Сјај и беда великана бирократске књижевности

...Сви су — а да то не знају, јер неће да знају - ШКАРТ историје, Бела Гордост, европејска; сами су себе осудили, и не треба нико да им суди. Тзв. наука и критика, култура и издаваштво, Потемкинова села у којима су рођени, школовани и порасли, медији, позивање на Европу и свет (који свет?), на лепоту и љубав, обмане и опсене, наметања, свиме су се тиме послужили, и многим другим стварима, као мостом из варварства некултурног у варварство културно, из варварства невештог у варварство вешто.

Шкарт је за собом мостове порушио. Све су обесветили, чак и обичај сахрањивања. Српска књижевност и култура је почетком трећег миленијума: једно буре, у коме незрело и труло превире, а киселина која из њега истиче није ни за нос ни за језик. Троглава моћ официјелне књижевне критике је саградила палате лисицама и вуковима, а праву српску културу и књижевност је оставила без крова.

Сирота у Бога, шта та књижевност и култура имају, кад Њега немају?

Докле ћете да продајете маглу и фалсифкате? О каквом духу смеју да говоре и пишу они који су изгубили веру у дух? Зар нису научени и добили једну другу веру, веру у крв? Доктор Дух је банкротирао у Србији већ почетком 20. века, а један други доктор, Доктор Крв је привукао многе пацијенте к себи. Тај Доктор је отац рођени Доктора Смрти, који од тридесетих година 20. века овде царује.

Доктор Крв и Доктор Смрт, изгубљени дух и изгубљено здравље, овде већ деценијама одређују, диригују и повлаче конце. Дакле, банкрот.

Они су произвели монструме, бумбаре и вампировиће. Чудовишта способна да иду само једним путем. Тај пут сс завршава ћорсокаком, на Отпаду. Ко је међу њима био способан за властито распеће и жртву? И ко се од њих приближио правом бићу стварности? Ко је од њих истовремено ишао путем што води на исток и на запад, ко је од њих био у стању да иде на оба та пута истовремено? И најбољи, тзв. аналитичари међу таквима, су, суштински речено незналице. Тражили су ствари у стварности, и сада им се смеју не само ствари, него и све друго, смехом сатане!....

Есмер Белатукадруз: Доктор Смрт, Пожаревац:Едиција Браничево – Центар за културу, 2003, 184 стр.; стр. 151-152

Ови редови су, први пут објављени 2003. године. У поглављу Доктор Смрт, лично.

То поглавље почиње прозаичним (истинитим) закључком:

»НИН-ова награда за роман године за многе српске писце има значај малог Нобела. Апсурд.Увек су је додељивали преко везе, зна се којим писцима...» (стр. 147)

Доказ: списак лауреата и ветерана ове наметачке награде!

Тамо има чак троструких* и двоструких лаурета за књиге које је време одавно прегазило и које је сасвим заслужено затрпала немилосрдна библиотечка прашина...

______________

*"НИН-ова" награда за најбољи роман године додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије, а њен троструки лауреат био је само Оскар Давичо , док су двоструки били Добрица Ћосић и Живојин Павловић. "

Давичо је и једини лауреат НИН-ове награде две године узастопно - 1963. за роман "Глади" и наредне за "Тајне". Први пут је награђен 1956. за роман "Бетон и свици".

'НИН-ова' награда први пут је додељена 1954. године, а добио ју је Ћосић за роман "Корени". Он је био лауреат и 1961. године, за роман "Деобе".

'НИН-ова' награда свега је два пута у полувековној историји додељена женама-писцима - Дубравки Угрешић за "Форсирање романа реке" 1988. године и Светлани Велмар-Јанковић за "Бездно" 1995.

Награда није додељена једино 1959. године, када је направљен преседан ради стимулисања квалитета. Без награде тада је остао Миодраг Булатовић са романом "Црвени петао лети према небу".

"НИН-ову награду" вратили су Данило Киш, награђен 1972. године за "Пешчаник", и Милисав Савић, који је то признање добио 1991. године за "Хлеб и страх".

Досадашњи добитници "НИН-ове" награде су:

1954. Добрица Ћосић - "Корени"

1955. Мирко Бозић - "Неисплакани"

1956. Оскар Давичо - "Бетон и свици"

1957. Александар Вучо - "Мртве јавке"

1958. Бранко Ћопић - "Не тугуј, бронзана стражо"

1959. Награда није додељена

1960. Радомир Констатиновић - "Излазак"

1961. Добрица Ћосић - "Деобе"

1962. Мирослав Крлежа - "Заставе"

1963. Оскар Давичо - "Глади"

1964. Оскар Давичо - "Тајне"

1965. Ранко Маринковић - "Киклоп"

1966. Меша Селимовић - "Дервис и смрт"

1967. Ерих Кош - "Мрежа"

1968. Слободан Новак - "Мириси, злато, тамјан"

1969. Бора Ћосић - "Улога моје породице у светској револуцији"

1970. Борислав Пекић - "Ходочасће Арсенија Његована"

1971. Милош Црњански - "Роман о Лондону"

1972. Данило Киш - "Пешчаник"

1973. Михаило Лалић - "Ратна среца"

1974. Јуре Франичевић Плочари - "Вир"

1975. Миодраг Булатовић - "Људи са четири прста"

1976. Александар Тишма - "Употреба човека"

1977. Петко Војнић Пурчар - "Дом све даљи"

1978. Мирко Ковач - "Врата од утробе"

1979. Павле Угринов - "Задат живот"

1980. Слободан Селенић - "Пријатељи"

1981. Павао Павличић - "Вецерњи акт"

1982. Антоније Исаковић - "Трен 2"

1983. Драгослав Михаиловић - "Чизмаши"

1984. Милорад Павић - "Хазарски рецник"

1985. Живојин Павловић - "Зид смрти"

1986. Видосав Стевановић - "Тестамент"

1987. Воја Чолановић - "Зебња на расклапање"

1988. Дубравка Угрешић - "Форсирање романа реке"

1989. Војислав Лубарда - "Вазнесење"

1990. Мирослав Јосић Вишњић - "Одбрана и пропаст Бодрог у седам бурних годишњих доба"

1991. Милисав Савић - "Хлеб и страх"

1992. Живојин Павловић - "Лапот"

1993. Радослав Петковић - "Судбина и коментари"

1994. Владимир Арсенијевић - "У потпалубљу"

1995. Светлана Велмар Јанковић - "Бездно"

1996. Давид Албахари - "Мамац"

1997. Милован Данојлић - "Ослободиоци и издајници"

1998. Данило Николић - "Фајронт у Гргетегу"

1999. Максимилијан Еренрајх Остојиц - "Карактеристика"

2000. Горан Петровић - "Ситничарница 'Код срећне руке'"

2001. Зоран Ћирић - "Хобо"

2002. Младен Марков - "Укоп оца"

2003. Владан Матијевић - 'Писац из далека'

итд. и томе слично...