СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ

Зашто на крају ХХ века у српској књижевности није створено

уверљиво поетско сведочанство о круговима пакла српске душе?

Објављено је, додуше, много књига, публицистичких,

историографских, књижевних, које нису дорасле "мајстору историје":

ниједна га није раскринкала, расветлила...

И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана

данашњег, ни у Југославији, што је било толико очекивано, ни у свету,

није се појавио ваљанији књижевно - социолошко - психолошко -

антрополошки есеј - зашто?

Да ли зато што су фарисеји, садукеји и књижевници на време

онемогућили и кастрирали српског Дантеа?

Фарисеји, садукеји и књижевници - бринули су се за живот

свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући,

и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип савремених

српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу

незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили

додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада. Тај

додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи

светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом

правдом, јер би им се онда и све остало додало.

Да се иједан од писаца друге половине ХХ века чија сам дела

читао, или их лично упознао, светосавски озбиљно замислио над тајном

свога живота и света око себе, барем неколико њих бих морали доћи до

закључка, да је једино потребно - одрећи се свих потреба и одлучно

поћи за Исусом Христом.

И пошто нису били спремни за исконски православни подвиг,

многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се

душа, распадала, атомизирала, расипала, и они су оболевали и одлазили

прерано, изумирали, док нису умрли у целини, без остатка...Јер као што

лоза не може родити сама од себе, ако не постане на чокоту, тако и

писци, које сам читао и познавао, нису могли да роде пошто нису били

у Богу. Јер Бог је чокот, а људи и писци лозе...

Европски човек. Српски европски човек. - Ава Јустин

Поповић, знао је судбину српске културе и српског човека. Баш зато

што је Србија на опасној вододелници две културе, зенице српске душе

пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочевек?

"Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне

душеи у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа

заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане

непролазна, од неславне - славна, од смртне - бесмртна, од временске

- вечна, од човечне - богочовечна, онда изаберите светосавског

Богочовека..."

Српски комунисти, потомци руских бољшевика, дали су

одговор на питање српског духовника; изабрали су европског човека;

наметнули су европског човека и пакао.

"Култура" српска друге половине ХХ века није православна

култура, богочовечанска; она не почива на личности Богочовека

Христа. У њој се Бог потцењује на рачун човека, и човек на рачун Бога.

Ту, природно, никад није постигнута идеална равнотежа нити остварена

савршена хармонија између Бога и човека! Ту пуноћу и савршенство

своје личности ниједан уметник или писац није постигао кроз сједињење

с Богочовеком. Богочовечност је она особина кроз коју се пројављује

сва многострука свеобухватност православне културе. Који је тај српски

писац, у ХХ веку, од Боре Станковића, до Иве Андрића, Црњанског,

Пекића, или М. Павића, у чијем је опусу Истина осовина око које се

окрећу сви светови, горњи и доњи? Српска култура је обесценила свој

најстарији и најдубљи култ током ХХ века...

Зашто српски књижевници, који знају Истину, пре свега

истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршетку

европске културе, нису проговорили о томе?

Селић је објавио чланак, "Страва", који је био трежњење од

пијанства титоизмом, од опијености идеологијом, злом и грехом; Селић

је постепено оспособљавао себе за разликовање добра и зла и стицао је

извесну способност расуђивања, која још увек није благодатна и

еванђеоска. Па ипак, личило је то на подвиг - подвиг трежњења себе,

трежњењем ума, трежњењем душе од пијанства највећег греха епохе

Хокус - покуса.

Да ли је Селић као писац у стању да довољно зна, и стварно

зна шта су добро и зло, нарочито зло, у својим последњим дубинама

и суптилним финесама? Да ли је Селић свестрано облагодаћена,

охристовљена личност која зна до танчина и тајну добра и тајну зла?

(......)

(стр. 280 - 282)

Никада се неће појавити мемоари удбаша; већина ће понети у

гроб тајне које зна. Таква је служба. Селић је романом "Изгон" дирнуо

у табу - тему послератне југословенске књижевности, историографије;

дао је неколико изврсних портрета Титових полицијских функционера;

зар није и Селићев отац био један од њих?

Преоштар сам према приповедачу М. Савићу...

Песник је осуђен на робију! Савић има смисао за детаљ,

помиње тениску лоптицу, коју судија и оптужени враћају један другом...

Тенис је омиљен међу удбашима, постао је популаран, Селић и о томе

пише уверљивије од Савића...

За Удбу су радили многи, па и писци, књижевни критичари

дакако. Чак и они за које никада не бисмо ни у сну помислили!

Савић у роману "Хлеб и страх" пише:

"Главни судија на процесу Г. Ђ.-у није се - ако је уопште и

могао очекивати нешто друго - много прославио. Остаће упамћена

изрека, коју су судија и оптужени, као тениску лопту, вратили један

другом : да ће их се потомци стидети. Како с а д а (истицање -

Ф. С.) стоје ствари, песникови потомци немају разлога да се стиде.

Судијини потомци не морају да се стиде једне друге ствари:

образложења пресуде. Ако се изузме повод, тај подужи текст (већим

делом објављен у "Књижевним новинама", бр. 635, 5. новембра 1981.

године - Савић се добро тога сећа, јер је главни и одговорни уредник

листа - напомена - Ф.С.) представља врло надахнуто писан есеј о

поезији Г. Ђ.- а, нарочито о њеним значењским слојевима. У њему се

на индиректан начин демонстрирају песниково умеће и дар да се пева о

великом вођи а да га ниједном конкретно не именује" (стр. 155).

Савић још пише: "Невоља настаје са сумњама у ауторство

текста. Сасвим је очигледно да га је писао неки књижевни критичар с

дугогодишњом и провереном критичарском праксом... За сада он ћути

и не тражи књижевну славу која му припада..." (стр. 155 - 156).

Савић се, у свом роману "Хлеб и страх" диви прекрасном

образложењу пресуде којом је осуђен песник Г. Ђ., али при том

заборавља шта је крајњи домет судијиног прекрасног образложења!

Очигледно је, зар не, да М. Савић ЗНА име тог књижевног

критичара, који је стварни аутор образложења пресуде...Да ли неће да

га "ода" из страха од Удбе, што је схватљиво, или из неког другог

разлога, што тога критичара лично познаје, што му је можда вршњак,

што је можда похвално писао о Савићеим пређашњим књигама?...Савић

зна, чим индискретно ставља до знања то читаоцима романа, да је

аутор судијиног образложења неки дугогодишњи књижевни критичар,

али прећуткује, не обелодањује његово име...

Савић не причешћује своју мисао божанским Свесмислом,

божанском Логосношћу: и оно што пише не преображава се у

богомисао. Савићева људска мисао, гоњена нагоном сазнања, одлази у

бесмисао, баш зато што се не причешћује Свесмислом.

Тако и Савићева људска осећања. Његове мисли и његова

осећања налик су на црне демоне у царству људске душе; његова пак

душа није друго до пакао...

(стр. 292 - 294)

Белатукадруз