Сликали смо их, а затим ишчупали из корена

..

. .

..

Расли су из заборава,

зимске студи,

тескобе и јесени,

из семена претеча

и мајстора који су

лоше малтерисали,

из пукотина фамилије

која се осипа,

хранећи се малтером,

влагом, снегом,

прашином и заборавом,

из корена, које има зуби

јаче од гвожђа, ...

..

...

Као да су их слали зли духови,

или повампирени духови

недавно затртих...

Осмехивали су се

неизрецивом лепотом

вечности, али

ишчупали смо их из корена,

како би нешто понудили

за вечеру савести

и галди без краја

путника начетих пролазношћу...

...