ПАТЕНТНО ПИСМО БЕЛАТУКАДРУЗА

CORPUS DELICTI, 1

"ВЛАШКА ГОЗБА, I"

(Мобаров институт :ЗАВЕТИНЕ, Београд. 2001 , 540 стр.

21 цм. Уметност махагонија: опус н 1, 1968 - 2000 ; књ. 16)

XIV

Амбиције књижевника и садукеја из Србије. Разбојници. Нема

покајања. Сумњиви пријатељи... ("Покајање је признање погрешног

пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута

: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде.....Кажем вам : две

храбрости потребне су покајнику - једном храброшћу да се заплаче над

старим путем, и другом да се обрадује новом...")

Чишћење Аугијевих штала српске Куће и књижевности. - Од

како пишем, мислим, осећам, шта сам могао да видим? Дрво живота,

које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Пламен

небески уроњен у блато, нити светли нити се гаси. Нико није призивао

лепоту и богочовечански реализам у госте; многи су сурвани са горе

високе, постали сапутници крвницима и безбожницима. Па и моји

пријатељи...Сви су и сви смо били препуни обмана и греха... Дрво

живота и дрво познања постало је трн на друму, постало је дрво

злочина, глупости, леденог мрака. Многи су се нашли на трпези

одсутног Домаћина, те нису певали никоме другом до себи и својим

залогајима...

Ни судбина ни карактер нису ме припремили да будем чистач

Аугијевих штала српске, југословенских и свих словенских

књижевности; немогућа су велика чишћења и спремања и бесмислена

као шминкање мртваца: смрт ће почистити редом све што треба.

Сећам се; две су вести на крају једне опаке зиме сустигле једна

другу. Вест о смрти песника. И вест о угушивању гласа слободе. То је

био ударац подмукли, прво у потиљак, па у очи.

Бродски пожурио - умро!

Написао сам о Бродском есеј који је синтетички, важан, који је

узимао у обзир оно најбитније, најсуштинскије - есеј који он неће никада

моћи да прочита; есеј који годинама неће објавити ни у Русији Јељцина,

ни у мојој земљи. Да је жив, нашао бих начина да му пошаљем копију

текста тога есеја; можда би дошло и до сусрета; могли смо попити пиће

у неком од кафеа Њујорка, Париза, у Бечу или Будимпешти.

Телевизију све ређе гледам; не државну. Сећам се, у време

уобичајене емисије НТВ СБ, зачуо се крик главног уредника, затим

празан екран, потпун мук. Као и вест о смрти Бродског, и то је било

нешто неочекивано, несхватљиво, подмукло.

Нешто што се као и смрт песника може објаснити медицински,

правно. Увек постоји неко објашњење.

Романи и фељтонистика су пуни сличних објашњења.

Написати: Сад су земљи у којој живим, везане, преко очију и

уста, мараме! значи да сам дарнуо у живац онога што се управо догађа

: слобода или илузија о слободи сад може да се врати у пећину, као и

мечка Божана!

Све ће то бити заборављено, кроз месец или два, или годину;

народ и грађани ће тонути све дубље у очајање и нечињење; и многи ће

заборавити да замишљају другачији живот и другде. Као што

заборављају кад јесен бакарише лишће и крошње дрвећа, као бакрачари

бакраче. Није ме могла задржати несрећа, свеопшта и појединачна, о

којој је овде само мали број тек слутио, и први пут сам осетио, одлазећи

десетинама година унапред у мислима као низ ходник или лавиринт, сву

тежину националне и епохалне заврзламе.

Видео сам шта ће бити и какве ће идиоте и кретене налик на

пацове измилеле из смрадних подземних канала величати као тиражне

и значајне писце! Појавиће се чудовишта, каква свет није упознао, и с

лева и с десна. Много тога ће бити злоупотребљено, потрошено у

једном потезу као јогурт у тетрапаку.

Прогласиће бесмртним писцима и песницима најфриволније

камелеоне времена, најамбивалентније умишљене сподобе, Титове

пионире, многе заводнике који су обожавали црвене шалове; многе ће

преварити, али се надам да ће народ, иако очајан и необразован, прост,

ипак изабрати средину.

Нису ми никада били посебно симпатични народњаци, не

мислим да је народ врховна категорија; иза те речи постоји много

обичних и необичних људи, различитих судбина, уверења и заблуда;

матица живих и мртвих једног народа није кошница у којој је америчка

куга све поморила. Некако са повлачењем илузије слободе у пећине,

почео сам да уочавам кржљава стабла, у шетњама, или кроз прозор

мога стана или градског, међуградског аутобуса.

Све је овде закржљало и постало толико гротескно и безнадно

као тринаесто прасе.

(стр. 330 - 331)

Белатукадруз