JEDI, MOLI, VOLI-Elizabet Gilbert
Elizabet Gilbert je u ranim tridesetim i ima sve što moderna žena može da poželi-muža, veliku i lepu kuću i karijeru uspešne novinarke i pisca-ali umesto da bude ispunjena ona je uplašena i zbunjena.
Neću više da ostanem u ovom braku. Neću više da živim u ovoj velikoj kući. Neću da radjam decu.
Sa suprugom o ovme nije mogla da razgovara. Oboje smo znali da nešto sa mnom nije u redu i on je polako gubio strpljenje. Svadjali smo se i plakali i bili potrošeni kao što može samo barčni par.
I izlaz je našla tako što je počela da veruje.U kog boga veruješ?, moj odgovor je bio jednostavan-Verujem u veličanstvenog boga.
I usledio je razvod. Verujem da smo šokirali jedno drugo brzinom kojom smo se od ljudi koji se poznaju najbolje na svetu, postali dvoje stranaca koji se uopšte ne razumeju.
A onda se dogodio Dejvid. Ulužila sam u njega sve svoje nade u spasenje i sreću......Bogomdani seksi ragbista. Veći od života. Veći od najvećeg.
Prvo leto Liz i Dejvid izgledalo je kao scena zaljubljivanja u najromatičnijem ljubavnom filmu koji ste ikada gledali, od prskanja u moru do trčanja kroz zlatne vrtove u sumrak, s rukom u ruci.
Činjenica je das am postal zavisna od Dejvida ali kada je njegova pažnja počela da jenjava u dogledno vreme sam počela da snosim posledice.Zavisnost je odlika svake veze koja se zasniva na osećanjima. Sve počinje kada vam predmet vašeg obožavanja dodeli tu opojnu, halucinogenu dozu nečega što nikad ne bi priznali da želite-emotivnu injekciju, strasnu ljubav I neizmernu ushićenost. Ubrzo počinjete da žudite za tom silnom pažnjom, sa opsesivnom gladju svakog narkomana. Kad dejstvo ljubavne droge prodje, brzo postajete bolesni, razdražljivi I prazni /da ne spominjem ravnodušnost dilera koji vas je pre svega navukao na nju a sada odbija da vas I dalje snabdeva istom-uprkos činjenici da vi znate da ju je negde sakrio, do djavola, zato što vam je nekad davao besplatno/.U sledećoj fazi se mrštite drhtite u uglu, sigurni samo u to da bi ste prodali dušu ili orobili svog komšiju, samo da dobijete svoju dozu, bar još jednom. U medjuvremenu predmet vašeg obožavanuja počinje da vas prezire….
Počinje sasvim sličajno da uči italijanski…I da se moli bogu…..i počinje da saznaje šta ustvari želi….
Šta ustvari želi?
Želim da neprekidno doživljavam boga. Ponekad osećam da razumem božanstvo ovog sveta, a onda to izgubim zato što me ometu moje sitne želje I strahovi. Hoću stalno da budem s bogom. Ali neću da se zamonašim ili potpuno odreknem zadovoljstava ovog sveta. Pretpostavljam da zapravo želim da naučim da živim u ovom svetu I da uživam u njegovim blagodetima, a da se i8stovremeno posvetim bogu.
Ketut/vrač iz Indonezije/ je rekao da na moje pitanje može da se odgovori slikom. Pokazao mi je crtež koji je nacrtao tokom jedne meditacije. Na njemu je bila prikazana androgina ljudska figura u stojećem stavu, s rukama sklopljenim u molitvi. Medjutim, figura je imala četiri noge ali nije imala glavu. Umesto nje na ramenima joj se nalazio buket razuzdanog cveća. Na mestu gde je srce bilo je nacrtano malo nasmejano lice.
Da bi pronašla sklad koji želiš moraš da postaneš ovo. Moraš da stojiš čvrsto na zemlji , kao da imaš četiri, a ne dve noge. Na taj način ćeš ostati u svetu. Ali pri tome moraš da prestaneš da gledaš svet kroz galvu. Moraš da ga gledaš kroz svoje srce. Samo na taj način ćeš spoznati boga.
Umirala sam 0od želje da što pre osetim Italiju kako bih mogla da vežbam italijanski, ali I zato što me je privlačila ideja da neko vreme boravim u kulturi koja neguje zadovoljstvo I lepotu življenja.
Nekoliko needelja kasnije živim u Italiji. Sada sam stanovnik Rima.
Neke stvari su svojstvene samo Rimu.,poput prodavaca sendviča koji me tako opušteno oslovljava sa lepotice svaki put kada mi se obrati. A tu su I parovi koji se ljubakaju na svakom koraku, kao da je u toku neko takmičenje u ljubavisanju, opsedajući sve grupe u parku…..A tu su I fontane. Plinije je jednom napisao: Kada bi svi razmislili o obilju rimske vode kojom se snabdevaju kupatila, cistern, ulice, kuće, vrtovi , vile I kad abi se u obzir uzela razdaljina koju ta voda prevaljuje kao I način na koji se doprema do grada-priznali bi da na svetu ne postoji ništa čudesnije.
Nekoliko vekova kasnije, već sam otkrila omiljene fontane u Rimu. Jedna od njih je Vila Borgeze. U centru ove fontane je razdragana porodica od bronze. Tata je faun, a mama obična ženska figura. Imaju dete koje sa slašću jede groždje.