СТИХОТВОРСТВО И ПОЕЗИЈА

“Песник мора да врши један спонтани избор дата које му свет може пружити, и које му могу одговарати. Приликом својих карактерних промена, у току свога развића, песник не само да ће вршити поправке у том избору, но може и цео начин одабирања, са својом природом личне пријемљивости, изменити. Целога живота песник без престанка врши тај избор, под контролом своје осећајности, узбуђујуђи се пред једним датама и одбацујући друге као незанимљиве од себе. Отуда она велика и нагла песничка открића при животним променама самога песника, која су у ствари дубоке и праве инспирације; јер инспирација није ништа друго до потреба да се једно ново сазнање материјализује и стави у ред проверених искустава, тј. да се уметнички оствари” (Растко Петровић: Општи подаци и живот песника.).

Одувек је на свету било више стихотворства (у оном највулгарнијем смислу те речи) (јуче, прекјуче и данас), него поезије, па и у случају Растка Петровића, за кога би мало читалаца данас знало да је остао само аутор оних везаних песама и сонета, објављених својевремено у посебном додатку српских новина штампаних на Крфу.

Али Растко Петровић је написао Откровења, која су непоновљива експлозија једног духа, за кога није потребно тражити милостивост када га поредите “са онима који беху савршенство реда”. Милан Комненић је својевремено лепо уочио да му се чини да се завештајна реч песника Петровића налази у песми Са светлим пољупцем на уснама. “Та реч гласи - по Комненићу - пробудити се. Не треба да будемо одвише проницљиви па да схватимо да то буђење још једном у вечности представља оличену жељу да се живот сагледа у будућности, из горње перспективе, изнад живота, да се наслути спиритуални вид настанка који јесте увек извесно враћање почетку ...”

Као критичар, Комненић не изневерава себе кад подсећа да је Откровење “једина песникова књига поезије, да је написана у младости, као млаз емоције, и није било времена за стицање “занатског” квалитета. Природно, он је изостао. Но, то ипак не омета да се до стварних извора Расткових дође”. Штета је што се не прештампавју Откровења, онако како су први пут штампана, за потребе данашњих генерација читалаца. Колико у тој Растковој књизи има поезије, а колико стихотворства?

Како савладати стихотворство, избећи га, одупрети му се? Вршећи спонтан или промишљен избор дата из живота, како вели Растко Петровић? Колико ми познајемо нашу песничку традицију, поезију песника између два светска рата? Да ли је довољно о њима писано, о Петровићу, Винаверу, Црњанском, и другима?

Враћају ми се многе недоумице и поново размишљам о недовољном схватању стваралачког развоја; он се не може не видети , нити пренебрегнути. Он је присутан и у првим и у последњим, у свим књигама једног песника које је објавио, па и у онима које није стигао да објави, него су их објавили други. Стваралачки развој појединих српских песника био ми је оријентир, и док сам састављао антологије српске поезије, али и сада, када читам прве књиге песама, које ипак стижу на моју адресу.

Током марта-априла читао сам тек објављену књигу Јованке Бабић - Јеловац (1954, Карловац): С љубављу на уснама (Загреб, 2008, Еурокњига; 90 стр.), прву књигу једног потајног песника, који је то одбијао да буде скоро читавог века. Ауторка је иначе век провела као професор књижевности. У њеној књизи има свега, и непотребних ствари, и приватних фотографија, посвета, импресија, тобожњих рецензија, искуства из којег зрачи трагично осећање живота, сведочанстава без којих се могло, стихова из најранијих дана живота, стихотворства и наравно и поезије.

Друге две књиге песама приповедача Милан Миливојевића (1967, Љубљана; дипломирао на Саобраћајном факултету у Београду; живи у мачванском селу Салашу Ноћајском а ради у Сремској Митровици): Свитање душе ( Сремска Митровица, Српски Сион, 1996, 55 стр.) и Златогорје ( Књажевац, КК “Бранко Миљковић”, 2008, 68 стр.), нису на мене оставиле утисак, као рецимо, његова награђена књига прозе (Служба вилама загоркињама, Београд, Едиција Заветине, 2008). Обе књиге су у приличној мери неуједначене, у обема има више стихотворства него поезије. Стваралачки развој песника није био баш најповољнији, као уосталом и неки тајни љубавни роман; мада има и стихова из којих дотиче, као из подземних извора, она питка вода, која даје укус његовим прозама, чак и онда када је горка. Миливојевића препоручује колега (Врањеш?) као песника “стишане мисаоности. То је можда и најважнији разлог што се Милан јавља “са закашњењем” “”. Шта то значи? Или шта значи констатација да се поезија М. Миливојевића може поделити на “љубавну, церебралну, религиозну и патриотску”? Јесу ли - ма шта то значило - у овој првој збирци две прве врсте имале срећнији уметнички израз од оне друге две? Миливојевић пише песме везанога стиха, али су му ритмови стари, да не кажем израубовани и било би обро да погледа шта је уопште о ритмовима у српској поезији написано (пре свега оно што је о томе написао покојни песник М. Станисављевић). Више је некако уверљив у појединим песмама белога стиха (Тајна; И Господ створи свет само да би...)

У другој књиѕи овог песника - “Златогорју” - већ има више примера успелијих песама белог стиха (Унутрашњи свет, Ко сам ја, Фуснота, Не могу, Косово, О сузи, Две трећине, Сањам угашене свеће, и најуспелија песма ове књиге Шта ми јке остало од снова). Ова би књига деловала много боље без песама Тамо где сам рођен, Крчма растанка. Госпођици С., Заиграло класје траве, и других примера стихотворства...

И Г-ђа Бабић-Јеловац, и Г-дин М. Миливојевић, када је о љубавним стиховима реч, дају наслутити да је живот пун противуречности и апсурда. Назиру се неки промашени љубавни романи. Сама љубав, непоновљива, горка или радосна, некако измиче, као јато врабаца иза врзина. И завршава у некој врсти стихотворства. Јованка Бабић у краткој песми Живот је вели “чекање дуго ... Чекаш и стално се надаш / да доћи ће ипак он, / а онда се појави други / којем поклониш живот свој”.“Негде на ту ноту су испеване и песме Илузија, Срце, Тражим те...

У неким песмама љубав се огласи чежњом, жудњом, парадоксом, баналношћу (Сањала сам, Окрени ме животу, Љубав, Најлепши стих љубавни,...) Ова ауторка је морала иматим иза себе много љубавних искустава. Она покушава да изрази различите врсте љубави; понекада јој то и успева.

Није случајно ова песникиња одабрала реч љубав, као наслов своје прве и једине књиге. Љубав је велики изазов. И у случају ове песникиње -“дуга прилика за бол”, “ватрени заборав свега другога”, “највеће неспокојство и насиље над собом и над другим”, «Тај Ерос који разнежује тело, данас ме љуто кроти, тај Ерос судбоносни, горки и слатки, та неукторива, дивља звер... « (САПФА)

«У љубави сте настали, у љубави цветајте» (Шилер)

«Брачна љубав ствара човечанство; пријатељска га усавршава; али разуздана љубав квари га и понижава», каже Бекон.

«У љубави је све истинито и све лажно, и то је једина ствар на свету о којој се не може рећи ништа што би било бесмислено», Никола Себастиан Шамфор.

«Љубав је ватрени заборав свега другога» (ИГО)

«Љубав је највеће неспокојство и насиље над собом и над другим» (Ј. Дучић)

«Љубав лишава памети оне који је имају, а даје је онима који је немају» (ДИДРО)

«Шта је љубав?То је дуга прилика за бол» (Михаил ЕМИНЕСКУ)

«Љубав одолева времену које све отима. Никад није заиста љубио онај који мисли да је љубав пролазна» (Гете)

«Љубав је налик на воду. Ако је нешто не узбурка, она трули као бара» (Артуро ГРАФ)

«Вечна љубав је немогућа, исто као што ни лојаница не може вечито да гори» (Толстој)

«Љубав је једина страст која не признаје ни прошлост ни будућност» (Балзак)

«У младости је љубав бурнија, али не тако јака, тако свемоћна као касније» (Хајне)

«У сваком срцу љубав се заодева у други облик» (Мухамед ИКБАЛ)

«Љубав је само једна, али њезиних копија има хиљаду» (ЛА

РОШФУКО)

«Што се чини из љубави, догађа се увек с оне стране добра и зла» (Ниче)

«Љубав је само крик побуне против празнине живота» (Батај)

«Љубав је, читаоци и браћо моја, нешто најтрагичније на свету и у животу; љубав је кћи обмане и мајка разочарања; љубав је утеха у безутешности, она је једини лек против смрти јер је сестра смрти» (Мигуел де Унамуно)

«Онај ко каже да воли бога, а не воли ближњега, тај вара људе. А онај ко каже да воли ближњега, а не воли бога, тај вара самога себе» (Толстој).

И ова књига на свој начин потврђује Толстојеву мисао да је вечна љубав немогућа, и да је можда оно најпролазније у њој и најлепше.

Песникиња Бабић-Јеловац, ипак, окаснело (али боље икад него никад) својом књигом проговара о љубави на начин који може бити подстицајан, чак и када се заплете у стихотворству, или распричаности, причању. Очигледно, да је њен прави таленат негде другде, у приповедању, рецимо (као и у случају нешто млађег Миливојевића), на што нас наводи читав низ песама (Моја улица, Карловачка зима; Аугуст, песме посвећене “најдражима” - Моја мајка, Одлазак, Мој тата, Моја обитељ, Одлазиш, Опатија, Пријатељ...)

Оба песника су организовали неку врсту непотпуног оквира, у који су сместили своје различите декоре (изборе). Да би кренули даље у тражењу смисла и неке љубави која може спасити, пре свега треба да се суоче са свим својим пртљазима и баластима, стихотворством, како би изашли на уметничку чистину, да би се уметничко и остварило. Оба песника имају своје снове, оне које сањају, и оне неостварене (в. Јованкину песму Галеб). Паскал је писао:”Живот је сан, мало мање непостојан”. Оба песника су се запутили окаснело у свет књижевности; Јованка се усудила да то учини тек као пензионер. Да ли је све то важно, и ко може бити сигуран, паскаловски речено, “да ли бди или спава.. Ко зна да ова друга половина живота кад мислимо да смо будни није неки други сан, мало друкчији од првог?...”

М. Пек