Јубилеји

Бранко – стогодишњи храст књижевности

Као и хиљаде мојих вршњака (ово је један од малобројних случајева када сам сигуран да смем говорити у име других), на стваралаштво Бранка Ћопића реаговао сам увек на исти начин - осмехом, преплављеношћу топлином и убеђењем да су његове реченице литерарни пандан хемијској есенцији безбрижног и срећног детињства. Колико год се трудио (ово већ говорим искључиво у своје име) не могу се сетити писца чије име и дело остављају тако снажан и умирујући утисак. Остати на једном читању романа “Орлови рано лете” било је: а)незамисливо и б) немогуће.

Јованче, Стриц, Луња, пољар Лијан и учитељ Паприка део су ономастичког инвентара који траје колико и човекове мождане активности. Ишчекивање и страст који су претходили читању “наставака” незаборавног Ћопићевог романа тешко је или неизводљиво приближити речима - ко је прочитао “Орлове” морао је, наравно, по сваку цену да се дочепа и “Славног војевања”, “Битке у златној долини” И наравно, дивоте над књигама “Магарећих година”! Бранко је, са огромном лакоћом, спајао две за писце важне ствари - квалитет и тираж. То је нарочито дошло до изражаја када је загребачки “Југотон”, 1975. године, на винилу објавио “Јежеву кућицу” - толика популарност из перспективе данашњих мрчитеља тастатура једноставно је недостижна.

Његова толико пута апострофирана топлина доприносила је томе да сам га, као дете, замишљао са неком врстом ореола око главе. Не светачког, наравно, већ пре феномена попут Сатурнових прстенова. За разлику од леда, стена и оксида гвожђа који круже око планете, Бранкова глава била је, макар у мојим мислима, обасјана кругом сачињеним од љубави, носталгије и лековите безбрижности, уз додатке хумора, човекољубља и честитости. Све што смо као деца морали научити о животу било је у његовим књигама. Како сам само светлео, обасјавајући све мрачнију собу током неколико јесењих предвечерја, док сам први пут читао “Башту сљезове боје”. Педесет четири приче у којима нам Бранко нештедимице излаже чак и најскривеније кутке сопствене, велике душе. Заволео сам његовог деду Радета (или “Раду”, како се каже у Бранковом завичају) као сопственог. Ко не би, уосталом, био фасциниран добричином препуном живота, књижевним ликом који је тако близу древним мудрацима, а опет толико једноставан и пун љубави да би га свако дете истог тренутка пожелело за трећег рођеног деду.

Оно што се код нас већ дуго систематски прећуткује, или из неких разлога занемарује, јесте чињеница која је (макар из визуре аутора овог текста) апсолутно необорива - Бранко Ћопић је одличан, значајан и незаобилазан писац. Можете га звати српским, босанским или југословенским, то уопште није важно. Можете га, због “партизанштине”, избацивати из обавезне лектире. Можете га, воља вам, и ниподаштавати. Он ће, свему упркос, увек бити исти Бранко.

Стоту годишњицу његовог рођења дочекујемо онако како се од нас и могло очекивати - са поносним рушевинама на месту Бранкове родне куће у Хашанима. Ништа изненађујуће за наше прилике, наравно. Требало би нам четврт века да утврдимо под чијом је ингеренцијом кућа, затим деценијица и по да припремимо радове за обнову и, најзад, добра два десетлећа да све то и приведемо крају. Није то црква, џамија или тржни центар, да никне за једно зимско поподне. И Бранко би, вероватно, да је жив, на све ово одмахнуо руком или би сковао неку од својих чувених пошалица.

У једном интервјуу, датом поткрај 1975. године, Бранко је изнео и своја размишљања о хумору: Ако човјек напише добру комедију са живим ликовима, он уопште неће штетити ни прогресу, ни својој земљи, ни револуцији, нити људима уопште. Страх од комедије и хумора је потпуно безразложан. Чини ми се да што је средина примитивнија, теже прихвата хумор.

наст. Предраг Вајагић