Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин.

Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју.

Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност.

Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована.

Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост  ивота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако  неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Частила ме је Судбина, касно то схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ Хердерлинових или Лотреамонових савременика, њих је погубила; а мене дуг боравак на Архипелагу оклевања и илузија... < Онај коме је једном, као теби, читава душа била увређена, тај се више неће одморити у појединачној радости; онај ко је, као ти, осетио безукусно ништавило, разгалиће се само у највишем духу; ко смрт је тако сазнао, као ти, опоравиће се само међу боговима..

Никада није било свето оно што заљубљене раздваја. Никако не може бити свето оно што увећава тугу.

Опасно и ризично живе заљубљени. Судбина ми је приредила један растанак који никада нећу заборавити. Затим их је приређивала још...

Нема богова који нас могу једноставно повезати са прошлим. Човек и жена се глупо растају. Како Хердерлин рече: говоре као пијани и радо се понашају свечано. (Неискрено. Дрвеће је много искреније - није промакло Хердерлину. Штета што Лотреамон није више проводио времена међу дрвећем!) Кад дрво почиње да вене, зар све његово лишће нема боју јутарње румени?...

Са Архипелага оклевања и илузија, отплових на острво  генијалних усамљеника. Тамо сам положио заклетву генију и после  тога више се нисам обазирао ни на какве смртне препреке, искидавши све моје везе живота. Обавезу нисам прекинуо за љубав пријатеља, а пријатељство јесам једном прекинуо за љубав љубави...Тако се чинило. Кажем сада, када знам да је била Ружно. Није ми родила, јер није могла да ми роди - ни једно дете, прво дете људске лепоте, божанске лепоте, уметност...Ја сам дошао из мистерије, ја сам говорио и живео мистерије, а она у то никад није могла веровати. Она је веровала у златно тело, чврсту монету. Био је то позни неспоразум - песника и жене, која никад није била дете, па је и тешко могла да постане потпуна жена...Упознао сам је прекасно, као ветеранку једног старог и прекаљеног заната... Имала је лажно наличје моје Диотиме... И кад се осврнем, где год погледам, видим низове радости сахрањених...

Сада живим на острву генија, на бреговима срца Богу иза леђа. Волим овај завичај, који ми је загорчао живот још у младости, посвуда. Он има боју мога срца. Сањао сам да подигнем Музеј живе традиције; зар није довољна колиба од камена, дрвета, маховина, багремље и жбуње јоргована? Грмље купине и свакојако друго грмље?