Roman “Kapali čaršija” je priča o Kapali čaršiji ispričana kao moderna bajka. Ovo jeste jedno od najpopularnijih mesta u Istanbulu ali je i mesto gde su se od sredine 15-og veka ukrštali tradicija, kulture i narodi sa svih strana. Ali ovo nije priča samo o jednoj tački na mapi nekadašnjeg Osmanlijskog carsta ili pak savremenog Istanbula… Ovo je priča o tome kako su Kapali čaršiji udahnuli dušu - ljudi i njihov život, mit, ljubav i prijateljstvo, tradicija.
Zapravo knjiga je izrazito slojevita, i da bi se sagledali svi elementi bilo bi potrebno pročitati je bar dva puta.
Magija ove priče kreće od nastanka čaršije: od biranja kamenja za njenu gradnju … Logično, tu su arhitekte, kamenoresci, sultan Mehmed II Osvajač (koji je započeo gradnju), trgovci, slučajni prolaznici - i svaka njihova priča kao i u stvarnom životu, meša se sa pričom onog drugog, da bi na kraju romana sve bilo povezano u celinu. Na kraju knjige, potomci ljudi koje smo sretali kao junake knjige u 15.veku, sada se opet okupljaju. Neki nose osobine svojih predaka, neki ne. Ali je pouka da sve traje i sve se menja.....
-Na Hristovu odluku je uticala i želja da pobegne sa tog turobnog ostrva, iz kamenoloma gde mu je dojadilo da psuje po celi dan, od nesnosne vrućine i svoje pegave ženice od sto oka, i da makar na kratko oseti čarobnu atmosferu grada na sedam brežuljaka. Pri svakom odlasku zanimalo ga je da vidi kako se grad u rukama novih vlasnika, Osmanovih sinova, prolepšava, cveta, raste i od nekad mlade devojke postaje otmena dama; maštao je kako tu počinje novi život, kako prodaje još više mermera, postaje još bogatiji, miluje i broji svaki zlatnik i danima spava svijen kraj svojih ćupova. Štaviše, napravio je računicu za otvaranje dućana u pokrivenom bazaru koji će se, kažu, napraviti u srcu Stambola. Pa opet, posle nekoliko veoma uzbudljivih i prijatnih dana provedenih u ovim maštarijama, paralisan nekim osećanjem nepoznatog porekla otkasao bi natrag na ostrvo svojih predaka, poput teladi što se u predvečerje vraćaju u štalu sa ispaše.
-Kapetan potom izvadi iz džepa kaligrafski ispisan papir što je mirisao na službeni dokument, ispravi ga i pokaza Hristu. „Vidi. Ova potvrda se izdaje Đenovljanima da mogu slobodno da se naseljavaju i žive na Galati. Odavno sam se ja odlučio za Stinpoli, bajka koju je otac izmislio bila je samo povod. Odsad ću da živim u Stinopoliju.
-Je li tačno, Hristo-ago, to što pričaju da Stinpoli postaje prestonica sveta, da se gradi na sve strane i da ljudi listom hrle u njega?" Hristo još jednom opipa svileni pojas da vidi je li mu kesa na mestu, a onda reče: „Tačno je. Kako da ne. Sultan Osvajač pripaja svom carstvu druge zemlje, a u isti mah gradevinama ulepšava svoju prestonicu nalik na nisku bisera. Zida hamame, hanove, puteve, čaršije, mahale za ljude svih vera i naroda. I ovaj mermer što se prevozi ovom lađom, biće put i stub u novoj čaršiji".
-Verovatno si čuo da Mehmed Osvajač-han sada gradi Stinpoli. Od latinske opsade do danas kaurin ni čiviju nije zakucao. Ko o čemu, on o tome je li anđeo muško ili žensko. Pa šta te briga, i da je muško i da je žensko! Zar je Svevišnji vama ostavio da naglabate o anđelima! Kako god".
Osvajač hoće da u Stinpoli dođe narod iz celog sveta, dobro došao je svaki učenjak, duhovnik, trgovac, zanatlija, ko god je vičan nauci i trgovini. A sve to da bi se grad što pre oslobodio bede i stanja ruševine. Neka se nasele braća po esnafu, neka rašire ruke, otvore vrata i trpeze. Neka zauzdaju ruke, jezike i nagone. Neka iskusne kalfe nauče šegrte zanatu. Pouka je da grad oživi. A to je moguće samo gradnjom, a gradnja je moguća samo sa neimarom.
-Ne budi neko, već budi ti. Ne zaboravi to.
-Grad Istanbul je u veštim rukama dobio sasvim novo lice lepota se kalemila na lepotu. Pored Kapali čaršije čija je gradnja uskoro počinjala, brzo su nicale različite gradevine a da nisu narušavale nukleus grada niti su bile gorde da ga gledaju s visine, na drugoj strani, grade su besprekorna naselja sa česmama, hamamima, trgovima i bogomoljama za doseljenike raznih vera, jezika i mentaliteta koji će se ubrano naseliti.
Gradska straža je pitala one koji su sa torbama i zavežljajima na leđima ulazili kroz zidine u grad odakle dolaze, a onda je svoje nove zemljake na pragu sasvim novog života upućivala u odgovarajuće mahale. Niko ne bi bio vraćen, dobrodošli su bili čak i besposličari i nikogovići koji su na pitanje odakle su došli i zbog čega odgovarali: „Svi su išli u ovom pravcu, pa što ne bi i mi".
Broj stanovnika je rastao iz dana u dan, razni iskusni radnici poput čuvara reda u gradu, vinarica što su služile meze i piće u kafanama, lutajućih pesnika i derviša, učenjaka, zvonara u čijim rukama su se tresla crkvena zvona, svirača neja i kanuna, bektašija koje se mole i derviša što se vrte, štavljača koji su u tabak-hanama prerađivali kožu, obućara što su koncem umočenim u vosak opšivali čistu ovčiju kobu pošto je štavljači obrade, vunovlačara kojima se srce skupljalo, a vuna koju su češljali narastala, pomoćnica i masera u hamamima što su čistili prljavštinu ovog sveta i propovednika i mujezina koji su u džamijama upozoravali na prljavštinu onog sveta, devojaka što su pozivale na noć uživanja i vatrogasaca koji su se, prirodno, odazivali tom pozivu uprkos upozorenju propovednika, gravera, oštrača, minijaturista, prevaranata, akrobata, knjigovezaca, violinista i svih ostalih zanatlija nalazili su svoje mesto i naseljavali se u Istanbulu izvezenom poput kakve šare da s ljubavlju prionu na posao kom su posvetili život. Ljubav je prodirala u vene Istanbula.
-Ko li će sve proći ovom čaršijom?", pomisli. Pred očima mu prodefilovaše generacije prodavaca, kupaca, zanatlija, žena, muškaraca, dece, bradatih, ćosavih, visokih, dežmekastih, lepih, ružnih, prpošnih, mladih, starih, nezainteresovanih i radoznalih. Osetio je kako im svima, i pored raznih nepromišljenosti, srca kucaju u srcu Istanbula.
-Čaršija je porasla, prolepšala se. Ljudi su je napravili lepom i živopisnom. Život je tu bio drugačiji nego drugde u gradu. Nepisana pravila i običaji izatkali su čaršijski duh, koji je iz dana u dan rastao. U esnafskim ložama vodili su se prijateljski razgovori; sposobni mladići su podsticani, a nevaljali šegrti su otpuštani bez nadoknade. U čaršiji se govorilo o stanju u carevini, vesti o pohodima najpre su tu stizale. Znalo se ko će postati veliki vezir, kome će leteti glava, nekad se o tome pričalo, a nekad se tajna nije odavala ni po koju cenu.
