Хроника трагедије

Ако би ме ко питао да ли је Лукићева трилогија "Влашка гозба" роман, књига сећања, дневник или оглед - не бих умео да одговорим. Све то, и више. Почиње исповешћу, наставља се прозним крхотинама, огледима, критиком савремене културе - посебно књижевношћу (при чему има и оцена са којима се нећемо сложити, али које су самосвојне, па и потребне ради подземног поткопавања онога што се зашнирало у учмалу самодовољност успеха). Лукићев књижевни рукопис је израз једног медијума кроз којег се олакшава некакво профетско оптерећење, од сувишка онога што са собом носе каравлашко очајање, барбарска генијалност и јуродива прозорљивост - сплетени уједно.

"Влашка гозба" је архив једне епохе, покушај објашњења пишчева досадашњег живота, расутог на разне белешке из разног времена, као и културно-политичке матрице у којој се одвијао живот Срба, посебно књижевни као његов записни део, у две деценије прошлог века. Мирослав Лукић је показао амбицију да буде дубљи тумач те епохе у којој је протекла и његова нелака судбина. Отиснуо се на пучину, спалио мостове за собом ("Пловим океаном без икаквог копна на видику").

Дневнички приступ романескном поступку објашњава сарадњом са нерођенима. тиме да дневници "откривају уметникову -неприступачнију страну, и уколико је више откривају, они стварају свет који ће моћи понајвише да разумеју они чијем ће духовном рођењу и сазревању допринети."

Средишња прича нове Лукићеве књиге је лична трагедија његовог јунака Филипа Сенковића -самоубиство Сенковићеве супруге Августине којој претходи низ неспоразума, типичних за звери-њак великога града, за људе испуњене лажном гордошћу, за сиромашке прилике прве генерације досељеника у Београд који су са својим победничким чизмама унели и личну потлаченост коју нису имали снаге спознати, а заједно са њом неконтролисано зло и лаж, излажући им на милост и немилост потомство, без храбрости да живе и умру тамо где су рођени. Они су пожелели да убрзају ток судбине, засејавши зло семе расеоба и породичних размирица, неприпремљени за ритам и живот великог града који је једна смрдљива рупа без Бога, увек гладна утроба Молоха.

Беспоштедно искрена, до очаја, књига у финалу свог првог дела, на местима која претходе са-моубиству Сенковићеве супруге, и непосредно после њега,има ону тежину ретких достигнућа у којима је живот надишао литературу. Све се реши и остаје само запис, као "опет нађено" изгубљено време, окаснело кајање или психолошка терапија.

То су и најузбудљивије странице "Влашке гозбе". Остало припада занимљивим огледима на разне теме - који нису и не могу бити проза, бар не у класичном смислу. Они прошивају целу књигу, са безброј напомена, реминисценција и дигресија које теже да буду мисаон оквир једне трагичне приче. Такви делови "Влашке гозбе" су расплинути, можда је у њу уврштено низ огледа који су могли стећи место у засебној есејистичкој књизи, можда је писац, на другим местима, већ рекао оно што и овде понавља о појединим песницима, било да их куди или хвали. С друге стране, они објашњавају атмосферу једног ригидног времена у којем није било места за осетљиве душе. Мирослав Лукић је, ето, такав писац. Писао песме, огледе или прозу - он поступа на исти начин, тражи ону бодлеровску свакодневну грозницу и -препушта се стихији ("Писац мора да ствара без обзира на потоњу судбину својих дела"). Ма каква била судбина његових дела, Мирослав Лукић ју је до краја испунио.

Владимир Јагличић