и видљиво и
невидљиво, и зло и добро, и све и сва у световима које знају, осећају и
наслућују, досегнути молитву, вапајну. Молитву упућену Господу, у
чијим световима постоје одговори на сва наша питања...
Такав се још није појављивао...
(стр. 254 - 255)
Дакле, ко овде хвали С. И., или ма кога од "Деце страве"?У свом приватном књижевном часопису у 200 примерака лако је написати такву лаж, али у лажи су кратке ноге. Појавом интернета и електронских часописа, такве се лажи разоткривају и брзо и потпуно - планетарно. То што издавачи, пријатељи и непријатељи, нису хтели да објаве до дана данашњег моју обимну књигу, из које се овде објављују најкаракеристичнији одломци, то је био рецидив неког бившег времена, краковидости, глупости, али то је било изгледа и неминовно, у једном времену, које је било пуно тумора времена...Међутим, не треба никога аболирати и ослободити одговорности. Јер шта би било да сам у међувремену умро? Шта би остало као истина за оне који долазе?