Одломак из "ЦРВЕНЕ КЊИГЕ"

Друге ноћи после тога, обратих се својо души и рекох: "Тај нови свет изгледа ми слаб и вештачки. Вештачки је ружна реч, али зрно слачице из кога се развило дрво, реч зачета у крилу девице, постадоше Бог коме је земља била потчињена" (...)

Кад то рекох изненада искочи дух дубине, испуни ме пометњом и омами, те јаким гласом изговори ове речи:

[ОБ IV (v) : зраци излазе из звезде на врху и утичу у чамац на доњем делу слике]

"Ја сам примио твој заметак, ти који долазиш.

Примио сам га и најдубљој потребитости и понизности.

Увио сам га у исцепане крпе и спустио на лежај од сиротињских речи.

И порука га обожаваше као Бога, твоје дете, твоје чудесно дете, дете онога што долази, које треба да овзнани оца, и које је плод старији од дрвета на коме је расло.

С боловима ћеш зачети, а твоје рађање је радост.

Страх је твој гласник. Сумња ти стоји здесна, разочарање слева.

Кад те угледасмо, прошли смо, у својој комичности и неразумности.

Кад нас засени твој сјај, очи нам оселепеше а знање занеме.

Ти, нова искро вечне ватре, које си ноћи изникла?

(.....)

Твоје ће царство рукама опипавати они који су обожавали и најдубљу нискост и које је чежња гонила кроз блатњаву бујицу зла.

Твоје дарове дајеш онима који ти се моле ужаснути и са сумњом, , а твоја ће светлост светлети онима чије је колено присиљено да се невољно и с отпором савије пред тобом......