Имагинарни интервју као индиректан повод и окидач?

….

… (Ево тих питања. - ... Пишете и говорите о стварима о којима

се ћути, не бојите се замерања; понекад, ваша критика делује као смела

авантура Због нечега сте болећиви, ипак, према неким савременим

писцима. Да будем директан : врло афирмативно пишете о једној

осредњој књизи С. Игњатовића, у којој има и проблематичних места.

И врло похвално пишете о другој комерцијалној Игњатовићевој књизи,

о времену кад су сви били Тито. Зашто Игњатовићу, као писцу и

критичару, гледате кроз прсте? Критичару који је омогућио толике

књижевне мутанте? Да ли Вас је Игњатовић купио тиме као уредник:

чиме, како? Не морате одговорити, ако не желите...

Ако бих одговорио само на ово последње питање, одговор би

био подугачак. Да одговорим на најнепријатнија питања. Није ме

Игњатовић ни на који начин купио. Не. Из те његове генерације, ја

сам све друге упознао пре Игњатовића (Савића, Јосића, Стевановића);

Игњатовића сам упознао, не док сам студирао на Филолошком, не као

уредника КЊИЖЕВНЕ РЕЧИ, него много година касније, почетком

деведесетих, у једној београдској кафани...Знао сам ја да Игњатовић

постоји, као писац, и пре тога. ... Тако је почело наше познанство

деведесетих. Повукао се као критичар... Верујем да спада у важне

књижевне сведоке нашег послератног књижевног живота; а његов

роман - оглед треба читати и као неку врсту исповести, која није

изведена до краја. Не знам када сам престао да му шаљем моје нове

ствари? Као слободан стрелац, када је то заиста био, Игњатовић је

занимљив писац, и припада зони преливања, коју има неке шансе. Две

његове студије треба критички прочитати, пре свега о тзв. прози

промене, и студију о поезији песника Флоре (уз изабране песме

Флорине)... Мени није потребна подршка као писцу, подршка ма које

врсте, ни Игњатовића, нити било кога другога. Довољна би ми била

подршка читалаца.

Игњатовић је објавио своју магистарску тезу, ПРОЗА

ПРОМЕНЕ, о другим писцима, о другим актерима, са којима ја немам

додирних тачака. Ја многе од тих актера, својим ангажманом, доводим

у питање... Надам се да сам одговорио на оно што те је занимало; али

ако мислиш да је одговор непотпун и дипломатски, можемо наставити,

кад се видимо, разговор на ову тему. Надам се да си се уверио и

ослободио једне своје предрасуде да ја идеализујем Игњатовића. Не;

али, он је некако најлошије прошао из читаве те његове генерације, и не

само његове, коју је афирмисао, наметао; људски је имати разумевања

за то... Ја сам оштро писао и о ЈЕКСЕРАШИМА и о ДЕЦИ

СТРАВЕ, слажем се са тобом да данас није згодно подсећати ко су

све они у нашем јавном, културном и књижевном животу; понеке сам

именовао. Многи су се пресвукли. Питајте Игњатовића: ко је више

могао да попије, он или Попа, и зашто није написао књигу о Попи...

Питајте га да вам прича, реално, о покојном Зорану Мишићу. Можда

ће хтети да вам исприча? ... Колико је стваралачки развој, Игњатовића,

као писца текао повољно? - То би, опет, била веома дугачка прича.

Која је разлика између, рецимо, Љубише Јеремића, Ђорђија Вуковића,

Александра Илића, Радивоја Микића, Александра Јеркова, Јована

Пејчића и С. Игњатовића, као критичара? За мене је био занимљив

када се од споменутих одвајао. Међутим, Игњатовић већ дуже време

не пише књижевну критику... Живи од старе славе критичара...

Написали сте много бољу, књижевно уверљивију књигу од

ваших претходника, па и С. Игњатовића. Ухватили сте се у коштац са

свеобухватном критиком југословенског и европско - светског

монолитизма. Вођени, пре свега, духом Свеистине,написали сте

незаборавне и истините странице о вечним контролорима писања и о

избегавању наших писаца да дају целовиту истину.Што се каже, дошли

сте мечки на рупу. То ни један од писаца, које сте макар из сенке

потенцијалног критичара подржали (Ковачевић, Селић, Игњатовић)

није учинио.

- Нисам баш сасвим сигуран да ми је јасно твоје питање до

краја. Моја оцена Игњатовићеве књиге КАД СМО СВИ БИЛИ

ТИТО је условна. То је књига артистичније и срачунатије и позније

писана од књига М. Селића и М. Савића. То је књига, која није

коштала много Игњатовића, напротив. Она је донекле занимљивије

писана од споменутих претходних. Међутим, не може се поредити, ни

са ДЕЦОМ АРБАТА, а некмоли са ДОКТОРОМ ЖИВАГОМ.

Томе Игњатовић још није дорастао. Књиге, писане на комерцијалну

тему детитоизације, кад се без последица могло стати мртвом вуку на

реп, такве књиге ће бити заборављене и већ су заборављене. Међутим,

неће бити заборављена тема разарања Трећег рима у поезији. Два

песника који су се том темом бавили директно и индиректно, у своје

време, сносили су последице: Ђого, и Александар Лукић. Остали,

ФЛОБЕРОВИ ПАПАГАЈИ, па, њима је био важан шићар.

Ушићарили су, свако на свој начин... Да завршим овим: тзв.

књижевним позориштем сенки доминирају - ФЛОБЕРОВИ

ПАПАГАЈИ. Немам међу њима пријатеља, а ни достојних

непријатеља. - То је било све...)

(128 - 130)

Овде нема књижевне критике; овде и официјелна критика и

награде нечему другом служе. Али, треба рећи за потомке: споменута

књижевна награда толико је срозана и не вреди ни лулу дувана, јер се

у ствари намешта телефонским каналима, и неким другим. Сем тога,

сви писци који су је добили, од првог до последњег, и нису тако велики,

како брује наше парохијске новине. Ниједну од тих награђених књига,

ево, само после шест година, не чувам на полици изнад свога радног

стола. Та награда са именом познатог писца, у суштини, има један

једини циљ: да мистификује, да надувава књижевне балоне. То треба да

се каже, због оних који су још живи и верују да су нешто посебно: и

лауреати и њихове награђене књиге припадају оном што ја зовем шљака

историје.

Дакле, и ова награда, као и многе друге, само је то и ништа

више: српски парохијални тзв. књижевни оскар.

Бацање прашине у очи. То чине људе, које у овој књижевној

парохији сматрају критичарима, који су написали и по неки успели есеј,

али који су у основи пристали на нешто тривијално.

Овом, и сличним књижевним наградама, официјелна књижевна

критика, која је само полуга владајућег режима, у ствари, покушава да

држи на узди - праве и истинске, независне и неприлагођене писце.

(стр 145)

.....Небеска Србија, тј. заблуда тако названа, то је оно што

смета остарелом писцу. Да ли је он представник оне друге, непознате,

потискиване и скоро угушене Србије? Да ли је он дорастао тој великој

идеји? Сумњам. Чим га је обрадовала толико та књижевна награда, која

је од почетка била шљаштава и напирлитана камуфлажа владајућег

политичко - културног естаблишмента. С душом у носу, оперисан,

склон спиритистичким сеансама, писац је потврдио више свој

спиритистички, него књижевни ангажман.. И за тако шаролику

публику, било је потребно мало више разумности. То што је лауреат

одрецитовао, то је привидна разумност, политички коњуктурна. Као

таква она није постулат бића и живота. Међу онима, тј. духовима који

му се привиђају да стоје крај њега, Маркова, има покојника за које би

се могло рећи да су припадали српској интелигенцији. Међутим, зар

није српска интелигенција толико допринела наметању, поготову у 20.

веку, најкобнијих богоборачких тенденција, идеја и заблуда? Увредљиво

је, кратковидо, тесногрудо видети интелигенцију у понекима чије духове

призива лауреат (... Васка, Владу Стојшина, Богдана Чиплића...), а

порицати је другима, па и свему вишем и нижем од човека! Метерлинк

је писао о интелигенцији цвећа, јер ју је осећао. Свест на коју се позива

лауреат, растеривање облака заблуда, етц.; та свест је, чак и кад је

уздигнута до последњег степена политичке актуалности, па и до степена

моћи савршенства (што у овом случају није реч), врло ограничена,

сужена на један круг, нејасно осветљен, који готово никада не прелази

круг хокус - покуса!

Као и 48 претходних лауреата, и овогодишњи им

је налик као јаје јајету! Лауреат је притиснут мистеријом светова,

дакако, и мистеријом трагичне историје своје земље, као безбројним

кошмарима, морама и ноћима, али је његова свест и сувише малена да

својом светлошћу обасја непрозирне тајне оне Друге, непознате,

потиснуте, придављене Србије! Његов стваралачки пут, као и оних

претходних 48 лауреата није имао пожељни стваралачки развој, није

стигао до оне бескрајне разумности која је не самоузрок постојања свега

него и услов трајања свега. Трагична историја Србије, оне Друге

Србије, за коју се може претпоставити да му лежи на срцу, не може се

разумети из трагедије, писањем трагедија, историјских романа, већ се

може разумети помоћу литургије, из литургије.. Такву књигу нису

написали, ни први, ни потоњи лауреат НИН- ове награде. А они, који

су већ написали такве књиге, никада нису могли да се пробију ни у

шири избор за ту књижевну награду. Више дакле заслужују поштовање

славуј и пчела, Бог и светлост, минерали и звезде. Јер славуј је оно што

јесте, Бог и минерали исто, светлост такође! То јест: славуј је славуј

интелигенцијом, пчела је пчела интелигенцијом, минерал је минерал

интелигенцијом; све што постоји, постоји једино интелигенцијом...

А НИН- ову награду су смислили комунисти и њихови измећари, да

би рекламирали тзв. самозванце-писце, који су се, на овај или онај

начин прилагодили њиховој главној и дугорочној стратегији...

Награда је додељивана наметаним изабраницима оне прве,

официјелне и бирократске Србије. Никад је није добио писац оне Друге

Србије. Нити треба да је добије. Баци ли се дуг поглед уназад, узме ли

се у обзир ко је све ту награду добијао, ко ју је први добио, ко ју је

добио два, или три пута, видеће се да је све те књиге попала прашина

времена, тј. да су завршиле на књижевном отпаду. Према томе, у чему

је смисао те награде и зашто је толико прижељкују? Прижељкују је

углавном промашени писци, залутали у литературу, који би направили

сигурно успешнију каријеру као полицајци, политичари, дипломате,

војници, трговци, публицисти, тужиоци, етц. Прижељкују ту награду и

опчињени су њом, јер би им додела омогућила оно, што им не

омогућују њихова дела, књиге. Таква награда је фаустовска; и

додељивана је, као по правилу, представницима богоборачке, наметнуте

српске интелигенције. Њихове официјелне и најистакнутије

представнике ћете врло лако препознати на сахранама заслужних

грађана. Често су у близини гробља, близу смрти, тј. - кореспондирају

са Доктором Смрти...

(стр. 148 -149)

ДРУГА СРБИЈА.Мало је српских писаца који су хтели да

иду упоредо са Богом и чија се мисао завршава Богом. Толико их је

мало да једва светле у ноћи, као далека светиљка. Могла би се написати

књига - због чега је то тако? Међутим, мени се чини да је прече

говорити и писати о непознатом и потиснутом, о Другој Србији. Ко

хоће да се приближи тој Другој Србији, морао би да опроба да иде

упоредо са Богом, али у том случају се мора одрећи и својих ногу, и

своје душе, и свога срца, и свога ума. Само онога ко се одрекне свега

тога, Бог ће узети на своје ноге, у своју душу, у своје срце, у свој ум.

И неће такав Богу бити тежак, нити такав Богу заморан. Такав има

некакве шансе да дође у Другу Србију, па макар она била фатаморгана,

под земљом или на небесима.

Да не бих био погрешно схваћен: верујем да Друга Србија није

небеска Србија, омиљена метафора и синтагма плаћених патриота. Та

метафора шпекуланата и трговаца разних фела сахранила је многе

наивне младиће, толико јединаца. Док се куће погинулих јединаца гасе,

зарастају у трње, перјанице тзв. Небеске Србије купују својој деци

луксузне аутомобиле и виле по Београду и околини, какве не би могли

купити данас ни нобеловци.То није Друга Србија. То је нешто друго.

То је бол, који боли, не само мене, него и на хиљаде хиљада

других знаних и незнаних, па и Другу Србију. Међутим, глас из

дубине, ипак каже: то што боли душу Друге Србије, то није њена душа,

то је њен други брак и - незаконита деца. Те незаконите деце има као

плеве; заклонили су видике. Додуше, не и оне најшире! Нека о њој не

говоре они који су издали сами себе, па Њу. Нити наметнути

књижевни ауторитети. Ни Шкарт: књижевници, садукеји и фарисеји,

бивши политичари и бивши људи. Ни они што су читав свој век провели

заривши главу у песак, као ној. Они који би могли да о њој испричају

нешто, што би вредело саслушати и запамтити, нису више међу нама.

Постали су снег, пепео. Затрпали су их снег и пепео. Кад помишљам

на Другу Србију, дакле, не јављају ми се сећања на мртве песнике, на

песнике уопште; претпостављам и зашто: јаче су им биле амбиције од

истине. Овде побеђују промашене амбиције, а не велика поезија, визије,

и мудрост рођена у девојаштву душе. Нису само песници (мртви и

живи) кривци. Било је понеког који се се упињао да слуша и разуме

вечност своју, изгубљену у пепелу времена, и кад је већ могао да чује

њен шум, куповали су га. Најчешће - јефтино. Победа и победник -

тога нема и никада неће ни бити, тамо где влада пожуда власти над

светом. Витези и академици, тзв. великани и робови властодршца света

обмана, говорили су мудрошћу ђаволовом, рођеном од духа антибога.

И били су овенчани ловорикама. Ђаво је прво поласкао стомацима

витеза наших. Ако овде нема победе и победника, онда нема ни живота

ни васкрсења мртвих. Треба се чувати немоћних, кукавица,

амбициозних, особа које су прекинуле везу са Богом, јер прекинувши ту

једну једину везу, прекинули су везу са животом и постали као облак

дима, у коме нема ни светлости ни магле. Кад погледате ко је ко, и где

је ко; кад узмете у обзир шта мисле, видите, да они мисле да су живи,

а у ствари су мртав облик дима, који покреће случајни ветар. Живи а

мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се

хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода,

од Наполеона до Хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности

илузионизма, - пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи,

ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв.

Друга Србија је допала шака немоћнима, шкарту историје. Ако уопште

и постоји више Друга Србија, то је само пупољак висибабе под лавином

снега, заборава и година.

Друга Србија је - велика тема. Писано је о томе на другим

местима, али некако узгред; о томе много боље и сликовитије говоре

обични људи из народа, који се стицајем околности не ухватише у

Врзино коло. Објављивао је, Мирослав Лукић, као уредник часописа

ЗАВЕТИНЕ Плус ултра сведочења тих људи. Прозрео је сатанску

науку оних људи, овејаних богобораца, који изучише дванаест школа, да

би се ухватили у Врзино коло; ђипањем се овде све правило, а

понајвише тзв. успешне каријере, од професорских до уредничких и

амбасадорских . Друга Србија је била жељено сутра и пут ка сутра, али

Другу Србију су играчи Врзиног кола изгубили успут, заборављали, па

и кад су је поново сусретали, упадајући у њене ризнице, нису могли да

је препознају. Мислили су да је лик из басма и легенди, морија, па су

је напијали и дрогирали, давали јој ињекције анестетика и морфијума,

које су је успављивале. Да би се Друга Србија отргла из успаваности

грозоморније и од највећих мамурлука, свака њена згажена влат траве,

треба да моли да се спусти небо и придигне земља, кад се огласи Ум

превечни, рођен у пећини душе богоносаца од Духа Светога и Пречисте

Девојке. Треба да приђу и они што мисле да су живи, а мртви су, да

би били напуњени светлошћу и водом, светлошћу истинитом и водом

живом, да би били живи у истини...

Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине,

док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим.

Право име тога четвртог је - Непостојећи. Никада нисам написао да ми

имамо великих песника. Лукић је, правећи антологију српске поезије 20.

века, био у прилици да духом реалне стваралачке критике сагледа све

тзв. књижевне величине тога века. Зидови, што стоје између песника

тога века и истине, нису ми се чинили као чудовишне планине, нисам

их заморним трчањем прелазио. Не један песник се гурао уз земаљску

власт (и Ракић, и Дучић, и Растко Петровић, и Црњански, и Марко

Ристић, и Душан Матић, и Оскар Давичо, и Васко Попа, ...), и што

се више гурао, више је довлачио цигле и песка за зидове тамнице, за

зидове који су расли сваким даном њиховог живота око њихове душе.

Понеки су певали корисне песме у две руке, десном руком су писали

песме о слободи, а левом химне дикататору (као прецењен, у сваком

погледу, Б. Миљковић). Нису наравно између песника и истине биле

никакве чудовишне планине, ти зидови су били слабији од пене на

језеру. Између тамнице душа песника и слободе постојало је само једно

једино уображење, танко као влас косе. Овде се телали о некаквом

модернизму, јер је истина нешто друго. Телали су постали важнији од

истине. Ко од песника који су дошли после послератне Тројке трчи за

истином? Комненић, Пуслојић, Ного, Срба Игњатовић, Ракитић...?

Има ли међу њима барем једног, Сина Истине? Трчала је душа

споменутих, да,трчању њеном није било краја, а ни умора, и - докле су

стигли? .... Не поричем, именованим и неименованима, да немају душу,

таман посла! Није ствар у томе, имају ли душе или немају, већ : да ли

су душе неумирене или умирене? Толики успеси, толике успешне

каријере, звања, награде, толике објављене књиге, и ни један од њих -

није никао из хумуса и ћутања, оне друге, непознате, помало угушене

Друге Србије. Узмите, рецимо, било ког другог песника друге половине

20. века, које су у тзв. купусарама тзв. историје српске књижевности

већ канонизовали, етикетирали као европске величине. У чему је њихова

величина? У броју објављених књига код монополских, тј. великих

државних издавача? Ко је од њих послао свој дух да трчи за истином?

Нису они били без душе (већина их је из грађанских фамилија); али је

нешто или неко ослепио њихову душу, па су послали чула да трче за

истином.... Многи песници друге половине 20. века, који су у сваком

погледу и као уметници и као људи много мањи од Црњанскога,

заслужују много жешћу критику. Сујете је упропастила и највеће; и

трабанте. Момчило Настасијевић и Миодраг Павловић су, такође,

прецењени... Ето на шта се своди тзв. модерна српска поезија: хртови

(маште) трче и хватају најближи и најлакши улов, и доносе Вукове

слепом господару, који их једе као срне. Наметнут је као највећи српски

песник, онај што се раширио у српској култури и поезији, као Влах на

помани, који у свим својим књигама једва да користи речник од шест

стотина речи! ... Знам сву тежину ових речи, али та тежина може

притискати само витезове који су заточени у својим тамницама као

лажни принчеви и бардови. Видео сам их, као млад човек, као онај који

долази из рушевина и несреће Друге Србије, као уреднике. Век су

провели у журби: трчала је њихова амбиција, трчала, трчала, и изгубила

трку... Све ово што кажем знам да кошта, скупо кошта. Трчали су да

објаве дела, наобјављивали су се књига, које сад читају наивчине,

прашина и паучина многих библиотека. Не, не бојим се, читаоче! Не

боји се - моја душа. Јер она је престала да трчи оних далеких година

младости, када су ми одбијали књигу за књигом, уредници познатији у

јавности као песници, које сам јавно прозвао пре низ година. Отћутали

су јавну прозивку. Зашто? Не, нећу рећи да су кукавице, зато што су

неки од њих мртви. Наравно, о мртвима све најлепше прва три дана

после смрти из пијетета, а после - све с обзиром на истину! Ствар је

у нечем другом, у проклетству, у проклетој тамници њихове душе, која

се састоји из њиховога страха од света, из њихове жеље за светом и из

њихових мисли о свету. Моја душа се не боји, јер не трчи; зашто би

трчала и била роб чула и злих господара? ...

Оим поднебљем је деценијама царовао дух осмоногог ловца

домаћег паука, односно дух царства ћесаревог. Дух Наметачки...

Мало је писаца данашњих, рачунајући и све тзв. величине

наше књижевности, који нису живи зазидани у тамницама својих душа.

Треба рећи и то да су зидови тих њихових тамница сазидани по

упутству њихових ослепелих душа, тј. по упутству њихових чула,

заблуда, уображења и материјала слабијег од пене! Само су ређи,

стварајући своја дела, најискреније веровали и знали да уметност

махагонија надживљава своје мајсторе и сопственике. У понеким

тренуцима, у једном углу дубокога мира и девичанске чистоте у

понекима се отворило предвечно око Сина Божјег. То око је помогло

видиоцу да види јасније, да прође кроз зидове њихових тамница...

Постоје дела која разобличују вампиризам и маскирани

демонизам. То су феномени који имају краја и коначни су.

Написане су књиге, али никако да стигну до народа Друге

Србије и читаоца, дела која представљају јунаке и актере агоније

хуманизма и треба да буду разобличени до краја. Критика, оно што се

под тим подразумева, и овде и у свету, није томе дорасла. Философија,

углавном, не. Али јесте пун распон човекове мисли, бескрајан и

бесконачан, пореклом од Бескрајнога и Бесконачнога. Процес

атомизације и атеизације у свету, у повести и култури је погубан, јер

се на крају крајева своди на обезбожење човека, а то је у исто време

и процес "обезчовечења човека. Уствари, то је двоједан процес.

Очигледна је стварност у нашем земаљском свету: што мање Бога у

човеку, све мање човека у човеку. У безбожнику - има ли човека

уопште?..."

Белатукадруз