Одабрана места из ДНЕВНИКА I Небојше Васовића

Од свих песника српског порекла, најпризнатији је у свету онај који је две године служио у америчкој војсци ─ Чарлс Симић.

*

Ево како се велики српски дисидент, Б. М. Михиз, мучио као новинар у комунистичкој Југославији.

Мислим да смо Васа курир и ја били једини људи који нисмо били чланови партије.

Али, они су се према мени односили лепо. Ја бих доносио свој чланак и ако бих изјавио свом уреднику Зири Адамовићу, који је био сигурно један од најбољих послератних новинара, да је мој чланак у реду, њега нико није читао. Ја бих сам сигнализирао ако у њему има нешто проблематично, па бисмо се онда погађали шта може шта не може. Ако није могло, онда тај чланак нисам објављивао.

(Из интервјуа са Михизом, Књижевност 1-2, 1998, с. 314-315, подвукао Н. В.)

*

„Био је то човек са златним мозгом, а одсјаји тог злата бљескали су у свакој његовој речи.“

(Матија Бећковић о Михизу, Нин, 18. децембар, 1997)

*

- Да ли је из Југославије долазило доста народа у посету Хиландару, неки научници?

- Па нису онда толико долазили, још није било онда толико као што је сад постало.

Ћосић је долазио три пута тамо. Само, не сме да се прекрсти комунац, мора да се устане кад се ручало, а руке на леђа. Ја сам каже комуниста. Па они те истерали из партије а ти комуниста, бре, ти ниси ништа, реко.

(Шта је човек без вере у Бога II, Разговор са монахом Петром, Књижевне новине 979, 1998, с. 16)

Сад ћемо видети хоће ли Господин Ћосић бити принципијелан па и монаха Петра прогласити за постмодернисту. Јер, како нам је то већ једном објаснио, ко год се усуди да дирне у његову икону ─ тај мора да је постмодерниста.

*

„Не полемишем са неистомишљеницима...“

(Добрица Ћосић, НИН, 26. април, 1996, с. 44)

*

Један наш познати писац ми је испричао следећу анегдоту: једнога дана је бануо у посету Исидори Секулић и затекао је како риба патос. Затечен овом необичном ситуацијом, посетилац је почео да се снебива, не знајући како да започне разговор.

У том тренутку, не прекидајући с рибањем, Исидора му се обрати: „Немојте се ништа чудити. Ово би исто и Ви требали да радите ─ што чешће. Ако ни због чега, а оно због Вашег књижевног стила.“

*

У складу са општом демократизацијом нашег друштва, нашу књижевност стварају сви: генерали, попови, домаћице, супруге познатих личности... Најмање је стварају писци. Али, демократија и јесте то: владавина већине над мањином, у свему па и у стварима књижевним.

*

Српска држава је пропала, а са њом и Срби. Преживела је само једна шљива од чијих се плодова може направити ракија. Преживела из ината према држави у којој је никла, и према људима који су је одавно заборавили. Шљива-Србин.

(Београд: Народна књига, 2004)