Амблем тајног писма света

ПАТЕНТНО ПИСМО

Винавер зна да је историја српске литературе неверно

представљена од стане стручњака са универзитета (1936) и тврди:

"Целокупна историја књижевности наше има да се напише поново..."

Наводи и аргументе. Пише и о својој књижевној генерацији,

уверен да су њени припадници нашли пут за обнову, продубљење и

за прави стваралачки замах. "Једна песма, можда чак и једна реченица

тога што смо ми написали и изрекли била је књижевно важнија но сва

нагваждања мртвих схематичара..." Упркос томе, "наш је положај био

тежак и немогућ. Јер старе генереације схематичара, разних случајних

професора и васпитача омладине нису дозволиле омладини да она уђе

у књижевност и у живи израз преко наших извора. Напротив, они су

омладини дали свакојаку црвоточину, а нас су отстранили..." "На тај

начин моја генерација није могла да изврши утицај на омладину и на

широку јавност, а није јој се дало ни да дође до издања својих списа.

Ми смо били извори корисни за нацију које су покушали да затрпају.

Место воде са наших извора омладина је, жедна и жудна, добила

филтрирано блато и жабокречину./Млађе генерације које су прошле

кроз такву гимназију у власти схематиара и мумија, добиле су у

гимназији одвратност према књижевности. Многи од њих нападају

књижевност и културу мислећи да је то социјалност..."

Винавер је свестан да се његова књижевна генерација налази

између чекића и наковња. Између преживелих схематичара и тзв.

социјалних критичара. Имао је веру да ће књижевна правда према

његовој генерацији бити испуњена - у историји српске књижевности,

истицањем у правој значајној перспективи. Да ли се то догодило, макар

при крају 20. века? Донекле. Делимично. Винаверова генерација није

успела да се развије кроз живот како би то било корисно и у мери у

којој би то било корисно и за њу и за целу широку заједницу. Трагедија

Винаверове књижевне генерације јесте трагедија српске културе...

Винаверов ДРЕВНИ ДУХ. "Писати, употребљавати и

уобличавати многомислено градиво речи и појмова у ритмичном

колебању и свесном застоју, у страсном прекиду и у истрајном поносу

будноће - није ли то бити Бог и стваралац, на махове, на вечности

понорне и слатке? Бити писац значи бити Бог и то не онај који буновно

почива сам у себи уморан, него онај који је у пуном току склада и

несклада. И још нешто, као и у игри најприснијој и толико одговорној,

да је живот у питању; ко сме да се усуди да упусти власт над

материјалом у који, поред речи и појма, улази и насиље против кога ће

се све угњетено и домамљено светити ако му се дозволи да се отме и

врати музици и даљинама? Све су богове уништила њихова рођена

створења, бесна од реда, од јединства, од израза, од одлучне јасности,

од многоликог прелаза, од тешког проклетства дубљег живота на који

беху осуђена./ Писати: Бог, борити се да останем Бог, бити у сталној

опасности да се претворим у ништавило, живети само и искључиво

победом." ("За кога пишем", ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА

ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 149)

III

У тексту "Култура на раскршћу" (писаном 1929; објављен у

већ наведеној књизи, стр. 116-117), критикујући погрешку Г. Геземана,

Винавер, тврди да "велике културе не може бити без интуиције и

стваралачког прозрења. Дужност је данашњих песника и критичара да

ту интуицију, те дубине даду, ма и по цену смешнога. Данашњи писци

морају да надокнаде оно што су пропустили старији : да оваплоте страст

интуиције, жељу духовног продубљења, смисао унутарњег живота."

Винавер мисли да ће доћи нови песници и нови ритмови, када се

душевни, унутрашњи живот продуби. Тај "нови правац" у поезији

називао је КОСМИЧКИМ: "Космички не значи да се говори о

звездама, сунцима, месецима, као о неким позоришним реквизитима.

Космички значи да се полази од основног осећања целе целине,

космоса, од једног великог осећајног јединства, великог стања духовног

које обухвата смисао заједнице. Из тога стања указују се поједини

детаљи, као поједине случајности, које долазе у однос са заједницом и

опет се губе. Космичари су у истини што и безбројни песници мистерија

и религија..." Винавер је слутио да ће се српска култура и књижевност

развијати стваралачким напорима "нових нараштаја, који ће прећи преко

површнога и безначајнога рационализма и омогућити традицију

унутарњега живота" (стр. 117).

IЦентрална фигура српске модерне књижевности, објављује

1952. године своје Патентно писмо, под насловом: Освајање сна.

Све крин до крина, бездан тишина,

Вртлог врлина, сумор суштина -

Све се раскраја у сто бескраја,

У сто очаја, сто одношаја

У сто дивљина, сто давнина.

Сва мора брује безмерјем струје,

Мириси рује несвест милина,

Потоци хује бестрв планина -

Све гује зује језом олује

Безноћ је дана - безвласт даљина.

Тим срцем врелим, свенадно смерним,

Тим смелим трудом, свим узалудом,

Свим недосудом, свим нерасудом,

Том слашћу худом, превлашћу лудом

Тим бићем зрелим, горко чемерним:

Букните будно, бескраје скројте,

Складите развој, облике спојте

Зглобите време, безброје збројте -

Што неће цветом - сјајем освојте.

30. децембар 1952.

То, пише, Винавер - три године, пред, своју, смрт.

Развој - стваралачки развој - појам, који, заобилазе, или му

не придају значај који стварно има, тумачи у српској критици или

књижевној историји; то је оно о чему пише зрели Винавер; тражећи од

уметника да раде на усклађивању свога развоја. Стваралачки развоји

многих српских уметника нису били пожељни... Ако би се погледао

стваралачки развој многих српских писаца, па и оних најистакнутијих,

па и оних које је Винавер хвалио и подстицао на њиховим књижевним

почецима, од Винаверове смрти па до 2000. године, погледао кроз

увеличана сочива, видело би се, да нема писаца и песника, чији се опус,

или појединачно дело, завршава апсолутним, да не кажем Богом, јер то

многима може зазвучати чак патетично.

Другим речима, у другој половини 20. века н е м а - великих

стваралачких конструкција, у оном смислу како је то разумевао Винавер

(наводећи као пример ТАЈНУ ВЕЧЕРУ Леонардову). Има уметничких

дела у којима је дат живот у крвавом и битном сведочанству једног

значајног тренутка, и врло мало, врло мало дела у којима се живот

преображава ради више и веће конструкције, у којој се читаоци лакше

сналазе. У тим колебањима, превлађивало је прво, током читавог 20.

века. Винаверу је оно друго, крајем децембра 1952. године -

преображавање живота, ради веће конструкције - изгледало видовитије.

Изгледало му је као "огњено знамење које је овоме нараштају исписано

на небесима уметности". Винавер је умро са вером да су његови

савременици "кадри да то светско знамење и схватимо и да њиме

живимо".

Ту има упоришта за писање једног правог патентног писма.

Међутим, Винавер остаје недоречен; али у свакој видовитости има и

доста недоречености.

У тексту написаном 1922. ("Задатак песника", у књ. ЧАРДАК НИ

НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 128) Винавер

сматра да се мора "веровати у велику мисију песника у нашој средини.

(...) Наша средина зато је духовно учмала што је сва снага поезије била

до скора - и могла бити - употребљена, утрошена за један само свој вид;

за вид родољубив, морално - витешки на подлози чојства и јунаштва.

Снага поезије мора сад бити искоришћена за друге циљеве: да се

неминовна духовна сувопарност и закржљалост, та спољна духовна

окорелост, расече до ране, до крви, да се омогућимо рањени и крвави

за шире проблеме душе, за велико струјање, за велики живот наших

дана./ Запекли су се били и сувише стари ожиљци. Самим тим и старо

постаће ближе и разумљиви јер, доћи ће у додир са новим тражењем

као противтежа, оживеће. "

У ствари, у српској књижевности 20. века није било патентних

писама; и ако је и било извесних покушаја, не могу се, ипак, ни

формално, ни суштински поредити са Теслиним.

Тесла може бити мера поређења, јер није био сам научник, већ

и визионар. Био је научник и метафизичар.

У српској књижевности 20. века, нема пријављених

књижевних патената (формално гледано)... Неко ће рећи да се до

проналазака у науци долази на други начин, у односу на уметност. (У

науци се открива грешка претходника, у уметности, открића долазе

обожавањем вољених претходника.) Можемо читати не један манифест

у српској књижевности од 1900 - 2000. године, као крња патетнтна

писма њихових састављача. Међутим, сви ти "проналасци" нису

остварени; ни један од књижевних проналазака у српској књижевности

споменутога периода, не сија на свим тачкама земаљске кугле, као један

једини, Теслин: сијалица. Црњансково објашњење о настанку песме

"Суматра" могло би се читати као нека врста Црњансковог проналаска,

као и понеки манифести "барбарогенија" (балканских); Винаверов

укриван есеј "Одбрана песништва" (објављен 1938, у Младеновићевом

часопису ХХ ВЕК), индиректно, показује и доказује, да у 20. веку

нема правих Патентног писма. Нема - генија.

И у том смислу, није згодно рећи, нема ни једног разлога да се

Срби љуте на Нобелов комитет. Предлагали су Попу, Павловића и

Павића за Нобелову награду, али то је изгледа покушај без наде. Јер,

ко од три споменута писца има ваљани пријављени Патент?

Писац"Хазарског речника"?

Вероватно овај аутор има неку врсту неформалног Патента (по мишљењу његових сведока, којих има више и међу издавачима и официјелним - неофицијелним књижевним

критичарима и тумачима)...

Када упоредите - патенте Николе Тесле, научника, проналазача и визионара - првог и уједно последњег Србина 20. века који је добио (и одбио) Нобелову награду, са, рецимо, било којим проналаском у српској књижевности (то није лако, наравно, из више

разлога), видећете следеће: Тесла своје патенте објављује на енглеском

и пријављује Патентној служби Сједињених Држава патентним

писмима дајући детаљну и квалитативну спецификацију проналаска.

Свима заинтересованима, Никола Тесла из Смиљана, у Лици,

Аустроугарска, даје на знање да је открио то и то... Што увек потврђују

и сведоци - два сведока. Када је реч о проналасцима у српској

књижевности, ту су ствари мало сложеније.

Има ли у српској књижевности 20. века, заиста, проналазака?

Ко су проналазачи? Је ли, рецимо, модерна - проналазак? Је ли

проналазак "суматраизам", "зенитизам", "дадаизам", "надреализам",

соц. реализам? Критички реализам? Црни талас? Постмодернизам?

"Сигнализам"? "Клокотризам" ? "Постпостмодернизам"?...

До 1897. године Тесла је пријавио Патентној служби 79 патената!

До 1902. Тесла је пријавио још 21 проналазак.

Од 1909. до 1927. Тесла пријављује Патентној служби САД 18 патената.

Патентној служби Велике Британије Тесла пријављује 1921.

шест нових патената. (Теслина патентна писма су преведена на српски

и објављена у четири књиге 1996, Београд.)

У српској књижевности 20. века има много више - забуна,заблуда, укривања, свега и свачега, а понајвише сујета, које су дошле главе и онима које савременици сматраху врлима...

Зашто је то тако и докле ће бити тако?

Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада- нешто што би се могло назвати - лицемерје....

Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа ВАМПИРЏИЈА, написао дословце ово:

ДАНАШЊЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ

Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи

успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета

објављује толике НАЈ, НАЈ - лепше... Било би глупо трошити папир

на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто... Толико наслова,

толико генијалаца... Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц.

Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској

култури и књижевности.

Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и

свакојаки други шкарт.

- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим

парама! - чујем тобожњи глас разумности.

А одакле им паре да то штампају?

Кад успеше толике паре да сакупе?

Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је

подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају

новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет,

петнаест или више издања.

Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који

још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко,

макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100

примерака, то замери.

Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и

таквих, стасалих у Необичној лажи.

И како да се овде нешто промени?

Лицемерје се брани срчано, као поштење, а оправдане и

разумне примедбе се жигошу као неподопштина.

Лицемерје се овде брани жилаво и криптографски, тајно, преко

разних ложа, кланских, генерацијских, тобож естетичких, тобож

научних, партијских, земљачких. Међутим, неистина и лицемерје се не

могу одбранити ни јавно ни тајно, ни уз помоћ власти, било које власти.

Никакве камуфлаже, које су последњих година, веома у моди, неће

никоме помоћи! Истина, а то значи живот и уметност ће победити,

потискивати и потиснути непомериву Необичну лаж.

Достојевски је био пророк. Био је то и Креманац Илија

Мољковић. Јасновидце не бирају комитети, властодршци, богаташи,

централе партија, уображени професори универзитета, и свака друга

моћ из таме, секте и интернационални интерес и капитал, већ - неко

други.

Ко? - то је тајна, хвала Богу!

Лицемерје је савремени облик вампиризма и крвопијства.

Крвопије нападају на изабранике и пију им крв којом се храни њихов

лични демон и вампир. Злочин је данас, као и одувек, напајати свежом

крвљу живих, наивних и невиних, лешину и монструма.

Повероваћу да овде више није потребан вампирxија тек онда

када буде раскринкана и потиснута чак из из шала Необична лаж!

Фатум, који је обележио читав минули век...

Дотле, кад год имам који слободан дан, скокнем до српских

планина, и меркам глогове. Носим секиру са собом и шиљим ново

глогово коље. Имам у свом подруму стотинак солидних примерака!...

Они су правили вампировиће, а ја глогово коље. Човек има

право на одбрану од нечистих сила и ноћних крвопија.

Демоне Необичне лажи нисам измислио ја. Камо среће да су

пука пишчева измишљотина! Европа појма нема шта је у ствари

данашња Србија.

Али, никад није касно; биће времена и да, ако жели, сазна!...

О књизи у којој је то написано, ћути се. Како само код нас

умеју. Што непријатељи истине ћуте, хајде - де. Што пријатељи ћуте,

враг једино може разумети...

Нека се ћути, мени не смета. Ћутање и лицемерје ће многе -

обележити, жигосати. Истина у Србији никада није била посебно

омиљена. Ни истинословци.

Овде се, већ скоро двеста година, размахао - Ћивта.

Овде се унапред додељују награде за књиге које ће тек бити

написане, док се написане и ванредне књиге сматрају за ненаписане,

непостојеће....

Почело се са фалсификовањима у тзв. историјама књижевности; али

ко овде има петљу да целокупну историју српске књижевности напише

поново?

Белатукадруз