Аутопортрет са штитом и голубицом

Напишем ли да је критика већине модерниста (као и

"постмодерниста") - безбожна, могао бих себе довести у неугодан

положај, кога се иначе не прибојавам, да будем прво погрешно схваћен,

затим анатемисан, "угушен" (ликвидиран). Мени је одувек деловала

неразумљиво, неубедљиво, досадно. Колико они знају, али доиста знају:

ШТА ЈЕСТЕ И ШТА НИЈЕ ПОЕЗИЈА?

Написао сам о томе књигу у два дела: аутобиографски и

теоријски. У првом делу сам испричао како сам постао, поред осталог,

доктор религиозне медицине, а у другом како сам постао критичар.

Суштински, оба осврта на исту тему, представљају згодан повод и

прилику за увођење у поетику Свечовека, Свесмисла и Свевремена. Та

књига, пружила ми је прилику да јасније сагледам неуравнотеженост

уметника ХХ века, посебно на овим балканским и српским просторима,

али и европским и светским: и не само уметника, него и човека уопште.

Стојећи на граници два света, не могу да не видим: тежа овостраног

вуче себи, тежа оностраног - себи, а човек посрће, спотиче се и пада.

Штета је, када је реч о онима које називају српским бардима, великим

песницима ХХ века, што нису били религиозни уметници; неки међу

њима су осетили да је човек позван да буде зглоб овостраног са

оностраним. Неки су то и пробали; пробали су кроз науку и

философију, кроз поезију и религију. Међутим, нема уметника/ песника

код кога се пробудило осећање бесконачности (присутно у сваком

човеку!), пробудило у правом смислу речи и пројавило кроз религију.

Код многих је остало успавано, дајући места нерелегиозности,

индиферентности, атеизму. Могу ли се назвати великим, битним,

вредним памћења песници, код којих је доминатна нерелегиозност и

атеизам? Они код којих је космичко - осећање бесконачности

наркотизирано солипсистичким егоцентризмом? Религија и религиозно

су важни јер кроз њу човек и уметник, песник, проба да нађе своју

равнотежу у васиони, како не би онострано преценио на рачун

овостраног, или обрнуто. Не говорим о луксузу, химерама, апстрактним

стварима. О неприродним. "Има нешто у човеку што не може да се

уживи у овај тридимензиони свет, у категорије времена и простора. То

нешто налази свој израз и свој језик у религији. Кроз религију човек

побеђује геоцентризам и покушава да антропоцентризмом савлада

егоизам..."

Религија продужује, проширује, продубљује, обесконачује

човекову личност. Лепо је српски духовник Ј. Поповић рекао: "Кроз

религију човек се бори за шири круг реалности, за смисао

надрелативни, за циљ непролазни, за оптимизам неугасиви, за

бесмртност блажену..." Дух уметности будућности и културе

будућности, православне културе, и православног, богочовечанског или

свечовечанског реализма, не заснива себе на човеку, као хуманизам

који је засновао себе на вулканима, који раде већ столећима, и који

разносе и затрпавају неумитно пепелом европског човека.

Дух православног, богочовечанског или свечовечанског

реализма темељи се на благодатном и органском сједињавању Божјег и

човечјег, небеског и земаљског. Прва реалност у духу православног

реализма јесте Бог, Христос, друга реалност највећа после Бога - човек,

његова бесмртна душа, његова личност...Првак или апостол

православног реализма, Фјодор Михаилович Достојевски, знао је за

реалност бесмртности душе; знао је да је бесмртност душе главни извор

свих непролазних вредности људских. ( "Идеја о бесмртности јесте сам

живот, живи живот, његова завршна формула и главни извор истине и

правилног сазнања за човечанство", мисао из Дневника писца)

Ту се можемо зауставити уз једну узгредну опаску, да су све

ствари које сам написао, настале у једном неописивом контексту, у

времену - сурвавања мисли човека и уметника у псеудореалност, у

противбиће, у небиће. Главни јунак тог времена или епохе Хокус

покуса, није само Карл Маркс, Лењин, Троцки, Стаљин; они су више

налик на лутке - лутке у колосалној фабрици лутака. Прави и

најмоћнији јунак најпотпуније и најстрашније псеудореалности је

Сатана, Ђаво (ђа- во, во - ђа).