НАСЛОВ/ Corpus delicti, 1

Прва ствар са којом се сусреће читалац јесте наслов: он, дакле,

има веома повлашћен статус, и баш не сме бити двосмислен и погрешан,

већ добро одабран. За добрим насловом се, као и за правом љубављу,

понекад трага годинама, ако не и читавог живота!

Као и у сваком првом сусрету, много шта зависи од првог

утиска.

Ако је први утисак добар, више него повољан, онда...

Колико је мало правих, тачних, адекватних наслова у мору

одштампаних књига!

Има наслова које свом делу није одредио писац, већ околности,

издавач, уредник, рецензент.

Има сјајних, одличних, бомбастих и провокативних наслова,

иза којих су лоше или осредње написане књиге песама, романа, есеја.

Шта је, у ствари, наслов?

Оно што је човеково име и презиме.

Довољне су само две речи за наслов неке књиге на српском,

или три речи за наслов неке књиге на руском, рецимо!

Има предугих наслова и њих би требало скраћивати, сажимати,

и то увек треба учинити, док се не дође до две или три речи. До шифре,

монограма.

Наслов је чин к р ш т е њ а, давање имена и презимена, или

само имена, оном новом што се родило.

До најбољих наслова писци су долазили кроз дугу грозницу

бдења, и то трагање нормално подразумева и присуство неисцрпне

енергије сејања на најфинијим ситима.

Наслови који нису прекаљени на пламену селекције, брзо се

заборављају.

Јасно је, дакле, да сваки добар наслов има своју дугу и тајну

предисторију и историју.

Наслов би требало, у најбољем случају, да изражава најдубље

својство карактера, Дела.

*

Зашто је Јосиф Бродски, једној од својих најбољих песама, дао

наслов СТАНИЦА У ПУСТИЊИ?

Каква станица? У каквој пустињи?

Зар песма са тим насловом није прича, спомен на рушење грчке

православне цркве у Лењинграду? Зар није нешто друго: ламентација

над тим рушењем? И, ако јесте, ако је реч о једној ламентацији, зашто

је аутор својој песми одредио наслов који има?

Признајем, нисам могао себи да одговорим, ни на ово, ни на

многа друга питања, када сам први пут прочитао ову песму.

Беше то крајем јесени 1971. године, када се у издању

београдског НОЛИТА појавила књига песама Ј. Бродског СТАНИЦА

У ПУСТИЊИ (144 стр.; препев Миће Данојлића).

Ту песму сам читао и касније, и опет је остајала дилема, скоро

до данашњих дана.

Био сам онда, када сам је први пут читао млад човек, песник;

много сам имао више објављених, но необјављених стихова, песама. Ни

сањао нисам онда да ћу се једнога дана бавити књижевном критиком,

тумачењем књижевних дела. Али тога одговорнога посла прихватио сам

се преваливши четрдесету из горчине и каприса, згрожен површношћу

и рутинерством српске текуће официјелне књижевне критике. У ствари,

радећи годинама на састављању антологија српске поезије ХХ века, ја

сам открио грозоморно и несхватљиво и штеточинско, погубно дејство

официјелне књижевне критике, чије је најдубља и најнеморалнија одлика

ружна склоност ка фалсификовању, заборављању, или, на другој

страни, глорификовању аутора које ће Време потиснути и сасвим

праведно склонити из такозваног центра на периферију и отпад.

Открио сам низ прећуткиваних сасвим одличних песника, и

песама, у ванредном складишту српске књижевности ХХ века, као и

невеселу чињеницу - да многи од тих песника, иако сасвим

компетентни, избегавају да тумаче како своје дело, тако и песме других

аутора, оних игнорисаних. Песници који су умели да склопе

изванредне песме, зар не знају да их и расклопе?

Чак и да нису, понеки од њих у томе сасвим виспрени, чак и

када су помало трапави у томе, ти аутори су веродостојнији од тзв.

критичара, који никада нису успели да склопе ни једну добру песму,

књигу прозе, ванредни роман. Сваки песник или писац који иоле држи

до себе, мора да се окуша у тумачењу и разумевању песништва, свог,

и оног који пишу савремени песници, у тумачењу и разумевању

песништва, свог, и оног који пишу савремени песници, или мртви

песници, јер би тиме, поред осталога, ојачао и властито стваралачко

самопоуздање! И довео у питање лажну сигурност тзв. српске

официјелне књижевне критике.

За српску књижевност то би било више него добро. Јер се у

њој намножило тзв. критичара - хвалитеља, кудитеља или ћутолога -

попут коровске биљке коју изрендисану радо служе уз гурманске

оброке јагњетине и прасетине. И кад смо већ ту, код кулинарства,

превише у српској књижевности има пуњених птица, пуњених фазана,

дакле, оних фах - кретена који испред свога имена имају др или мр, и

који се ужирише у "оборима" многобројних жирија за доделу

књижевних награда, од до. Могао бих да нанишем имена и презимена,

што ћу вероватно једнога дана и учинити (кад за то дође час), и то не

би био чин безобзирности једног писца коме се све смучило, већ нужни

део процеса у једној области мучења.

Пре неколико дана читао сам критички осврт једног др, о

књижевним остварењима објављеним у минулој години; у том памфлету

су, под тзв. сабирним духом књижевне науке били побројани лутани,

и дела, која ће већ првог пролећа бити заборављена. Било је то -

извињавам се због скраћеница - чисто ср.

Сећам се те будалетине са Филолошког факултета; али он није

једини.И кад смо већ код конкретних ствари и околности, вреди да

прибележим и ово: Овај текст је био завршен 15. децембра 1995.

године. Понудио сам га Г. Срби Игњатовићу, уреднику часописа

"САВРЕМЕНИК плус", али он га није објавио, са разлога које могу

разумети (а које ће мало касније схватити и евентуални читалац), и онда

сам исти текст послао подгоричкој ревији "ОВДЈЕ", и чекао да буде

објављен месецима и годинама. Више не чекам.

Никога не треба чекати. Јер ово овде што ми имамо нити је

карикатура књижевног живота, нити су часописи који заслужују

минимални респект, нити су издавачи професионалци које ће се ико

сећати кроз пар година. Све ће то, сасвим заслужено, отићи у Земљу

Недођију!

Из ове "области мучења" мора се изаћи, и можда ће изаћи

само понеко од нас, који има пуну свест да је српска "послератна

књижевност" један пакао пун боксова, грешника; пакао, у којем гласови

песника подвргнути мучењу вапе за трансфером и избављењем. Том

избављењу су могли помоћи по неки од критичара, наравно они који не

беху питомци темељних јањичарских обука, они који би истински

осетили једно дело, или само једну песму, и реаговали комплетним

својим бићем..

Велики грех тзв. официјелне књижевне критике јесте стварање

АТАРА, у оквиру једне генерације, или поетичког усмерења,

групације, стварање договорних хијерархија и канонизација...

Српска књижевност ХХ века има пет хиљада песника, или

писаца, двадесет хиљада књижевних награда (општинског, среског,

републичког и савезног значаја), и свака од њих и свако од њих има

заносни парохијални дух тамјана, који у свету не значи ни лулу дувана!

Овде се тзв. официјелна књижевна критика једино успешно

бавила - надувавањем. И један исконски песник неодољиво пожели у

неком тренутку да му уважена господа критичари - надувају (не опус!

ситни су они рибе за то!) балон звани илузије - илузије генија парохије!

Књижевно - критички прагматизам и позитивизам није нешто

што су смислили тзв. српски официјелни критичари. Официјелна

књижевна критика је корумпирана и разни су облици корумпираности,

заборавности, дакле искључивости и неморалности. У српској

књижевности се, у последње време, поред читавог низа трбухозбораца,

јавио и један специфичан сој "телефонских критичара", оних који бирају

тобоже најчитанију књигу године! Врви дакле од класичних

намештаљки и гадарија, које са правом књижевном уметношћу и науком

имају везе колико и шустерско умеће!

Битка, то јест кермес текуће официјелне критике, унапред је

изгубљена!

Када је реч о случају Бродског, Милица Николић (у дугом

предговору књизи Ј. Бродског, препеваној на српски - првом

представљању руског песника српској и југословенској читалачкој

публици) упозорила је:

"Ниједна литература није била и није толико прикраћивана

ултрашким социолошким прилазом колико руска. Често су политички

мотиви и прагматична дневнополитичка акција једино мерило за

књижевноисторијске оцене и вредновања. Управо су због тога сумња и

озбиљна провера неопходне у сусрету са сваким од неколико видова

популарности руског писца. Једно је популарност Јевтушенка у свету.

Друго - Вознесенског. Треће - Солжењицина, а сасвим посебна -

Бродског.Ниједна од њих нема чисто литерарне корене, свака се

ослања на политичку и идеолошку праксу.Понекад веома милитантну.

Штаб "стручњака за руску књижевност" по свету формира јавно

мнење, намеће псеудо - естетичке критерије, утиче на потрошњу. То

су они који су сазнали за Пастернака тек када је политика почела њиме

да се бави, после 43 године његовог устрајног и одличног бављења

поезијом. Они су и за Бродског чули на дан његовог хапшења, и о

"чудесном песнику" почели су говорити сви. За овим борбеним

љубитељима следи и други слој - оних који се политиком баве само

помало, као што се помало баве и уметношћу, јер воле да буду у току,

поготову желе да знају шта се "тамо" догађа. За њима су они који се

суштински не занимају ни за шта, али воле да прочитају лаку и "добру"

књигу о којој се много прича. "Баш је лепо", рекли су за ЖИВАГА,

"нарочито Лара". Четвртих, правих зналаца или оних који желе да то

постану, чиста срца и чисте савести, има сувише мало да би могли

представљати неку релевантну категорију. (Популарност руског писца

у његовој земљи сасвим је друге врсте. Она је независна од критике,

али не и од политике. ) Улога критике у Совјетском Савезу је данас

готово безначајна за формирање јавног мнења. Она махом робује

циљевима дневне политике и не одликује се се значајним продорима у

бит материје о којој говори" (в. предг. М. Николић, Мутни говор

Јосифа Бродског, у књ. СТАНИЦА У ПУСТИЊИ, Београд, Нолит,

1971, стр. 7 - 8).

СЛУЧАЈ Бродског, апсурдан у много чему ("најсамосвојнији

глас времена загушено ћути - како пише М. Николић. Његов га језик

не зна, земља га не зна. Живећи и певајући на своме тлу, он као да то

чини на другој планети"), временом је р а з р е ш е н.

Додела Нобелове награде Бродском дошла је, релативно

говорећи, у најбољим годинама песника - пре педесете!

Бродски се у својим песничким настојањима враћао "естетици

минулог столећа", у земљи свога рођења није био испрва прихваћен

"управо стога што у уметности његове земље ВЛАДА естетика

прошлог столећа. Форма, теме, све је то споредно пред оним што је

основа овог поетског говора, сама његова суштина и израз. А управо су

та суштина и тај израз оно што поезију Бродског чини блиском

сензибилитету модерног човека и једино и њему разумљивом. / И још

нешто: у томе леже узроци неприхватања за једне и добри разлози

прихватања за друге" (М. Николић, исто, стр. 9)

Међу анализираним песамама овога издања, није анализирана

песма по којој је књига и добила свој наслов.

1

Евентуални читалац ових редака учинио би услугу и себи и

мени ако би, пре него што се упусти у даље читање, прво прочитао

песму Бродског СТАНИЦА У ПУСТИЊИ.

Једном, или два пута. Пажљиво.

Ако је не разуме до краја, као што је ни ја нисам разумео

сасвим у нашим првим сусретима, треба поново да чита. Једну или две

строфе на дан. Охрабрен речима Чу Хсиа:"Није важно да ли је пасус

тежак за разумевање или није. Просто читајте од почетка и ако читање

не дођете до значења, онда размишљајте, и ако размишљањем не дођете

до значења, онда поново читајте. Тако једно, па друго, док му не

осетите укус. На тај начин ћете после дужег времена знати шта се

налази у њему".

Нећу говорити о утиску свога првог, другог или трећег, или ко

зна већ којег читања ове песме - баш зато што је за последњих четврт

века били више тих читања и што су се утисци слежући се помешали...

Тако је мало Грка у Лењинграду сада,

да смо порушили грчку цркву

како бисмо на празном месту сазидали

концертну салу. У таквој архитектури

има нечег безнадежног. Уосталом,

концертна дворана са хиљаду и више места

није била тако безнадежна : то је храм,

и то храм уметности. Ко је крив

што вокална уметност скупља

више људи но што знамења вере могу?

Штета је једино што сада нећемо

издалека видети уобичајену куполу,

већ ругобно равну црту.

Ал што се ругобе пропорција тиче,

човек не зависи од њих,

већ чешће од пропорција ругобности...

Тако Ј. Бродски започиње своју песму о рушењу једног

конкретног храма вере и зидању једног другог здања "храма

уметности". Песник одмах подвлачи разлику између ове две творевине,

храма и концертне сале. Разлика је у архитектури, у пропорцијама, али

и у м о ћ и дејства ових грађевина.Затим следи 28 стихова - сећања

на само рушење храма.Песник је својим очима гледао то рушење:

технику, машине, ескаватор, булдожер, камионе.

Затим сам касно увече

седео на рушевинама апсиде,

у рупама олтара зјапила је ноћ.

Тако сам кроз те рупе на олтару

гледао захуктале трамваје

и низ мутњикавих фењера.

И тако сам кроз призму цркве видео

оно што се у цркви уопште не може срести...

Следе стихови који изражавају песникову меланхолију над

пролазношћу - храмова вере, али и човека :

Једном ће, кад нас нестане,

тачније - после нас, на нашем месту

нићи исто тако нешто

на шта ће се ужаснути (истицање, Ф. С.)

свако ко нас је знао

Ал неће бити много оних који су нас знали.

Долазе помало бизарни стихови о "понашању" и "навикама"

паса, о "запишавању" уобичајених места, о "псећој верности".

Пси, како вели песник, "дижу шапу на старом месту;/ограда је

давно срушена,/ал њима се, вероватно, она у сну причиња./ Њихови

снови потиру јаву./ Ил земља можда мирис онај чува".

Бродски има изванредан посматрачки дар, изврсно је уочио

уобичајено псеће "понашање".И ни једног тренутка, описујући бизарну

ситуацију, не запада у натурализам. Он одједном упоређује људе и псе,

псећу и човечију верност, и уочава:

А оно што је очигледно за људе,

потпуно је свједно псима...

Негде у кутку свести читаоца остаје ипак помисао да је можда

псећа верност дуготрајнија, инстиктивнија.

Пас је често вернији своме господару од свих његових најбољих

пријатеља.

После констатације о ужасу над смрћу и нестанком једног

човека, сваког човека, долази, дакле, та реминисценција о псима и

псећој верности.

Бродски је можда могао одабрати и неку другу појединост за

поређење, али је ова, чини се, најуверљивија!

Овај део песме Бродски завршава стиховима:

...и ако се већ догодило да говорим

озбиљно о штафети поколења,

онда ВЕРУЈЕМ САМО У ТУ ШТАФЕТУ ;

тачније, у ОНЕ КОЈИ ОСЕћАЈУ МИРИС...

Сва истицања су, опет, моја.

Ево и краја песме, краја који се завршава онако како песма

и почиње : лајтмотивом о пролазности и нестајању Грка :

Тако је мало Грка сада у Лењинграду,

и, уопште, нема их много ван Грчке.

Или их је, барем, ПРЕМАЛО

ДА БИ СЕ САЧУВАЛА ЗДАЊА ВЕРЕ.

Од њих нико не тражи да верују

да МИ ГРАДИМО. Једно је,

вероватно, ствар крстити нацију,

док је НОСИТИ КРСТ већ сасвим нешто друго.

ОНИ СУ ИМАЛИ СМО ЈЕДНУ ДУЖНОСТ.

НИСУ УСПЕЛИ ДА ЈЕ ИЗВРШЕ.

"Ти, сејачу, рало своје чувај,

а време за класање ми ћемо одредити".

Они своје рало НИСУ САЧУВАЛИ.

Ноћас гледам кроз прозор

и мислим о томе ГДЕ СМО ДОШЛИ.

И од чега смо даље

ОД ПРАВОСЛАВЉА или од ХЕЛЕНИЗМА?

Шта нам је блиско? И шта је ПРЕД НАМА?

Не очекује ли нас ДРУГА ЕРА?

И АКО ЈЕ ТАКО, шта нам је заједничка дужност?

И шта треба да јој ПРИНЕСЕМО НА ЖРТВУ?

То је све!

То је крај песме у коме је садржана и поента.

Одједном, постаје јасно да је песма далеко превазишла повод

због којега је настала.Песма о рушењу једног грчког храма у граду чије

су име нововарвари преименовали, постала је универзална песма, свуда

разумљива, о рушењу свакога храма вере...

Ко су у овој песми ОНИ?

Ко МИ?

О каквом је Сејачу, о каквом Ралу реч?

Од чега су, заиста, Руси, или Срби, или Источно хришћанство

у целини узев, били даље у тренутку настанка ове песме?

Каква је то САМО ЈЕДНА ДУЖНОСТ коју Грци, Хелени,

па ни Византија, нису умели да изврше?

Да ли има у руској, европској и светској поезији песме која је

на овако једноставан начин поставила један од најсложенијих проблема

ХХ века, и читавог хришћанства и човечанства, и читаве цивилицазије

од времена хеленских трагичара до потоњих времена?

Како су ову песму Бродског читали у Русији кад се појавила?

Како код нас?

Већ четврт века памтим ту песму, размишљам о њој.

Да је написао само ту песму, овај песник би заслужио да буде

увршетн у сваку озбиљније рађену антологију светске поезије.

Али, ево, већ неколико последњих година, како се каним и

како одустајем да је себи објасним до краја.

Не до апсолутнога краја, јер у свакој песми има нешто што се

не може сасвим расклопити, разложити.

Професор Миливоје Јовановић пише: “Попут Ахматове, и

рани Бродски је углавном развијао библијске фабуле све до ИСАКА

И АВРАМА, где се помало неочекивано старозаветна симболика

зближавала са новозаветном (мотив Исака - "жртве", која антиципира

Христову мисију). Касније, кад су се у стваралаштву Бродског почели

појављивати АНТИЧКИ МОТИВИ (истицање - Ф. С.) , начин

њихове обраде је сведочио да аутор СТАНИЦЕ У ПУСТИЊИ не

прати одговарајући манир Ахматове.Песникиња није допуштала могућност

ПРЕИМЕНОВАЊА митских ситуација и њиховог ироничног

обасјавања у "савременим фабулама; у античком миту њену пажњу је

заслуживало само узвишено и трагично. Бродски је, напротив, још у

раном периоду тежио ироничној транскрипцији детаља античког мита,

негујући формулу њиховог "вечитог враћања" у руху фарсе" (Јовановић,

Антички мит у поезији Ахматове и Бродског, в. у књ. РУСКИ

ПЕСНИЦИ ХХ ВЕКА, Београд, СКЗ, стр. 311)

Ахматова и Бродски су се интересовали за антички мит и

хеленизам, били су у извесном односу с њим. У питањима Бродског,

постављеним у песми СТАНИЦА У ПУСТИЊИ, било је и

ОДГОВОРА, које је песник знао,које су неки читаоци са много више

искуства ВИДЕЛИ...Другим речима, Јовановићево уочавање може

бити путоказ - у приближавању оном најдубљем језгру и тајни

споменуте песме Бродског...

2

Индиректна "помоћ" у проницању СТАНИЦЕ У

ПУСТИЊИ дошла је, неочекивано, с друге стране.

Шест година млађи од Бродског, српски песник, критичар и

прозни писац СРБА ИГЊАТОВИћ, објавио је 1989. године књигу

ЗОГРАФ ОШТРА СРЦА (Никшић, НИО Универзитетска ријеч).

У тренутку објављивања ЗОГРАФА ОШТРА СРЦА,

Игњатовић је иза себе већ имао шеснаестак објављених књига есеја,

критика, песама, прича, романа...И читаво море необјављених, или већ

објављених у периодици ствари, али неукоричених у посебне књиге.

Као песник, сасвим маргинализован, потиснут на периферију,

имао је известан "пех": његове књиге песама објављиване су углавном

ван престонице, Београда, код мањих, немонополских издавача и тако

су пролазиле незапажено, јер о тим књигама, изгледа, није имао ко да

пише онако како је сам Игњатовић умео о читавом низу песника. Тако

се десило да је овај српски песник остао у сенци чак и низа оних

песника чију је афирмацију, као уредник, иначе омогућио, да не кажем

оверио.

ЗОГРАФ ОШТРА СРЦА чини седам циклуса: Књига

пустиње, Варвари на Понту, Живећеш као кентаур, Стуб соли, Знак

на прсту, Цитати, Итака, без коментара.

Прва песма, у тој Игњатовићевој књизи - Странице, у

пустињи, гласи:

Бесконачно сусретање Истога, са Истим

Онај који је овде умро

наново се родити неће.

(Само ветар, у миленије,

ниже зрна на конац.)

Хладан је сјај у очима

усамљених птичурина.

Празан и непомичан

хоризонт с црним висом.

Орао бди у даљинама,

на врху цитаделе.

Тек повремено клизне

на ниже, по оштрици мача.

Само у пустињи још

постоји прастари ред

страница, оса симетрије.

Песак су мртви градови,

од песка градови будући.

После ове песме следи песма У ВАВИЛОНУ, која се завршава

алузијом о помору, после које следе стихови:

Слали смо гласнике до руба света.

Онамо где се све зачиње.

Враћали су се зачарани,

Говорећи другим језиком.

У Вавилону ни брат брата

Већ не разуме.

Следи затим песма ОТКРОВЕЊЕ, у којој песник пита:

Где си,о, Јоване?

Ова се песма завршава речима:

А ја сам увек ту,

у ПУСТИЊИ (истицање, Ф.С.) ...

ПУСТИЊА, дакле!

Није ли Игњатовић за ову своју књигу песама изабрао

погрешан наслов?

Није ли прави наслов, можда, био наслов прве песме у тој

књизи: СТРАНИЦЕ, У ПУСТИЊИ?

Упркос томе што један сличан већ постоји у светској (руској)

поезији?

Не треба се бојати шта ће књижевни папагаји коначно рећи,

кад је реч о утицајима и подстицајима: јер оно најлепше и највеће у

уметности настаје из обожавања вољених претходника.

И кад о истој теми певају два песника два различита језика, не

и расе, то не може бити исто, јер је све под небом и у небу самом

разнолико, различито. Међутим, песме једног песника могу помоћи да

се, понекад, разумеју песме неког другог песника.

Да ли је то иста ПУСТИЊА о којој певају Бродски и

Игњатовић?

Колико је споменута Игњатовићева песма (или читав

споменути циклус песама) успела да помогне у томе: зашто је Бродски

једној својој песми о рушењу здања вере дао баш наслов СТАНИЦА

У ПУСТИЊИ?

Да ли само у пустињи још / постоји прастари ред /

страница, оса симетрије?

Игњатовић, као и Бродски, користи изразе пустиња, хеленски

појам симетрија...

3

У ком смислу оба песника, руски и српски, користе појам

ПУСТИЊЕ?

Постоји с и м б о л и з а м речи ПУСТИЊЕ, и он има своју

дубоку историју.

Ако ПУСТИЊА најчешће задржава своје уобичајено значење

пустога места, она пре свега дозива у свест једно раздобље свете

повести:

Рођење Божјег народа. Библијски се симболизам ни у ком

случају не може бркати са познатом мистиком самоће или бега од

цивилизације.

Тај симболизам не упућује на повратак у неку идеалну

пустињу: он циља на ПРОЛАЗАК кроз ВРЕМЕ ПУСТИЊЕ.

Савршени пралик тог проласка јесте Израелов Излазак.

Наћићете у било ком речнику библијске теологије, да је

религиозни смисао пустиње различито усмерен, већ према томе да ли се

мисли на неко географско место или на неко повлашћено раздобље

ПОВЕСТИ СПАСЕЊА.

Пустиња је, дакле, земља којој је Господ ускратио свој

благослов!

Воде у њој нема, док не падне киша, биље је у њој кржљаво,

немогуће је у њој живети.

Претворити неки крај у пустињу значи учинити га сличним

ИСКОНСКОМ ХАОСУ.

Пустиња би била слана земља, у тој перспективи супроставља

се настањеној земљи као проклетство благослову.

Осим тога, у тој неплодној земљи станују зли духови и други

опасни зверови.

Према СТАРОМ ЗАВЕТУ, успомене повезане с Изласком

из Египта (изласком у правом смислу) - успомене на ВРЕМЕ

ПУСТИЊЕ и ПРОЛАСКА - беху касније идеализоване.

Три елемента одређују те успомене:

Божји наум, неверу народа и победу Божју.

Пролаз кроз пустињу - време искушавања народа, па чак и

његовог отпада (ња) - има двоструку сврху: то је пут што га је Бог

изричито одабрао, мада није био најкраћи.

Јевреји тек у пустињи примају Закон и склапају Савез по

којем луталачки свет постаје истински народ Божји.

Друго, Богом одабрани пут није се ни у чему могао поредити

са египатском земљом у којој није понестајало хране и сигурности: то је

био пут чисте вере у онога који је водио Израел.

И први и други пустињски нараштај жалио је и мрмљао, жалио

је за уобичајеним животом.

Оба пустињска нараштаја знају да више вреди ропски живот

него претећа смрт, више вреди хлеб и месо него безукусна мана.

Пустиња је открила човеково срце, неспособно да савлада

искушење којем је подвргнут.

Треће, на крају је победило Божје милосрђе.

Бог је допустио да у пустињи изгину сви који су се тврдокорно

затворили у своју неверу и своје самопоуздање.

Бог се послужио чудесним стварима и пружио народу

неочекивана средства спаса, како би стигли до Обећане земље.

Осврт на време пустиње показује да је народ, сместивши се у

Обећаној земљи, пожурио да је претвори у место идолопоклоничког и

безбожног благостања.

Народ није сасвим изгинуо у пустињи, већ је у њој био стављен

на искушење, да схвати како човек не живи само од хлеба већ и од

свега што излази из Божјих уста.

Не постоји идеална пустиња.

Да је време пустиње замишљено као идеално време, пустиња

би се непрекидно настављала.

Рекабовци су живели под шатором, како би изразили своје

осуђивање канаанске цивилизације, а кумрански монаси су раскинули са

службеним свештенством у Јерусалиму.

Та мистика бега у пустињу има и своју величину: она чак може

осмислити стање онога који је прогоњен, али уколико се та мистика

одвоји од конкретнога догађаја који јој је био повод, она се лако изроди

у бесплодан бег: Бог није позвао Израел да живи у пустињи, већ да

прође кроз пустињу и живи у Обећаној земљи.

Иначе, спас је на крају времена приказиван у неким

апокалипсама као преображај пустиње у рај.

Кад је реч о Христу, пустиња је само средство преображења

ради Месије који долази.

Јован Крститељ не заговара никакву мистику пустиње - то је

Онај Јован, којем се обраћа песник Срба Игњатовић.

Јован се разликује од есенске заједнице, и оне кумранске, која

проповеда одвајање од града и бежање у пустињу.

Јован Крститељ у пустињи објављује своју поруку, али зато да

би поново преживљавао некадашње повлашћено време, а пошто је вода

обновила срце, он враћа крштене њиховом послу.

Христ одлази у пустињу јер је пожелео да проживи различите

етапе Божјег народа.

За разлику од његових отаца, Христ надвладава искушења и

остаје веран своме Оцу, одлучујући се радије за Божију реч неголи за

хлеб, за поуздање у дивно чудо, за служење Богу радије неголи за ма

какву наду у земаљско господство.

За време свога јавног живота, Исус се користио пустињом као

уточиштем пред мноштвом - уточиштем које је погодно за саму

молитву.

Пустиња је, дакле, испуњена у Исусу; пралик је ту уступио

место стварности.

Христ је постао наша пустиња.

Симболизам пустиње има и своју улогу у разумевању цркве...

Бродски - сетимо се - ламентира над рушењем Грчке цркве у

Лењинграду; када је тај храм вере био подигнут град се друкчије звао!

Црква живи скривена у пустињи све до Христовог повратка

којим ће се победити моћ Сотоне.

Зашто бисмо се заваравали: ми још увек живимо у пустињи,

али сакраментално.

Дакле, слика пустиње остаје преко потребна за разумевање

природе хришћанског живота.

Тај живот остаје у знаку искушења, све док не уђемо у Божји

починак, смирај...

Ако се песма Ј. Бродског, и песма С. Игњатовића, читају,

уважавајући сложена значења симбола пустиње, видећемо да су те

песме, привидне једноставности и сличних наслова, текстови са

"шифрама".

Енергетски потенцијал појма "пустиње" је велики, богат,

вишеслојан; Бродски (а и Игњатовић) употребљава различите нијансе

значења пустиње.

Ако је Христ постао наша пустиња, онда Игњатовић - пишући

да Само у пустињи још / постоји прастари ред - говори о

Христу, индиректно.

Упркос томе што споменута Игњатовићева песма почиње

меланхоличним, нихилистичким наговештајем (Онај који је овде умро /

наново се родити неће) , који - ако га дословце читамо значи - сумњу

у поновно рођење и васкрсење.

Игњатовићева песма се може читати и дословно, као слика

опустошења, јер сугерише представу о лешинарима ( Хладан сјај у очима

/ усамљених птичурина...); у тој песми је присутно апсолутно безнађе

(...празан и непомичан / хоризонт.). Нема, у тој Игњатовићевој

песми, као код Бродског - људи. Игњатовићева песма се завршава

тихом резигнацијом над пролазношћу (Песак су мртви градови...).

Тако да у овој Игњатовићевој песми има више онога што подсећа на

"идеалну пустињу" (есенску, кумранску?), на мистику бега у пустињу која

има своју харизму и величину : пустиња "осмишљава" "прастари ред /

страница".

"Оса симетрије" није случајна асоцијација Игњатовићеве песме.

Симетрија у преводу са грчког на српски језик значи равномерност,

складност, слагање, равномеран однос појединих делова неке целине,

слагање супротности.Зна се да је хеленска Грчка ( Хомеровог доба) -

геометријска цивилизација. Да ли у том случају, Игњатовић у оси

симетрије, види победнички и тријумфални универзални наум

хеленизма?

У времену у коме живи песник Игњатовић ( у времену у којем

су и настали његови стихови) - хеленизам је: МИТ, да не кажемо

ПУСТИЊА.

Хеленизам је: грчки језик, обичаји, култура.

Раздобље од Александра Македонског до римског цара

Аугуста када се вршило стапање грчке и оријенталне културе ( =

александријска култура).

"Увек ми је изгледало да су Грци постигли нешто најврховније

- говорим пре свега о поезији и песничком посматрању: они су

фамилијарни са свим и сваким. Они се познају - својатају и са боговима,

и са духовима, и са ветровима и пределима. И да би били фамилијарни

са њима, они их претварају у људе са којима се лакше и прегледније

општи. Тако је сваки извор постао нимфа, и мали гај преобразио се у

шумско божанство и са сваким можемо да разговарамо као друг с

другом, човек с човеком, појам са појмом и биће са бићем. Грци су

познавали богове и са њима били фамилијарни. Али - пре свега треба

то нагласити - нису били вулгарни јер вулгарност није фамилијарност,

него је један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Они

који су вулгарни са јунацима и боговима нису са њима интимни"

(Станислав Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА, ч. ХХ ВЕК,

Београд, 10 / 1938, стр. 667 - 668).

Винавер је знао да у хеленизму или геометријској цивилизацији

има нешто непролазно, што човек "ни са самим собом није вулгаран"

ФАМИЛИЈАРНОСТ - како лепо уочава Винавер - хеленска

је од најплеменитије врсте, засноване "на пуном познавњу и

правомоћном општењу. Тако Грци не морају да се труде да буду

узвишени са својим митским надљудима, са полубоговима, са демонима,

са силама заштитним. Ако је неко сам по себи узвишен и ако је нека

ситуација сама по себи узвишена онда онај који је са њима фамилијаран

предаје и ту узвишеност на један сасвим ненадмашно прост и очигледан

начин. Већ код Латина друкчије је стајало са том узвишеношћу, а код

Француза никад она није очигледна, увек је напор у њеном правцу.

Канту је пак тај напор према узвишеном - кога никада није било код

Грка - изгледао најважнија особина естетског доживљаја. И труд да до

узвишеног дођемо, кад нисмо са њима у истом рреду бића и слутњи,

карактерише нашу цивилизацију и наше песништво и најчешће бацао је

поезију у поноре патоса, намештених фраза и ужасно неприродног

тргања нерава" (Винавер, исто, стр. 668 ).

Песма СТАНИЦА У ПУСТИЊИ Ј. Бродског и

СТРАНИЦЕ, У ПУСТИЊИ С. Игњатовића, као да су "близнакиње".

Ни руски, ни српски песник, нису песници француски,

немачки, шпански, италијански, већ су сензибилна бића словенског

поднебља, потомци два различита "пустињска нараштаја" - Бродски,

оног првог - бољшевичког, Игњатовић оног другог - титоистичког.

Оба песника су написали песме, које разумеју једна другу, као

сестре близнакиње, јер им је карактер дат из чежње за оном великом

грчком фамилијарношћу, која - тачно то рече незаборавни и велеумни

Винавер - "тражи не само дизање него и спуштање у лествици бића,

тражи опште сналажење и свуд".

Ако је цео и главни проблем песника да нађу и организују

оквир који је могућан - да би подржао осећања, и Бродски и

Игњатовић су га нашли: ПУСТИЊА.

4

“Наука о циљу живота предмет је ове књиге.

У Светом Писму Божјем и Старог и Новог Завета људи се

називају ПУТНИЦИМА НА ЗЕМЉИ.

Сваки путник, који би рекао у возу да не зна камо путује,

сматрао би се ненормалним.

Двадесети век је феноменалан мимо све минуле векове у томе

што милиони људи путују а не знају камо путују, не знају циљ свога

животнога путовања. Зар се такви могу назвати нормални? Па још и

хришћанима?

У незнању ова људска бића, жедна среће и заведена погрешним

теоријама и лажном пропагандом, сматрају НАЈБЛИЖУ СТАНИЦУ,

или постају, циљем свога животног пута. А ТЕ СТАНИЦЕ носе

привлачан назив: Култура, Прогрес, Цивилизација, Срећа, Хуманитет,

Земаљски Рај, итд. Међутим, све се оне могу назвати општим а правим

именом : Разочарање.

Од свих учитеља и вођа у човечанству једини Христос није

могао говорити неистину. Он, Човекољубац, открио је и објавио прави

циљ људског живота...”

Тако пише у предговору другом издању књиге ЖЕТВЕ

ГОСПОДЊЕ (од почетка до нашег времена и до краја) Николаја

Велимировића, датираном у Њујорку, 1953. године.(Прво издање ове

књиге, штампане на српском 1952. године, брзо је разграбљено, узгред

буди речено.)

Да ли је ту књигу имао прилике да прочита Јосиф Бродски, као

млад човек?

Кад је књига објављена, имао је само тринаест година и живео

је иза чувене гвоздене завесе, у Русији. Не верујем.

Али је, можда, као млад човек, био у прилици да чита дела

Николаја Берђајева, кога су бољшевици протерали из Русије.

МЕТАФИЗИКА СОЦИЈАЛИЗМА је нешто што је

Бродски могао да искуси на сопственој кожи, пре него што се са њом

духовно и теоријски суочио.

Ту лажну метафизику је раскринкавао Берђајев, на један скоро

маестралан, религиозан начин.

"Та метафизика заснована је на примату друштва над људском

личношћу, макар и при претпоставци да човек од тог примата може

само добити. Социјализам је двосмислен : он може изградити или ново

слободно друштво, или ново ропство. Дубина и истина социјализма су

у томе што се људска личност уопште, и посебно личност радника, из

објекта треба претворити у субјект. Основна противуречност остаје

противуречност личности и ствари. Не треба допустити да се човек

посматра као ствар и објект" (Н. Берђајев, ЦАРСТВО ДУХА И

ЦАРСТВО ћЕСАРА, Нови Сад, Светови / Добра вест, стр. 40;

превод Н. Кајтез; први рецензент: С. Игњатовић).

Ако се, дакле, обе песме - сестре близнакиње - погледају кроз

УВЕЛИЧАВАЈУћА СТАКЛА оба Николаја - Берђајева и

Велимировића (а зашто не би?)- онда ће се указати тајна СТАНИЦЕ

У ПУСТИЊИ, јер је због ње све ово и започело.

5

СТАНИЦУ У ПУСТИЊИ је створио песник који није живео

у незнању као милиони других људских бића у ХХ веку: путник који

је знао камо путује!

Путник, који је знао циљ свога животнога путовања.

Путник, који је већ био изнутра упућен у Науку о циљу

живота.

Онда када је писао СТАНИЦУ У ПУСТИЊИ, Бродски је

већ имао прилике да ВИДИ, што нико није веровао ни видео у

земљама тзв. реалног социјализма.

Бољшевици су напредовали линеарном линијом историје,

потиснувши Бога и хришћанство, да би уместо вере и здања вере

устоличили своје лажне богове - вође и самодршце, обећавајући народу

Земаљски Рај.

Бољшевици су створили своју чувену империју која је изгледало

да ће потрајати вековима - да ће потрајати до Судњега Дана: тако је

изгледало народу, и у том смислу, песник Бродски, јесте усамљеник

усред пустиње.

Он види и доживљава време пустиње, и он је далековид, и

налик на јуродивог: његова је песма израз повести искушења.

Та библијска позадина, тај потенцијал симбола пустиње и

њеног значења је битан, не само за песму која је понела тај наслов, него

и за читаву књигу Бродског: Бродски је био визионар - време му је

дало за право!

Песник се огласио пре Сахарова и Солжењицина, из

непрегледних губернија ћутања и пустиње.

Та СТАНИЦА, на којој се зауставио Бродски, или на којој је

био заустављен пореклом и судбином, има своје име у песми:

ЛЕЊИНГРАД!

Песник је на тој станици видео: рушење здања вере - да би се

подигло једно ново здање - храм уметности (концертна дворана).

Храму уметности у песми није посвећено много простора.

Више је посвећено самом рушењу здања вере и размишљању поводом

тога. И то није случајно.

Храм уметности (будућа концертна дворана), још несаграђен,

у песми, је привлачан за савременике, или боље рећи за поклонике (не

кажемо за идолопоклонике), од здања вере.

Бродски, кроз "рупе на олтару" гледа "захуктале трамваје",

гледа свој век и све векове, и нарочито ХХ век и његову

"феноменалност", и пошто у овој песми ништа није произвољно, ти

трамваји се у песми не спомињу реда ради, нагласак је на њиховој

"захукталости".

Из захукталих трамваја се - не силази.

Путници, они који путују, многи, милиони, путују, не знајући

циљ свога животнога путовања.

То песник не каже, већ то каже на другом крају света

побожни мудрац Велимировић; али Бродски говори својим језиком:

тако сам кроз призму цркве видео / оно што се у цркви уопште не

може срести...

Песник Бродски чини нешто друго, што није светогрђе,

напротив: он све те који путују захукталим трамвајима, све те пустнике

претпоставља псима и псећој верности. Јер и пси чувају своју псећу и

инстиктивну верност до краја, за разлику од путника који путују и не

знају камо путују.

Песник Бродски има јаку свест о повезаности времена

("штафета поколења") и о тековинама цивилизације, о линеарности

историје и о дисконтинуитету који је створила метафизика социјализма

и бољшевизма.

Стихове које сам истакао, подвукао, цитирајући, нарочито

последњих двадесетак стихова СТАНИЦЕ У ПУСТИЊИ (од Тако

је мало Грка сада у Лењинграду до краја, до И шта треба да јој

принесемо на жртву) сматрам најдубљим.

Због њих је песма написана. И вредело је да буде!

Ти стихови изражавају најдубљу драму и реалност

ПУСТИЊЕ.

Колико је здања вере срушено у Русији доласком бољшевика

на власт и током њихове владавине? Зна ли се број?

Срушили су величанствена здања вере да би подизали

купалишта, концертне дворане и друго.

Покушавајући и успевајући да једном значајном европском

народу кроје историју УНАЗАД.

Ти Грци, верујући, којих је "тако мало у Лењинграду", и којих

нема "много ван Грчке", то су сви они који су знали значај хеленизма

за човечанство, и значај православља.

И у Лењинграду, и у многим другим местима на планети

Земљи, која су преименована, они су НОСИЛИ КРСТ, ишли ка

Распећу.

Грци и Византија, и предоктобарска Русија, имали су "само

једну дужност. / Нису умели да је изврше". Каже Бродски.

Сејач и класање, које Бродски зазива у својој песми, библијски

су симболи.

На кога мисли Бродски у песми када каже МИ: на верујуће,

јуродиве, уметнике или видиоце?

Бродском се дало да ВИДИ, докле се ДОШЛО - у Русији,

у Европи, у човечанству, свуда.

Стигло се до - РАЗОЧАРАЊА.

До културе, прогреса, цивилизације, среће, хуманитета,

Земаљског Раја или Комунистичког; до железница којима путују

милиони и милиони не знајући камо путују.

Песник Бродски је, не пристајући на разочарање, покушао

немогуће: да отргне својим вапијућим гласом, ако никог другог барем

своје евентуалне и упорне читаоце кроз време, нама и њима је он

поставио питања : од чега смо даље, од православља и од хеленизма,

шта нам је блиско и шта је пред нама ?

Не стављам ове речи Бродског под наводнике: јер су то питања

и наша, не само седамдесетих, осамдесетих или деведесетих година ХХ

века, већ и новог миленијума који је на прагу.

(...)

То су питања упућена Личности, Цркви, хришћанству, Русији,

Европи и Човечанству у целини.. Од њиховог одговора зависи судбина

свих и света у миленијуму који долази.

У хришћанству, а у православљу поготову, ЛИЧНОСТ је на

првом месту. Личност је светиња.

Личност се поништава, православље потискује и маргинализује

- потискују га безбожници. Бродски је видео велику раздаљину између

времена пустиње које је живео и хеленизма. Видео је да је у

социјализму иверје, а у хришћанству максималан развој личности.

Бог је бесмртна идеја колективног човечанства, масе, свих. Бог је у ХХ

веку замењен идејом полубога, Вође.

Циљ живота није оно што се трубило са бољшевичких и

сличних проповедаоница, није смрт и разочарање, већ најдубље могуће

прожимање православља и хеленизма.

Од Грка се имало више научити него од Лењина: јер су Грци

створили пантеон: обоготворење алегорија. Грчки човек је имао снажну

склоност да персонификује, а Хесиод је поклонио велику пажњу

богињи Правди и богињи Мнемосини или Памћењу. Бродски је учинио

велики подвиг, написавши СТАНИЦУ У ПУСТИЊИ, који је био

посвећен боговима Хесиода: Правди, Памћењу, при том нас је, своје

пажљивије читаоце, подсетио да смо путници што путују а не знају куда

путују.

Таква једно схватање, изречено са највећим могућим

упрошћавањем сада, у време када је написана песма СТАНИЦА У

ПУСТИЊИ коштала је прескупо, плаћала се животом, главом,

прогонством, каштиговањем свемоћне тајне јавне политичке полиције

која је имала различита безазлене називе од краја до краја света.

Та мисао је радикална, беспоштедна, критична, свеистина,

горка као пелен, и у том смислу то је једна врло тужна песма. Ал не и

без наде. Ова песма се данас, после свега, може читати и као политичка

песма, што она у тренутку настанка није могла бити, ма колико то

парадоксално звучало...

Игњатовић је своју песму СТРАНИЦЕ, У ПУСТИЊИ

написао много касније.

Игњатовић је отишао, можда, који корак даље, и у његовој

песми као да нема наде.

Игњатовић је, наравно, имао сасвим другачију и животну и

књижевну судбину од Бродског.

Руски и српски песник се разликују, и њихове песме се

разликују. Руски песник је уочио стање и ужас, свебесмисао, али са

извесном надом, с обзиром на библијски симболизам пустиње.

Пустиња је место и време ограничено за искушење - ма

колико деценија или година то искушење трајало.

Бродски као да је предосећао, и јесте, да ће пустиња проћи. А

Игњатовић говори о крајњем исходу свеопштег опустошења.

Игњатовић је без разлога веома занемарен песник, али метафизички

песник, упркос томе што се чини да је обележен бразготинама соц.

метафизике, и странице , из пустиње говоре о човеку који је стављен на

искушење, у коме, у пустињи, као песник није поклекнуо, већ као да је

ојачан познатим Христовим питањем :

"Шта користи човеку да сав свет задобије а душу своју

изгуби?"

(стр. 109 - 130)

Белатукадруз