Поезија и мистика у "Песмама из романа" Белатукадруза / Миодраг Мркић

Датум постављања: 28.11.2012. 15.51.04

III

КА СКИДАЊУ ОМОТА

СА НЕБИЋА, ТИШИНЕ...

(Трачеви о Апсолуту, оговарање Тишине). Оговарање небића

Све напоре мистика, философа, религиозних мислилаца, великих

посвећеника, разапетих, будних, негативно утопијских, јуришника на небо...

доживљавам као нервозан покушај да се у сазнању допре до Не(бића),

Апсолута.

Наше време је и Празнину, Не(биће) убацило у маркетиншки бурдељ замка умовања о Есенцији, Апсолуту. Ипак, има песника који блеском свога очаја хоће да допру до суштине. Да скину бар омот са Не(бића), Тишине, ако не могу корице. Изгледа да је, можда, људском уму и песничким ирационалним вруљама дато да бар покушају да скину омот небића, ако не могу корице.

Песник Мирослав Лукић је атрактиван у свом лирском гневном покушају у оговарању Не(бића).

У мојим књигама¹ у очају немоћи пред том немогућношћу ја се спрдам са собом и са подухватима скидања омота са Не(бића). Понављања лажи о небићу - очајанка због апсолутне равнодушности апсолута према човеку.

Инфлација синонима Празнине, Не(бића)...

Неки философију не сматрају науком... Неки тврде да је математика

субјективна. Мистика, поезија, религија... Крупна питања Не(биће), тишина

- вид Не(бића)... Синоними Есенције, Не(бића).

Дужан сам због и ради књига и посебно због и ради књиге “Песме

из романа” да покажем неку свест о томе где се налазим у тумачењу

мистичних и програмских мотива у Лукићевим песмама. Да покажем општу

одмереност и разлоге за оцењивање књиге песника Лукића.

Наравно, у мистикама, па и у лирској мистици м. Лукића, тешко је наћи “самоочевидност”, “прихватање основних истина”, нешто што је “само по

себи јасно и разумљиво”.

Мистике, па и лирске мистике нису чврсти системи. Дакле, нема

“основних појмова” (“примитивних појмова”); нема “теореме”, “аксиоме”

(“основне истине система”), нема “правила”, “правила трансформације”

(извођења једних ставова из других). Нема принципа противуречности,

принципа потпуности, итд.

Да не идемо даље од наговештаја у основе методологије науке.

Читалац схвата да смо, у ствари, у зони широког поља љупке неодговорности

- у мистици а не у науци. Схвата да смо у царству Не(бића), Празнине,

Пунине, Тишине...

Сви ставови нису праве таутологије као у науци. Схвата да је овде

“бесконачна синонимија” еквиваленти речи више произвољна са језом немоћи

пред апсолутним равнодушним Апсолутом, Тишином према Човеку, па и

према мистичарима, философима, песницима...

Ипак, нешто ћу рећи због и ради Лукићеве Тишине о синонимији Не(бића). Увек сам свестан да постоје грешке у мишљењу, у мисаоним радњама, у фактицитету. Немамо баш чврсте ставове за доказ. Немамо “нерв доказа”. На путу од хипотезе - закона - теорије до система крећем се више у релацији хипотеза - теорија, јер и Лукићева лирска мистика није чврсти мистички систем. Избегавам “лажна питања”.

Морамо знати да је проблем есеја као жанра - проблем аксиологије - испитивања вредности, сфере која се сматра основном етичком, онтолошком и спознајном. “Превредновање свих вредности” (Ниче).

Мистика мистике или немоћ моћи језика. Често цитирам неке мистичаре који кажу: “Именовати значи спознати”. Изгледа тој заблуди о моћи језика многи философи, мистичари и религиозни мислиоци подлежу. И не само они. Именовати оно што се са десет - петнаест појмова именује, а зове се - Не(биће), Апсолут... управо то показује. Вечност, бесконачност... Потпуност... То омогућавају јер све може стати у Апсолут. Све у обличној безобличности се подноси бар у именовању. У граниченој неограничености или неограниченој ограничености.

Не(биће) подноси све (не)очекиване језичке творевине, па и у именовању њега од стране Човека и његовог домета ума, разума, памети.

Не(биће) се именује, назива и са супротним терминима и сличним: Пунина и

Празнина. Пунина празнине, итд.

Као у језику са неочекиваним лексичким творевинама где се допуњава новим речима за именовање нових или новонасталих појмова.

Апсолут, Ништа... у својој бесконачности (за људски ум бар) је увек

неочекиван и увек настају нови појмови и за домет људског ума и људских

чула. И не само људског но и за х онога, нечега које као човек има самосвест

о себи У, ВАН, ПОРЕД. И “преузимање” речи из других језика, из мртвих. И творевине домаћих речи, увек и свуда за именовање и одређивање Ништавила, Бића... постоје потенцијалне могућности за именовање јер је Апсолут неограничен, без почетка и краја. И праве речи, и скраћенице (акроними), и архаизми, и

кованице, и неологизми, и преведенице...

Можда им је најважнија особина непрозирност значења? А то се добро уклапа у једну од идеја о апсолуту, “непрозирност божје промисли”. Добра страна синонима Не(бића) је економичност јер представљају уштеду. У том смислу, економичности мојих радова, ја често употребљавам појмове: самобитак, тубитак и небитак.

Ово небитак обухвата еквиваленте, синониме, вероватно десет - петнаест, од Празнине до Пунине. Сви ти појмови имају мањкавост јер замагљују јасност пуног назива “појаве - ствари Апсолута”.

Наравно, другачије и не може бити јер је могућност спознаје Не (бића), односно његове манифестације за људски ум ограничена. У том смислу је свеједно да ли ће неко употребити један појам или други или трећи. Да ли је Тишина или нешто друго свеједно је. Више је важно да песник пева о томе (мистика) и оригиналност слика тог безграничног, бесконачног... То сам показивао и у овом раду.

Природно је да увек ти појмови, синоними Не(бића), изазивају и

граматичке недоумице, а поготову приликом превођења. Изгледа да је

граматика Апсолута метаграматика, надграматика, трансцедентна граматика.

О томе уопште говорим више у неким другим мојим књигама. Недоумице око

изговарања и значења. Читалац ће разумети зашто ја употребљавам све

појмове равноправно и у питањима суштине - Не(бића) и егзистенције

манифестације, показивања, феноменалног. “За те недостатке као да се

побринула” мистичарска, философска и телеолошка пракса.

По моделима творбе речи; моделима облика, наставака, префикса.

Стварају се вештачке именице, речи, можда и колоквијално. За чуда (за

Апсолут нема чуда). Све те речи, бар мени звуче лепо, атрактивно, и чини ми

се да погађају именовањем срж ствари - Тишину... И неприродне за изговор,

и кад нарушавају творбена правила неког језика, увек ми те речи много значе.

Као да сам у неком тајном извору, у извору правог сазнавања. Нема

неприродности за изговор, не нарушавају творбена правила, правопис. Не

нарушавају систем и “естетски лик текста”, како би рекли језичари. Понекад

сажето од ужих или ширих делова речи. Лексилизују се у чуду васељене, па

и шире. Те речи синонимије Не(бића) увек су пуне непрозирности упркос

страницама и страницама које читамо о њима од разних аутора: и мистика, и

философа, и теолога, и свеједно које врсте аутора. Те речи увек доносе неку

чврстину упркос њиховој флуидности.Вероватно то је тако што је у Апсолуту

све и чврсто и етерично истовремено. Те речи пишу се малим словима.

Мислим ако је једно у питању онда треба писати великим словом и

Не(биће) и Апсолут и Есенцију и Тишину и ... Мање или више погодне за

изговор неке од тих речи у тривијалном говору имају и етички набој:

Ништавило, Ништа (од човека). Или Есенција, мисли се на киселину. Или

биће - мисли се на људско биће, хомоним. Но, Бесконачност, Апсолут има

велику, неограничену, пријемчивост за имена. То потврђује и појам Тишина,

који је у обичном говору и науци акустички феномен.

Кумови синонима више као да нису сакрални, више су световни.

Више као да су “кумови” из света небеског криминала. Да кажем, да се и ја

умешам у стварање нових речи - васељена, па и шире.

Као Не(биће) је безгранично именљив, подложан именовању.

Изгледа да је све то у складу са трансцедентном граматиком бесконачног.

У складу са апсолутним језичким системом и етичким и естетским

мерилима Апсолута, Ништа, Тишине...

Но, као што рекох, о томе сам опширно говорио у мојим књигама

(Прилог за биографију Бога / ђавола). Сада је овде важно да су сви појмови

синоними, еквивалента Не(бића) равноправни, бар за ову моју употребу у

овој књизи. Да је Тишина еквивалент, синоним за остале појмове који

означавају Не(биће). Занемарујем грдна нијансирања у тумачењу ових

појмова у мистици, философији, теологији. О синонимији Не(бића) још ћу

нешто рећи при крају овог одељка.

У мистици мистике. Мотиве и теме мистике у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА схватам као имплиците и експлиците функционални део мотива Лукићеве теорије, поетике.

И управо због тога и ради тога ћу уопштеније осветлити те мотиве и теме духом светских тумача мистике и посебно тумачења веома етеричног појма Не(бића) и његових еквивалената².

Песнички мистицизам је као и мистицизам правих мистичара - “божји дар, милост божја”. Мислим да не треба мешати неки механички мистицизам који долази са Истока и који је на Западу бизнис и средство за отуђење, бирократске мистификације. Песнички мистицизам је несвестан у неком смислу.

Пророк, “уклети” песник види Празнину, Не(биће), Есенцију, Апсолут, Тишину, Суштину... Узимам наведено као синониме, а манифестацију, егзистенцију, феноменално, појавно, као синониме за форму - видове Есенције. Есенција. Староиндијски постулат - “све у свему”... Можда је плеоназам рећи - “стварност бића”? Можда је мутан појам “чисто мишљење”? То значи, можда, чисто од Небића. Мистици и песници у “нечистом мишљењу” досежу да кажемо можда тачно само обрисе видова Не(бића), Есенције, Празнине, Пунине, Тишине...

Рецимо Пун празнине и празан пуности. “Модалитет празнине”.

“Мртва јалова празнина” и “жива празнина”.

Тумачећи Лукићеве књиге показивао сам коју и какву он осећа Празнину, Небиће, Тишину. Апсолутна Празнина. Нема краја мистично - поетским, па и философским, ако хоћете и колоквијалним варирањима Празнине, Ништавила, Небића.

Песник Лукић није оперативац мистичар, па ни оперативац мистичког техницизма. Нема потребе да говорим о његовим техникама досезања Не(бића), Ништавила, Празнине, Тишине...Он није ни неки заљубљеник у Бога. Он је природни спонтани песнички дух који пева из осећања Небића, Празнине, Тишине...

Можда и чињеница што је Мирослав Лукић усмено сасвим други човек од онога у својој песничкој пракси потврђује и у неком смислу и његову двојност, двојништво, и његов мисаони приступ писању дела поезије као чину самоће, ћутања, Тишине...

Код песника изгледа да се до многих тренутака спознаје Не(бића), Празнине, Тишине... доспева не менталним активностима, но “без трагања, одједном” као у детаљима мистичке спознаје. Значи, као што сам истакао, не спровођењем неке мистичке доктрине. Не сумњивом концентрацијом против које су наравно прави мистичари.

Хуи Ненг је говорио : “ Усредсредити дух и контемплирати о чистом духу јесте болест а не dhjana (задубљење)”. Наравно, та контемплација не односи се на песника Лукића.

Истичем да би читалац схватио да је Лукић спонтано песник са мистичким мотивима. Песник своје “унутрашње стварности”, “Везаности за ЈА”, кроз коју он види и “Не - ја”. Његова жива мистичка искуства су тренутна, не неког чврстог мистичког поступка. Никуд нас не би довело у тумачењу Лукићеве мистике преслишавање из мистике, мистичких праваца, техника , и древних и модерних и Истока и Запада. Кроз тумачење духа - душе не би стигли до Истине. Пре свега јер се у Лукићевом певању мистичном примећује еклектичност, па и религиозна еклектичност. За мене је важно да Лукић нема “просту мисаону празнину”, која је доста имплицирана у нашој савременој коњуктурној поезији.

Песник Лукић има своју Празнину, коју назива Тишином, и коју иначе варира, као што се у мистици варира Празнина. Освајање божанског није у оптици ове Лукићеве књиге, јер оно је углавном освојено у мерама хришћанства, Бога.

Никуд не би стигли ни са причом о јоги, јогинима, о упанишадама, о

тантричком сексу. О “голој спознаји чистог бића”, јер у овој Лукићевој књизи

је не чисто биће но песник конкретног света који је и у самобитку и у тубитку,

али слути и доживљава Не(битак), Пунину, Тишину... Своје сопство у

дубинама пре свега самобитка и тубитка, у “голој суштини свога бића” песник

налази. Стање које није баш “ослобођено мисли”. Песник нема “мир који се

налази у празнини” (Лије Це). Он као да досеже празнину преко немира. У

тао мистици Чуанг Це говори о “забораву неба и себе сама”. Наравно, да

Лукић није заборавио ни небо, ни себе сама. Но, ипак, он осваја нешто од

небића, бар нешто; највише од Тишине. Манифестне тишине. Има нечег и од

“ноћи болног уништења” и “несвесне празнине”, и “замке душе” и “уништења

и ништа”, и “повређене свести откривене у дну несвесне празнине”, и

“бездана” - али само нечег, јер песник Мирослав Лукић није мистични доктринер. Он снагом дара и условљености, момента (у натуралистичком смислу) хвата мистичне тренутке своје душе - духа, нашег “проклетог” песника друге половине 20. века и почетка 21. И проширује трансцедентни хоризонт Не(бића), Пунине, Тишине...

Уз ове појмове (Ништавило, Празнина, Тама Небића) иде и синтагма “метафизички земљопис”.

Треба рећи да су песничке слике Мирослава Лукића, тог “метафизичког земљописа” оригиналне.

Ипак је то нешто, упркос томе што та непозната земља изгледа може поднети све описе, ама баш све, јер она подразумева СВЕ, Апсолут. “Улазак у тишину”, Апсолут, трпи и калаузе. “Несводљивом спознајом”, “неумитном чистотом трансцеденције”. “Привидим ослобођења”,”негативном дијалектиком”... Песник осваја пејсаже непознате земље.

Важно је да у свему томе песник Лукић “чини” и “бива” , и ја мислим оригинално, “проклето” , и зато и пишем и ову књигу о њему.

Књиге Лукићеве својом лирском дијалектиком ослобађају нас бар мало “привредног бића”, “привида слободе”.

Смрт и реч... “Смрт - последњи непријатељ. “ “Надумна неспознатљивост” !? Довољно је да је бар не признају песници и мистици.

Песник Лукић као лирски мистичар противуречи Светом Григорију Палами

(“Главе” и “Теофан”) : “ Нема имена које приличи Богу, ни у овом свету,

ни у ономе који ће доћи, а речи које би га изразиле нису се родиле у души

нити су узишле до усана. Нема са њим додира ни чулнога ни умнога и

никаква слика, каква год да је, не би му се смела приписати”. “Суштина

Божја не саопштава је, а опет, у неком смислу, саопштена је; ми у њој

учествујемо немајући при томе учешћа у њој...” “Тако се чува

несаопштивост и неоткривеност неиспуњене суштине”.³

Говорећи у духу хришћанства које одузима улогу Пегазу и Музама цитирамо светогорског Томоса:”Међутим, кад они који су је достојни приме благодат и духовну натприродну снагу, поимају и чулима и умом оно што је изнад свакога чула и свакога ума...

Како? то не зна нико осим Бога и оних који су доживели његову

милост”4

Треба рећи да, бар ја мислим, нема сигурности у употреби појмова: Празнина, Ништавило, Тишина, Апсолут, Небиће, Есенција...Ништа је сасвим различито од Ништавила. Чак и један исти појам код истог аутора различито се употребљава. Мислим да ту има доста спекулација и од самих великих посвећеника и

мистичара. Можда је то бескрајна игра јесте- није? Не говорим о онима који

мисли да је сједињење душе са богом, просветљење..., у неком мистичном

техницизму, које је бизнис. Нема потребе да упаднем у тумачењу ове

аутентичне књиге поезије са доминантним програмским и мистичним мотивима

- да упаднем у неке мистичне спекулације, нема потребе, пре свега, због књиге

и због песника.Песник пева и о души. И код мистика постоји богата

литература о души. Можда цитати који следе донекле описује душу Лукића

као полиграфа: “Душа која се одрекне и одбаци склоност ка свим стварима,

умртвљујући своју глад за њима, за њу можемо казати да је као у тами ноћној,

која је у њој само празнина од свега...Ако се одрекне и напусти оно што може

да прими чулима, заиста можемо казати да остаје у тами и празнини... Као

год што онај који склопи очи остаје у тами, као и слеп човек који не може да

види.”5 “Шта сагледавамо умом, то јесмо. / Шта јесмо, то сагледавамо умом”

(Ројсбрук) 6

Не упадајмо у заврзламе мистичке теологије... Не занемарујмо песника и његова искрено и љупко дрско упадање у могуће ИСТИНЕ РЕАЛНЕ - TРАНСЦЕДЕНЦИЈЕ. Морам још нешто да цитирам са страхом да не нарушим лирски интегритет књиге песника Лукића: “ Празно је срце моћније од свега” (Екхарт). Даље, “речи биће и не - биће више немају никаквог смисла” (Ван дер Лев, ФЕНОМ. РЕЛИГИЈЕ).

Или: “Треба чак надићи бога” ( Силезијус). У својој гневној спрдачини у мојим књигама и о богу и о ђаволу, и о души, и о Великој голешкој богињи и другим, ја “надилазим” бога. “Васељена , па и шире”.

Лукић дискретно некад “надилази бога” можда са Судбином, или са својим негодовањем према богу, или пак мистичним сликама, идејама, о којима

сам са великиким поштовањем говорио у овом мом раду. То су места где Лукић хоће да види иза- иза; “тајна над тајном и опет тајна”.

Понекад би и песник могао рећи као мистичар: “У том удару постајем толико богат да ми ни бог није довољан”. И песник Лукић, понекад, негодујући против Бога у удару од живота тражи излаз ван Бога.

Лукић као да хоће кроз гневну Пунину да постигне циљ. Вероватно доприноси тумачењу Лукићеве Тишине у својој књизи песама, Тишине која ми је добро знана из песникове Апокалипсе...:

“Човек позван (...) у тишину, у таму празнине” (Таулер).

Тишина!? Празнина!? Наука у последње време говори о томе да вакуум није празан, да - бити непоправљиви материјалиста, не смета у тумачењу мистике. Тишина преОМска...

Но, није лоше рећи и Хедвигову мисао:”Вечна заточница безданог незнања”. Наравно, питање љубави и мржње је сложено. “Бог се љубав зове...” Ја, ЈАСТВО, Сопство, се, себи... Твојство... Лукић у извесном лирском гневу протествује... Мржња... Волим да говорим о племенитој мржњи у мојим књигама. Као што сам већ рекао, Лукић има нечега од Јова.

Тешко се снаћи у противуречностима мистике. “Бивство је округло”.

Бивство као Празнина, тежња блаженству..., вечна Тишина...Можда Лукићева Тишина има дах те тишине; бар се мени тако чини. Тишина “без боја, без врлине”, “тишина без бића”. “Вечна тишина и мир, као оно Ништа”.

Ћутање, самоћа. Тишина је Лукићеву мистику лоцирала у неки систем, јер она сама није систем. “Онај који је себи одузео дух нема више за шта да брине” (Јоханес Таулер). Лукић то није урадио. Он је у некој равнотежи самобитка, тубитка и небитка.

“Бог се не може дефинисати” (Леполд Циглер). Лукић помоћу самог бога, обраћајући му се, он га и дефинише. Лукићев Бог и није баш “све”, јер ту је и Судбина, и паганска божанства, и из народне религије. Ту је и “дискурс” непревазиђен богом. “Бог јесте”. Ипак, не може се у мистичном смислу говорити о ученом незнању у поезији Мирослава Лукића. Пуноћа Празнине... Субјективност уживљавања у нешто.

“У нашем индивидуалном бићу ми смо ’једно’ са Универзалним бићем”. Карл Фрид фон Диркхај каже: “...за човека укорењеног у своје суштаствено биће, срећа не зависи ни од чега. Требало би рећи: зависи од ничега”. Подсећамо да су песници “колективна бића” (Гете).

Значајно је и компликовано питање Празнине и у социјалном смислу. Значајне су и врсте ЈА - примарно, елементарно и друге врсте. Но, ево мишљења истог аутора о три аспекта:

“ 1) Его, или природно ја, обузето својим материјалним животом.

2) Лице окренуто свету и “вредностима”.

3) Личност, у правом смислу појма; човека који се отвара ка Трансцедентном.” 7

Дакле, можда још уопштеније речено, терминима које често употребљавам - самобитак, тубитак и Не(битак). Доста уопштено говорим, будући да песник Лукић није, како рекох, доктринарни мистичар. Он спонтано ради; његова мистика није “плод унутрашњег рада на иницијатичком путу”.

Пут ка Тами, или, да узмемо његову кључну реч - Тишини, можда доста тумачи Лукићево поимање Тишине, и ово што каже Карл Фрид фон Диркхајм: “Постоји један диван симбол Велике Празнине: онај у зен - сликарству. Празнина, дубоки смисао ремек- дела,није, како то неупућени замишљају, празнина, наиме белина супростављена цртежу. То је мук који нам говори о односу и кроз однос, или радије стопљеност белог и црног. тишина која звони у уху онога који је будан. Тишина: врховни израз стварности с оне стране свих супротности (дакле, супротности облика и необлика), који чини да читава слика пева песму Божанског. Тако стање изазвано Великом Празнином представља суштину свега. Она се показује у свести која је научила да разазнаје њен глас у изворној тишини из које

излазе сви звуци живота. А то је велики циљ и иницијатичког “труда”

окренутог Празнини медитације. Нема више ни трунке прашине за коју

би се закачила мисао, жеља, циљ. Природна свест - вазда жељна да се

нечим подупре - не налази више ништа, ништа да упамти, ништа да

види, ништа да искуси, ништа да установи, ништа да промени: отворена

слобода, пунина без краја, светлосна тишина. Управо то је онај мир,

творац Празнине која јесте Пунина. То је милост подарена човеку који,

кад “напусти” све, налази Све. Све... Ништа...?” 8

Песник Лукић пева о муку, говори о Тишини “у односу и кроз однос”, у конкретној Тишини у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА, која ће мутирати у Тишину у Апокалипси Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Изгледа да је та Тишина у зен - сликарству нешто што враћа у тишину пре ОМА.

Да - граница чујности ствари. Можда је то и чиста физика, акустичко питање - не питање мистике? Лукићева Тишина и божанско. О томе сам у књизи СФЕРА ПОСЛЕДЊЕ МИСТИКЕ говорио опширније.

Бити пун празнине. Испразнити се од празнине. И празнина и као метафора просторна је нешто. Изгледа да човек у природи ствари не подноси ништа. Бити пун празнине, значи бити пун себе. Испразнити се - значи бити ван себе. Можемо се шалити, јер и Празнина, Небиће су смешни, ако су разлог за мржњу, за гнев. Тај гнев према њима, рецимо старински, мало негује и песник Лукић. Но, уозбиљимо се. Нека нам помогне Лик Беноа. Он говори да “празнина није сместива”. Затим говори о дисконтинуитету. Наводи чувене математичаре, физичаре и филозофе у вези са дисконтинуитетом и празнином.

Да не оптерећујем овај рад тиме. Лајбниц , у вези са празнином и дисконтинуитетом, говори о нули. О дисконтинуитету се говори у многим

областима. За мене је у вези са Лукићевом лириком значајно да се говори о

дисконтинуитету у књижевности, лингвистици, семиологији, и семантици (

дијалектика између семиологије и семантике, између речи и ствари). Можда

наводим мисли које тумаче лажне песнике, оне песнике о којима пева Лукић:

“Избија на видело празнина продубљена речима које конфекцијски одевају

искуства која немају везе са њима. Сваки израз јесте вео бачен преко мрачне

и мукле дубине неке неизрециве стварности.”

Значи: “конфекција”, “искуства која немају везе са њима”, “вео...преко неизрециве стварности”. Пун је таквих наш, како каже Лукић, “Наметни век”. А ево, ту је и почетак 21. века.

Но, вратимо се нули, симболу Не(бића) по Лајбницу. “Тачка 0 (или

нулти простор)”, па , рецимо, овде, и тишина Лукићева.

Наравно, о нули се може расправљати - да ли је Ништа? И Лукић окреће своју нулу и тражи излаз у апокалипси. Окреће нулу - Тишину... Можда овде да поменем и појам из исламске метафизике “претпостојање”. Доживљај претпостојања, ту мисао има и песник Лукић, о чему сам говорио.

Будући да је главна тема овог мог рада, ове књиге, манифест мотив и драма теоријска, психологије стварања, помоћиће нам Лик Беноа...

“Међутим, аксиоми математичара и исповести мистика само су

формални израз мистериозних стања која нису привилегија научника, ни

филозофа, него се јављају и у психологији уметника, песничком

сњтварању, па чак и у извесним тренуцима спонтане луцидности,

истинитог надахнућа сваког од нас, а које ћемо сада покушати да

дефинишемо. Нажалост, ретко нам биографије, мемоари и интимна

преписка преносе рецепте које су писци, научници, уметници користили да

подстакну у себи способност стварања. Њихово припремно стање подсећа

на “пустош“ пута кроз чистилиште, а нико га није описао боље него

Амијел, када је рекао : “Не осећам ни жељу ни стрепњу ни немир, ни

занос. Осећам безимен, безличан поглед мртвачки туп, дух пуст и

свеобухватан као ништавило и апсолут””.10

Да се много не задржавамо око овог цитата, јер сам доста говорио о тој тему на претходним странама. Овде још само додајмо о том чину стварања:

“прелазак у другу сферу”, “глас подземног човека” (Аристотел); “бљесак

чистог бића” (Хајдегер). Но, ипак и овде наводим Бемеа: “Све што се

дешава у равни ноуменона има лудачки карактер, нераскидиво повезан са

слободом и божанском љубављу”. Јесте, психијатри узимају као један од

предуслова за креативце - шизоидност. Лукићево стваралаштво има “људски

карактер”, “повезано је са слободом” и личном и националном и са божанском

љубављу, са хришћанством (православљем), али са извесним еклектицизмом.

Сигурно да је занимљиво говорити о Хајдегеровом бивствовању као о

празнини и богатству. “Бити”, “јесте”, “бивствовање”... Посебно је занимљива

у вези са Лукићевом Тишином ова мисао: “И у свем ћутећем одношењу према бивствујућем такође збори оно ’јесте’”.

Занимљиво је и питање именовања и постојање независно од именовања. Стварност коју Лукић описује постоји и независно од Лукићевог

именовања (лирског). Изгледа да овде упадамо у питање теоријско -

поетичко: однос стварности и књижевности.

Поновимо да по неким мистикама: “именовати значи спознати”.

Велика моћ речи! Хајдегер затим говори о “јесте”. Можда треба упоредити

ово “јесте” из свих језика, па и примитивних племена, која, рецимо, на пример,

ако живе поред Дунава, онда ће рећи, и за кап воде Дунав, и за океан.

Мислим да “јесте” одређена неодређеност; х значења, флуидно, етерично,

свеоблично. У крупне философско мистичне ствари улазимо, ето, управо

мислећи на однос реалности и језика песника Лукића.

Хајдегер избегава дијалектику, и само “бићевање” и “јесте” саме собом објашњава.

Однос Нешто и Ништа. Наравно, све људе провоцирају таква питања. Па и мене. О томе говорим у мојим књигама. Имам једну сцену дијалог Ништа и Нешто.

Сигурно неке дубине интелигибилности неживог па и интелигибилне

прачорбе би помогле и овом питању, проблему. Каже се : ”и камен осећа”.

“Памћење воде” (јапански научници доказују да заиста вода памти).Бајалице... Домет ума људског... Питања “бићевања” и “јесте” ту су.

Сва ова питања су некако имплицирана у некој метафорици просторно - временској описа природе у Лукићевим песмама. “Бивствовање” у песмама је “најопштије” и “најјединије” јер оно даје и самобитак, и тубитак и Не(битак) у Лукићевој књизи ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА.

Нека нам и даље помаже примена мисли Хајдегера на Лукићеве песме које сликају бивствовање. “Бивствовање је истовремено оно најпразније и оно најбогатије, у исто време оно најопштије и оно најпојединачније, истовремено најразумљивије и сваком појму оно опируће, у исти мах оно најупотребљиваније, а ипак тек долазеће, истовремено оно најпоузданије и оно нај - без - темељније, истодобно оно најзаборављеније и оно најспомињуће, у исти мах оно најисказаније и оно најоћуткиваније”11

Ето, хоћу некако да у мојој књизи обухватим и “ово данас” и Не(битак) као Лукићев предмет, тему. Лукић улази у “метафизичку васељену”, али никада потпуно не ”открива испразност текућег живљења”, мада је гневан на свет, па има и суицидне мотиве. никада не упада у апсолутну безвременост, безпросторност, безматеријалност, беспокретност и пету димензију - безинформативност. Дакле, не упада у асполутно Не(биће), Ништа...

“Обична стварност” самобитка и тубитка ипак је бар у количини доминанта Лукићеве поезије. Он није упао у нешто што бисмо могли назвати

дегенерисана, намерно изопачена филозофија мистика Истока, које се употребљавају у бизнис сврхе, бирократске и неоколонијалистичке мистификације. Таквих сочињенија и неких песника имамо у нашој књижевности. Чак има и песника “женског писма” из табора комунизма, социјалистичког реализма, који су се у позним својим годинама прешалтовали на лажно источне филозофије и мистике.

Питање мистике и поезије није баш једноставно и у етичком смислу, а поготову политичком. Наравно, оно је кључно питање мистике, философије, па и религије. Већ сам истакао, песник Лукић има доста мистичних мотива. Пре свега, има онога што се зове “уклети”, “проклети” песник. Као што сам већ истакао, он није доктринарни мистик, рецимо, у смислу будизма: “Смрт је неразлучива од свих сложених ствари. Трудите се без предаха да се спасете”.

Значи, песник Лукић не у смислу “без предаха”... Сиоран каже: “Зрео је за

избављење само онај кога тишти свеопштост патње”. Лукића итекако

тиште патње самобитка, тубитка. Даље Сиоран вели: “Чим престане да жели,

човек постаје грађанин свих светова и ниједног; само је по жељи од овог

света; ко жељу надвлада, није више ниодакле и нема на чему да завиди ни

свецу ни утвари.” Странице и странице ове књиге говоре да песник Лукић

није престао да жели. Сиоран додаје:”Можебити да има страве и у жељи, али

блаженство се јавља где је раскинута свака веза”. Сиоран мало иронично

каже, у духу апсурда, свеједности, говорећи о Буди:”Коначну смрт: ОНО

што ми, други, сигурно добијамо без медитације, без муке, без икаквог

труда”. Лукићево варирање смрти, мотив суицида, однос према греху

(апокалипса), однос, на крају, према Тишини, није доктринарно мистички. Он

је песнички са мотивима доживљене убедљиве мистике - жеље да се докучи

“тајна тајне и опет тајна”, “тајна над тајнама”. Лукић није мистичар у смислу

О. В. де Лубич Милоша, о коме са одушевљењем говори Жак Биже. Милош,

који у крајњем има хришћанског бога као еквивалент Не(бићу). Лукић није ни

као песник неко ко стања мистичког просветљења вештачки изазива; неко ко

форсира мистично духовно искуство. Он је спонтани мистички песник у

немалом броју тренутака у којима докучује, види онострано, паралелно,

Не(биће)...

Вештачке супстанце су далеко од Лукића. Његове мистичке тренутке изазива супстанца излучена у мозгу у тренуцима, рецимо старински - инспирације, надахнућа. Милош вели: “Имамо ли другог задатка осим да откријемо своју истину и да томе подредимо читав свој живот, што значи и најмањи наш чин и сваку нашу мисао”.

Зар, управо то не чини песник Лукић? Зар он није посветио читав свој живот истини?

Ево шта каже о простору Милош: ” На тај начин простор не припада садржајном већ садржаном: он је својство материјалних тела у покрету, а тамо где нема материје нема простора, нема ни времена.”

Већ се зна да је дуга философска, мистична, религиозна и научна прича о пет димензија: простор, време, кретање, материја и информативна димензија. Имплиците више, а мање експлиците, и димензија о којој говорим.

За разумевање Лукићеве поезије помоћиће нам и Жак Мазуи који у раду

“Поезија и негација код Рене Домала” са одушевљењем говори о “НЕ”

Рене Домала. Показује извесно дивљење за поезију Домала и оно што говори

Домал о поезији:

“Поетска реч је, од свих облика људског изражавања, сигурно најтачнија, најближа апсолутној речи” (Р. Домал).

Ове се речи могу односити и на поезију М. Лукића, поготову што Лукић у својој лирској мистици, да кажем, користи “апсолутну реч”. Ево стихова о “НЕ”:

“НЕ ми је име

НЕ НЕ име

НЕ НЕ НЕ”

Јесте - каскада у освајању “НЕ”. Велика слова “НЕ”. Негација у функцији апсолутног имена. Већ сам о томе говорио на претходним страницама

- мистика мистике.

“Ја сам оно што мисли, а не оно што се мисли”. Можемо рећи да је у тој мисли о мишљењу присутна мистика, мистична философија о односу субјекта и објекта - “пијац и вода која се пије”. Обрнути субјекат. Можда је ту негде и Артур Рембо који каже: “Ја сам мишљен”. “Негација није обично одрицање, већ позитиван ЧИН”.

То можемо рећи и за лирску негацију Мирослава Лукића, и за негацију његовог целокупног дела као вида манифестације непристајања на дато. Лукићева песничка негација је “негативна теологија” поетска у практичној примени.

Ко сам? - питање можда свих питања, па и у Апсолуту. Ко сам ја? можда је то питање и пренатално?...Код песника Лукића је вечно, стално. Ако пристајемо на сеобу душе онда и пренатално се поставља питање ко сам ја.

На крају - и шта је то ЈА? Но, да не идемо у жариште НЕ.

“Непробојна реч ДА блиста, у отсјају...” Да, непробојна реч, како да доспе до

ува данашњег човека? Мајаковски се пита у Облаку у панталонама - “како

нежном речју пробити уво”?

Да кажемо “случај” Мирослава Лукића показује те муке око непробојне речи и “нежне речи”.

Упркос свему, Рене поручује: “Не престај да се повлачиш иза себе /самог”. Лукић то и чини. И ту је где “лудило занавек чува тајну / о изокретању тајне” (Рене Домал). Пођимо даље у намери да нам Рене Домал помогне из даљине у тумачењу Лукићеве поезије: “Од сада треба схватити да свака поезија има свој корен у тренутном чину негације. Песник постаје свестан себе док испољава облике које негира и који самим тим постају симболи, чулни видови његовог аскетизма: он се изражава помоћу оног што избацује и пројектује из себе, и ако се каже да су слике које нам нуди задивљујуће, наше дивљење је увек упућено том НЕ скривеном иза

њих. Ако тајанство очитавања мора да се изокрене, то се догађа још док

неки човек чита песму; пошто се испунио узбуђењима, осећањима,

извесностима које она изазива, и пошто је те елементе свесно уградио у

себе, он мора да их уклони једног по једног постојаним негацијама; на тај

начин ће стићи до песничке јасноће која је била клица и која јесте

суштина песме” 12 .

Кипти Лукићева поезија од “тренутних чинова негације”, да кажем негације света постојећег, па у својој мистици и негације Небитка. Управо странице и странице ове књиге то показују. “Песник постаје свестан себе”. Мислим да песник постаје свестан себе, но не до краја...Сетимо се Стефана Малармеа који пише пријатељу критичару:”Драги пријатељу, написао сам лепу песму, молим те објасни ми је, не разумем је”. Ту је симболика Лукићева, његов аскетизам ради поезије и бљескова просветљења мистичног.

Јесте - дивљење упућено Лукићевом “НЕ” свету Празнине, Тишине. “Тајанство

очитавања мора да се изокрене”. То тајанство се, ево, у фрекфенцији мога

тумачења песама дешава. Негација - песничка јасноћа. Песникова ЈА, како

каже у стиховима Р. Домал: “ЈА: потекло из чисте визије, светлост исијава”.

Ево још мисли Р. Домала, које осветљавају Лукићеву поезију:” Увек само

што није изговорена, ова Очигледност јесте јединствена и врховна Реч

која никада није речена, али која се скрива иза песникових речи и носи их.

Ако би песник изговорио ту реч, читав свет би био његова Песма; он би

уништио свет стварајући га поново у себи. Забрана да се изговарају

важне сакралне речи сведочи о тој застрашујућој моћи Речи, и људској

немоћи нашег говора”. 13

“То неизговорено и што се скрива иза речи” је сигурно оно што математички поетичари називају “блаженим стањем песме” за разлику од нултог степена. То је оно што се зове “сенке речи”. Та неизговорена реч.

Можда се, поштено говорећи, крије иза тога немоћ спознаје, упркос магијској

функцији речи - Речи светлости, светој речи... “И би реч...” Те неизговорене

речи су речитије од изговорених. Својеврсна Тишина о којој пева песник

Лукић. Да кажемо грубо - поетски урлајући мук. Вид Ништа, Не(бића),

Празнине која је врхунска Пунина. “Чин негирања ће постати тада једина

стварност”. Негирање речи, негирање моћи речи. Не упадајмо у чаролију

субјекат - објекат. Чаролију која води и на сужавање Не(бића); на

бирократске чаролије изопачавајуће силе где човек у отуђењу постаје објекат,

пре свега, новца као еквивалента свега, па и душе и Не(бића). У мојој књизи

у Прилозима за биографију Бога један предузетник се распитује код бога за

приватизацију Васељене, па и шире, за приватизацију Не(бића)...

“Идеја о друштвеним вредностима, дубоко укорењена у западњачко

мишљење, тесно је везана за религију, тако да је оно склоно да верује како су

религија и етика једно те исто и да религија уопште није у стању да морал

одбаци у други план” (Дајсец Т. Сузуки) 14

Мислим да је Сузуки у праву. Можда и Лукићеве књиге, па и ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА, то потврђују? Синонимију небића, еквиваленте Сузуки обогаћује овде са новим појмом: “све моралне вредности и сва друштвена пракса произлазе из тог живота неусловљеног (Таквост) који је празнина. У том случају “добро” и “зло” само су другоразредне супротности. Шта их разликује и како ћу ја знати по чему је “добро” различито од “зла” “.

Неусловљеност, Таквост, Празнина. Сузуки преводи Празнину и са економским терминима. Већина мистика и светих књига избегава да говори о класној основи ствари. Све друго се може признати. Али човек је и друштвено биће, мада ретко ко од њих узима ту чињеницу и чињеницу да “друштвено биће одређује свест човека”. Дакле, не узима се класно. Можда највише класно узима у обзир хришћанство. Сетимо се само Апокалипсе. Постоје у апокалипси делови, реченице за које бисмо могли рећи да их је говорио вођа радничке класе, пролетеријата на неком од штрајкова, демонстрација, манифестација... Наравно, и црквени људи и велики поборници хришћанства избегавају да цитирају те делове. Сузуки каже: “Спознање почиње када је дух испуњен разноврсним нечистим мислима од којих је најгора она о “себи”. Јер сва зла, сва нечист потиче од наше привржености том “ја”. Како би будисти рекли, остварити Празнину није ништа друго него помирити се с непостојањем једног суштинског ја.” 15

Лукићеве књиге управо, како се каже, на свој начин, говоре о “нечистим мислима” и нечистој пракси “ја”. Сузуки и ово каже:” Ако бог жели да делује у души, сам тај човек буде место на коме он делује - а он би то волео, јер ако би бог игда пронашао баш тако сиромашну особу, он би преузео одговорност за Своје сопствено чињење, зато што бог делује у Себи самом. Ту, у том сиромаштву, човек се враћа непролазном бићу које је био, јесте и занавек ће бити” 16

Нешто од овог и оваквог Бога постоји у Лукићевој лирици. Ко је ушао у кога? Човек у Бога или Бог у човека? Још и кад се умеша ђаво : можда је ђаво ушао и у човека и у Бога?

Лукићев Бог као да је некако по страни. Мада му песник упућује узгред замерке. Ту је и често цитирани Достојевски и старац Зосима: “Ми не схватамо да је живот рај, јер довољно је само пожелети да се то схвати и рај ће се одмах појавити пред нама у пуној својој лепоти”. Сузуки још разјашњава: “ Рај није ’небо’. То је стање или место на земљи.” И поред знања да постоји неколико рајева: на небу, на земљи, у психијатријском смислу (стомак мајке за дете), можемо рећи када је овакав Рај, какав ли је тек Пакао?

Не смемо заборавити да је у низу “синонима” еквивалената за Апсолут, Небиће - и Нирвана, и Тао - истина или коначна стварност (једна од “дефиниција” Таоа). И као и остали појмови за апсолут у свих пет шест врста дефиниција Таоа, то је еластична, етерична ствар. Празнина. Бог, чисти бог. Ето, треба све ово око дефиниције у философији, религији и мистици, па и песништву, имати на уму, када лоцирамо Лукићеву лирску мистику, спонтану; мистику која није у функцији режима, бирократија. Не могу а да не поновим да мислим да се све мистике, па и будитистичка и хришћанска мистика, добро уклапају у служењу владајућим идеологијама. Пустињаци мистичари нису сметали владајућим класама, кастама, са својим “јуришима на небо”, са својим “револуцијама” приватним и у забитима пустиња. Лукићева лирска мистика и те како улази у тубитак, у друштвено биће, па и бирократско биће књижевности. И можда као такво Лукићево песништво смета. И време га склања муком, ћутањем, прећуткивањем. Тишином га склања у пустињу анонимности, у сенку књижевне естраде, у сенку “награђеног правца”

Ако “уклетим” песницима мистичног духа треба утеха; онда им је утеха велики спектакл пејсажа - НИШТА, НЕ, ПРАЗНИНЕ, Пустиње Тишине. Ван епилога апокалипсе - Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Нека утеха буде и цитат (сведок) из Мудрости и Празнине Сузукија :” Разлика између Створитеља и створења не мења чињеницу да и у нама самим постоји једно темељно јединство, на највишој тачки нашег бића, где смо “једно с Богом” “. 17

Јесте - Бог, нека буде баш онај Бог којем се Лукић обраћа у својој књизи ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА; Бог на кога је мало песник гневан, или је бар мало резервисан према њему...

У Празнини у исламској уметности Титус Буркхарт говорећи о ликовности каже:

” За њега ликовна представа божанства, на основу једне историјске и у исти мах божанске “дијалектике” представља обележје грешке која “удружује” релативно са апсолутним, или стварно са нестварним, умањујући ово на рачун оног”. Ја мислим да песник Лукић у својој реалној метафизици и у својој лирској мистичности има и “историјску и божанску дијалектику”. Слика света у коме живи, и нарочито света књижевног; слика самобитка, пре свега у сфери поетике, програма песничког, је историјска дијалектика. Божанска дијалектика је у слици Бога и мистичним сликама у којима доказује трансцедентно. Песник удружује релативност тубитка и самобитка, као обележје грешке света у коме траје и против кога је уперен

његов племенити поетски гнев.

Удружује, дакле, релативно и апсолутно, стварно и нестварно (метафизичко, трансцедентно). Можда - Ништа, Празнину, Тишину удружује? Ја бих радије рекао да песник Лукић не “умањује ово на рачун оног”; но да и “ово” и “оно” добијају нешто друго, а оно у пуноћи слика “овог” и “оног”, или бар у интезитету загонетке “блаженог стања” и естетског доживљаја. У Лукићевим песмама види се да је песник мало гневан на Бога. Бог је мало скрајнут. Он у неким тренуцима мистичним највишег надахнућа долази и до стања неког сазнања да иза постоји иза, да постоји, као што стално говоримо - “тајна тајне и опет тајна”, или “тајна над тајнама” (како говоре у неким мистикама). На такве сам тренутке током рада указивао. Изгледа сви и све хоће исто - иза - иза, апсолут.

Ево из Катха Упанишада цитата који узима Л. К. Бекет: “ С оне стране чула постоје предмети; с оне стране предмета постоји дух; с оне стране духа, ум; с оне стране ума, Велики атман; с оне стране Великог атмана, Непојавно; с оне стране Непојавног, пуруша. С оне стране пуруше, не постоји ништа, то је крај, Крајњи циљ” (I део, III 10) 18

Зар Лукић не пева о чулима, предметима, о духу, о уму?... Зар не пева неком “нашем”, “његовом” ”Великом атману”; зар не пева о “Непојавном”, па и о Ништа које је код њега у облику Тишине? И то изгледа преОМска тишина. Лукићеве лирске импликације ЈЕСТЕ - НИЈЕ.

Лукићева лирика има лирске мистичне амадмане на Небиће, на Ништа... Иако у крајњем тумачењу, ако га има, у некој сенци Истока, мистици Запада, могло би се рећи да оно што каже Дионисије Аеропагит (први век наше ере) за Бога важи и за Лукићевог бога:

” И он Бог је све у свима и ништа ни у коме. И знање свима од свих и никоме ни од кога” (О божанским именима)

Својим критичким ставом, па и мистичним, према Богу, песник показује да му “је знан” “и незнан”. Као да својим племенитим потиснутим гневом према богу Лукић даје амадмане на лик бога који “ ствара човека по свом лику”. Мада ја мислим (и други мисле) да је бог створен по лику човека... Иако је Лукићево мистично спознање више узгредно, није доктринарни систем, оно је ипак неки систем који зрачи својом спонтаношћу, непосредношћу, и што је најважније - поетском убедљивошћу.

Говорећи о “модерним мистицима што неки научници и јесу” Л. К. Бекет каже: “Чини ми се да можемо бити уверени да у основи човековог несвесног духа постоји једна свест о истини, свест која испливава на површину у часовима истраживања независно од очекиваних закључака и која баца светло на природу, Непознато”. 19

Мислим да Лукић као један од модерних лиртских мистичара, један од наших ретких мистичних песника, има доста тога, доста свести о истини у свом несвесном, која испливава, ево, у часовима стварања његових песама и

неочекивано открива Непознато, Не(биће), Тишину... Наравно о томе сам

писао и у мојим ранијим радовима о М. Лукићу.

Астрономија... Небеска механика и хемија... Ипак је тешко говорити о “непобитном”, када су у питању ове теме... О ужим локалним - земаљским,

може се говорити о “непобитном” до даљег...

“Машта узмиче пред нечим тако сићушним” као што је атом водоника. Изгледа да нема те сувишности и огромности пред којом узмичу мистичари и песници. Ето један од њих је и песник Лукић.

Не признајем да нема Ништа, јер и Ништа је Нешто. Подсетимо - иза-иза, тајна тајне... Откривајући тајне у ствари оне нас откривају. Ето, откривају песника Лукића - песника реалне метафизике.

Сусрет науке и мистике... Наука каже да је структура атома крајње шупљикава. Вакуум није празан. Бесконачно материјално згуснуто људско тело дало би “једну тачку једва видљиву под лупом”. “Празан простор”, “празно време”, таласи...

И у тумачењу Лукићеве Апокалипсе позивао сам се на науку. Ево и овде истичем у тумачењу ПЕСАМА ИЗ РОМАНА неке могућности везе између науке и мистике. Извесна вероватноћа и мистика и ехатолошко се одупиру закључивању... У вези са електроном аутор Л. К. Бекет каже:” Могло би се замислити да његова тајанствена природа произилази из чињенице да је он само део тог Ништа све до тренутка када се догоди некакав судар или експлозија. Ништа је, заправо, његово “стварно порекло”, како је то Екхарт одавно открио”. Бекет цитира и Едингтона, који каже:”Психолог може да прати нервни механизам све до мозга; али, коначно постоји један хијатус који никако не намерава да попуни.Симболично можемо пратити утицај физичког света све до улаза у дух; они могу да позвоне и да оду”.Ако је тако, ко може да каже на шта личи физички свет у стварности?” 20

Докле ли допру мистичари, па и песници мистичари, и Мирослав Лукић? Па, ето, довољно је да је М. Лукић “позвонио”.

И још ово: “ Постоји једна празнина у којој се дешава трансмутација,

за коју још није било понуђено задовољавајуће објашњење, између супстанце коре

великог мозга и свесних осећаја - удубљења таласа? - Сада се можемо осведочити да се шема биће - ништавило - биће свуда налази;модерна наука, кинески филозофи,хришћански мистици, сви су је открили. Она је заправо у основи свега“.21

Смешно се дефинише као несклад форме и садржине. (...) Свако људско тумачење Не(бића) је смешно. Тај несклад је трагичан по човека. Све ово не значи да човек уопште, па и ја, да не треба да покушава да схвати несхватљиво - Не(биће)... Тишину... Ето и то је једна од суштина човека упркос апсолутној равнодушности према човеку које има Не(биће)... Тишина.

Човек покушава не марећи за равнодушност...

Са својом озбиљношћу у тумачењу лирског Не(бића)... Тишине могу бити смешан стручњацима - философима, метафизичарима. Ја се понашам као безуслован - “изван граница искуства и свих појава” (Кант). Понашам се са неком “основом” у Апсолутном (Фихте).

Постојање... “Биће” има своју “јестост”, “присуство”, “бићевитост”,

“бивствовање”.

Дакле, песник Лукић има своју “јестост”, “бићевитост”, “бићевање” и у поезији и у животној пракси. Термин биће означава и “индивидуалну егзистенцију” и “биће бога”. Говоримо о бићу индивидуалне егзистенције и његове поезије. “Битак целокупности свих реалних и идеалних предмета и искустава”. Биће (битак “јесте а не да није”). Често је супростављено биће небитку... Биће и Не(биће) - Тишина... Апокалиптична тишина Лукићева...

Бивање - “мена, кретање, промена”. Лирско Лукићево бивање, и животно

практично. Апсолутан - “самосвојан, безграничан, потпун, слободан од било

какве зависности”. У то хоће човек, и ја хоћу, и песник Лукић хоће. Сви хоћемо да допремо до Апсолута.

И тако можемо ићи кроз термине, кроз синонимију, еквиваленте небића и издалека осветљавати поезију Мирослава Лукића и човека уопште. Лоцирати га у Не(бићу).

Од тог Човека уопште Лукић има, као и остали, разликовање од других бића.

Специфичан дух - душа његова чини његову “генеричку суштину”,

лирску. Код песника Лукића веома је изражено морално, изражено до граница

гнева, и на само Не(биће), на биће Бога.

Песник Лукић несводив је само на индивидуално и историјско, јер он сеже и у ПРЕ и ПОСЛЕ...

Ум, воља и срце... Природно доминира срце у Лукићевој поезији - доминира трагична логика срца. Својом поезијом показује и пут саморазвитка

који води до апокалипсе. Песника Лукића производи свет; али и сам песник

се самопроизводи и има лирску самосвест духа - душе. Поезија гневног очаја,

“проклетости”. Тражење суштине у аутоагресији, у мистици, у опеваној

неиспуњеној визији живљења и самообмани. Песник има оштру гневну свест

о друштву, о књижевности, без мистфиковане књижевне критике. Лукић има,

како би рекли филозофи, “поштену свест”, моралну панику, “несретну свест”

која се огледа у његовој поетичној, теоријској драми и драми у мистичном

напору да се докучи Апсолут, Не(биће), Тишина...Ипак, песник Лукић није

дошао до апсолутног отуђења, освајања “НИШТА, НЕ, Празнине”,

Тишине... Можда је боље рећи да песник Лукић није дошао до апсолутног

разотуђења као манифестације Не(бића), Тишине.

Закључне варијације

Сва блаженства Вечности, Празнине, Тишине, Есенције, Апсолута,

Ништа, Ништавила, Небића... Дао би, изгледа песник Лукић пре свих нас, за

тренутке негде у пустим пустарама Земље уз звуке музике. То је људско.

Ништавило, Празнина, Тишина, Апсолут... је туђе... Самоодбрана, варка...

Песник се брани песмама, па и апокалипсом. Тако потребна одбрана. Можда

материјализација омета мистички доживљај Празнине, Тишине... Тамно -

плава свитања можда могу донекле приближити, материјализовати,

подметнути реалитет мистичне Празнине, Тишине, Ништавила... Можда баш

она свитања, она природа североисточне Србије коју опева песник?

Треба рећи да при пуној свести (ако се тако уопште може рећи, када

су у питању ноуменони, трансцеденција) говорим, мада знам, да нема

апсолутне синонимије, а поготову када су у питању “синоними” : Биће,

Не(биће), Празнина, Апсолут, Есенција, Ништавило... Па и Лукићева

Тишина. Још да кажем да је по некој дефиницији језик науке језик бесконачне

синонимије.

Упркос свему томе, итекако сам самоуверено говорио о мистици у

делима Мирослава Лукића, а поготову у његовој лирици. Можда због

агностицизма, а можда, пре свега, због тога што све то и постоји, бар по неким

мистикама - “именовати значи спознати”. Кад говорим о Лукићевој мистици,

онда , пре свега, истичем да он хоће да допре до суштине ствари ван

самобитка и тубитка, а скоро и не тумачим то како он види и именује то што

се зове Апсолут, Небиће, Празнина, Ништа, Ништавило, Есенција, “Ничег”,

да “није”, не(постојеће), надсуштаствено, једно с оне стране бића, ноћ,

безимено, свемогућност, Пунина... Ко зна све како се зове Апсолут, Небиће?!

Ја у мојим радовима, па и у овом о Лукићевим ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА,

најчешће употребљавам Не(биће), из простог разлога да би било јасно у

односу на самобитак и тубитак.

Песник Мирослав Лукић, нарочито у својој апокалипси, употребљава

као еквивалент, синоним, свим тим појмовима, Тишину. Која је приближна

значењу ових појмова. О значењу овог појма говоре философи и мистичари.

Песник лирских слика у некој мери пејсаже метафизике, Не(бића)...

слика више у духу лирске мистике. Слути да кажем садржај Не(битка),

Есенције; али у његовом првом плану је - егзистенција, манифестација,

појавност, феноменалност, форма Не(бића) у конкретном самобитку и

тубитку (са општим импликацијама, па и експликацијама).

Постоји у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА више различитих мотива, тема: еротски, љубавни, описни, елегични, социјални... сви су они, мање или више значајни. Мене су, посебно, као есјисту - критичара изазвали, доминантни мотив - манифест програмски, и мотив мистике. Нема песме у којој није присутан манифест -

мотив, програмски. Скоро се свака песма може третирати као

манифест (програмска) песма.

Други по посебности, атрактивности, бар тако мислим, је мотив

мистике у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА. Као и остали мотиви - теме, и

мотив мистике је у функцији манифест - програмског - главног мотива. Али,

по провокативности, за читаоца, ништа мање није значајан од програмског.

Бар за читаоца моје врсте, мојих интересовања. И, управо, зато сам

странице и странице ове књиге посветио том мотиву.

У општем погледу на ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА видим три теме:самобитак, тубитак и Не(битак).

Ретко јединство та три обухвата у ширини и дубини постоји у овој књизи лирике. Постоји извесна, да кажем, мотивисана равнотежа тих мотива у мотивацијском систему манифест - програма песничког, програма у којем значајно место заузима мистичност. Све је то у неком жаришту теоријске, поетичке драме која досеже до неког протеста не само против себе, друштвеног бића, него и против Не(бића).

Споредне мане. Овде ћу рећи нешто о присутним, али скоро занемарљивим манама књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА.Понека књишкост, понека тривијалност. Дискурс који гуши “блажено стање” лирске песме; гуши наговештај и нијансу. Понеке противуречности (недијалектичке) које нарушвају мотивацијски систем. Поред понеке артистичке неуглађености и ритмичких неравнина постоје и неки делови који се могу третирати као неки лирски мелизми.

Морамо имати на уму, и као неко оправдање за ове спорадичне мане, то што су ове песме, у неком смислу, “ишчупане” из мотивацијског контекста књига “Ујкин дом”, “Дневник за Сенковића”, “Вашари Хипербореје”, “Влашка гозба”, и “Мистерија Сахарин”. Упркос томе, ове песме изражавају јединство духа - душе песника Лукића кроз деценије његовог писања (три деценије). То сам показивао тумачећи манифест и мистичне мотиве у Лукићевим појединим песама. Тумачећи посебно мотиве мистике као нарочитог дела програма песника у свим песмама ове књиге. Затим, тумачећи упадљиве мотиве реалне метафизике: бог, ђаво, анђео, зло - добро... И на крају, тумачећи уопштено, сферу мистике у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА.

Мало пажљивији читалац приметиће да сам у овом раду ишао од праксе (песничка пракса) ка теорији. Од песничке праксе ка општијим темама.

И на крају, до најопштијих,најапстрактнијих. Значи, градација у апстрактности; стилска градација, од ширег (овде су песме најшире) ка ужем.

Или, у логичком смислу, ишао сам прогресивним мишљењем – свака нова мисао произилази из претходне: песме - реална метафизика – метафизика (мистика као врхунска апстракција).

Скинути омот Тишине, Не(бића)... У једној мери песнички подухват Мирослава Лукића доживљавам као покушај да се скине омот Празнине, Не(бића), Тишине... Да се скине, да се докучи, кроз непрозирност промисли - куда иде човек? Старо и вечно питање. Апсолутна равнодушност вечности, Празнине, Тишине...

Библиотека школска “Мика Петровић Алас”(у Београду, где иначе годинама М. Лукић ради) има нешто од штимунга тајне собе. Алхемијског духа, собе из које се управља светом. “Забачена”, на крају првог спрата, ове тајанствене невелике просторије у које нисам хтео да завирим да бих задржале за мене тајанственост, мистичност - нешто од божанског замка.

Књиге које објављује, и издаје Мирослав Лукић, имају неку визуелну арому

древних књига, књига које старо знање крију. Ликовност њихова побуђује осећање и мисли на непознато, загонетно, тајанствено...

“Модерни дизајнери”, “технички уредници”, ко зна које би све мане нашли Лукићевим књигама! Лукићеве књиге су нешто што се догађа; нешто упркос реченом што се издваја од скупоценог шаренила у књижарским излозима. Од књига бестселера, најчитанијих, књига године. Лукићеве књиге зраче као да су старе књиге ретких књижевних издања.

И јесу.

Осећам се, као скупљач старих књига, колекционар, библиофил, иако сам написао неке од тих књига (Аветињска метафизика, Сфера последње мистике, Сенке будућности, Компаративни оглед...)

Чак и сам осећам нешто тајанствено, тајне скривеног рукописа...

Ролне рукописа... Папируси... Плочице... Као да сам скупљач из братства занесеног књигом. Култни предмети. Сам себи изгледам далек и непознат на фотографији. Име своје читам као да ми је однекле познато.

Немо тржиште прећутаних књига.

Скидам им омот, корице прећутаности, пустаре тишине срамног доба.

Садашње књиге Лукићевих издања зраче прошлошћу, зраче тајнама, можда за некога књиге које опасна знања крију.

Књиге осећања за Не(биће), Празнину, Есенцију, Тишину... У рукама имам књиге Мобаровог института; књиге о Не(бићу), тубитку и самобитку.

Држати у рукама без омота, без корица описе Не(бића).

Географија, историја, топографија Ништавила, Празнине.

Књигу посвећену историји Празнине, Ништа, апокалиптичној Тишини.

Држати у рукама дневник “истраживања”, изучавања Не(бића), будуће Тишине.

Осећам се као први, рани истраживач Апсолута, Тишине.

Илустровани цртежи Не(бића), Есенције...

Цртежи конфигурације Апсолута и његових безобалних обала.

Путовања и описи кроз Ништа, Пунину, Празнине, и празнину Пунине... Кроз Пустињу апокалиптичне Тишине.

Књиге о времену које је претходило Бићу, Не(бићу), Тишини и крају празнине у пустим пустарама празне Празнине и њене тишине.

Гледајмо оно што је пред нама после скидања заштитног омота, корица Тишине. Скидајмо омот Ништавила. Поштујмо праксу да се омот Не(бића) баца.

Олакшајмо себи пут у књигу небића, апокалиптичне Тишине. У свемир, у liber mundi и liber vitae.

Отварајмо књигу живота, иако је живот само безначајна манифестација Не(бића). Бацимо бар омот, бар корице отворимо да би смо наслутили Тишину!

Можда је само то главни смисао људског постојања? Посланства загонетног?

Авај! књиго лишена симболике. Књиго лишена просторно временске метафорике...

Информациона димензија... Али, коме?!

Како препознати књигу која излази из школе “Мике Аласа” у милионима књига које се објављују и на Балкану и по свету?

Безсимболна књиго, прљава кћери манифестације Не(бића), ТИШИНЕ окамењене, шта да радимо?!

Белешке уз ово поглавље

¹ Остало ми је да пишем трачеве о Апсолуту, Не(бићу), Богу и ђаволу... Кроз људско

трајање “ширили су се гласови”, “дезинформације”, “лажне вести” о Не(бићу). Многи су

говорили и написали књиге о томе да су видели лично Не(биће), Бога, Нирвану... а зна се: “лаж

поновљена више пута...” Мистични Агитпроп Кроз Миленије. “Само је он свје и свја”. Он,

Бог, Биће, Празнина, Тишина... И увек директно Не(биће) аутори доводе у везу са својим - “

небеским народом”, божјим, народом Празнине, народом Тишине... И као доказ немоћи пред

Не(бићем) је и лаж о Не(бићу) која се продаје као искреност. Оговарање Не(бића) које се

продаје за истину. (....)

² Коришћени су радови из тематског броја часописа ГРАДАЦ, бр. 115, 1995, Чачак.

³ ГРАДАЦ, бр. 115, 1995, стр. 41

4 исто, стр.41

5 стр. 43

6 (стр.50)

7 стр.60

8 стр. 66

9 Можда да се присетим овде песника и библиографа Николе Рацковића који је

философ по образовању. О његовој јединственој поеми састављеној од питања (шта је у

питању) објавио сам рад од педесетак страна. Та тема имплицира и експлицира управо и

питања (проблема) одговора на питање смисла и шта је иза. За овај рад посебно је

занимљива Рацковићева књижица филозофских афоризама “Трећа тачка”. У њој је и

афористички медаљон: “Окрећем нулу трачим излаз”. Дакле, тачка, али и помоћу нуле,

небића, Празнине, Тишине, тражи се излаз. Да, излаз за човека је помоћу, са, кроз нулу -

Ништа. - 7 стр. 68

10 стр. 69 стр. 82

12 стр. 110 - 111

13 стр. 111

14 стр. 113

15 стр. 115

16 стр. 115

17 стр. 128

18 стр. 131

19 стр. 132

20 стр. 137

21 стр. 137

Одломци из рукописа књиге СЕНКЕ ТИШИНЕ. друго издање

ЛеЗ 0006602