OVDE SAM VEC 1000 GOD

Knjiga u mnogome podseca na Markesovih 100 godina samoce.Prati istoriju jedne porodice kroz generacije.

Moraš mi napisati na papir jer se ne secam više ničeg. Imena moje dece i mog oca. Nosiću ga uvek u džepu.

Dobro, sad ću ti napisati

Tvoje ime je podvučeno. A ja se još nisam rodila.

Bilo je dana kada se podizao obojeni vetar noseći prašinu, i sve je počinjalo da raste kao hlebno testo pokriveno krpom. Ono što se već desilo, vraćalo se, a ono što je tek trebalo da se desi postajalo je vidljivo.Tih su dana žene posrtale jer im se promaja što je ulazila ispod vrata i oglašavala se poput smeha još nerodjene dece obmotavala oko nogu kao nevidljivi kaiševi. Prozorska okna su lupala. Mleko se kiselilo u kablicama. Muškarci su se čudno oblačili, a devojčice su postajale žene.I Djoja je, gde god bi se našla, osećala te dane. Dolazilo joj je da se smeje i da plače, i zamišljeno se vrtela ukrug, a zatim bi se sve vraćalo na staro, kao da se ništa nije desilo.

Tako je bilo oduvek. Tako je bilo još od vremena kada joj je Mamalina pokazivala miša napravljenog od izuvijane maramice kako beži preko dlana pokrenut sopstvenim životom, dečja zagonetka koja joj je odvlačila pažnju od dosade, straha od injekcija, zlatnika s čokoladnim srcem koje se topilo u ustima, od dugih poslepodneva kada je ležala bolesna u krevetu koji se punio planinama, pećinama, lednicima i pustinjama u kojima se ponekad gubila.

Djojina tuga dolazila je izdaleka. Obuzimala bi je iznenada u vagonu metroa, na autobuskoj stanici, u gužvi dok je hodala ulicom. Ponekad bi čula skoro nečujne odjeke u noći, poput konjskog topota koji se približava, konjskog topota razbojnika u crnim kaputima, koji udara kao srce, kao bubanj, a zatim mrmljanje i uzvike razbojnika koji ispunjavaju tamu. Djoja bi odagnala tugu tako što bi nekoliko puta trepnula i pogledala se u ogledalu. Popravila bi kosu. Stavila malo parfema.

I sreća je dolazila izdaleka. Iz još veće daljine.

Bilo je oko tri sata posle podne, 27. marta 1861,kada se u Grotoleu, u onom delu pokrajine Bazilikata koji je oko sto kilometara udaljen od apulijske obale, desilo nešto o čemu ce se dugo pričati. Stanovnici Grotolea su narednih sati uporno razmišljali o prirodi te pojave, iznoseći svakojaka nagadjanja: za jedne je to bilo čudo, za druge veštičje delo ili s više religioznim prizvukom, djavolje iskušavanje, a samo za nekolicinu najpismenijih obična prirodna pojava.

Možda je neke veze s tim imao čiča Uel Furnačar, ali potom, sudeći po tome kako su se dogadjaji odvijali, na to više niko nije pomislio. Kada bi u glini ostao neki kamenčić koji nije bio sasvim usitnjen, posude bi posle izvesnog vremena pucale. Ali njemu se to nikada nije dešavalo. Čiči Uelu su ruke na točku bile brze i precizne, poluizgorele jagodice nežno su

milovale obline ibrika i krčaga, kao što je bog na dan stvaranja najverovatnije milovao Evine obline. Mesio je, oblikovao, stavljao u peć, i vadio iz nje uljane svetiljke,ćupove i ibrike. Ukrašavao ih je koncentričnim krugovima, koji su nekada davno omogućavali da se uspostavi komunikacija živih s mrtvima na nekom jeziku koji više niko ne zna. Posude od pečene gline,

tanane, zvonke, porozne, vlažne, koje dišu. Ibrici koji su čuvali svežinu vode. Toliko savršeno i tanko posudje da se moglo rasprsnuti od jednog krika.

Istog dana kad je još neosvojeni Rim odredjen za prestonicu konačno ujedinjene Italije, u Grotoleu je najmladji član porodice Rabja prvi primetio ovu pojavu drugačije prirode, ali ne manje nesvakidašnju, dok je besciljno lutao delom sela zvanim stara zemlja, a takodje i „’ektar zemlje“, sa zbijenim uličicama i kućama gde je sunce retko provirivalo, vodeći na kanapu

pacova dok mu je stomak zavijao od gladi. Vukao je pacova koji se opirao kada je opazio

žutu tečnost kako polako teče iz Saracenskog sokaka i zaustavlja se u lokvici nastaloj u šupljini kaldrme, a zatim nastavlja stepenik po stepenik, klizeći po kamenu koji su mazge uglačale kopitama, tekući uličicama sve do kosog zida s kog se slivala. U početku mu je izgledalo kao da teče mazgina mokraća,ali još nikada nije video nijednu mazgu, pa ni Totonovu kravu da mokri tako dugo. Ne može biti ni da prazne noćne posude don Filipa Koke, zato što bi, ma koliko da je njegov sin koji studira na Univerzitetu u Salernu gostiju mogao da dovede, ipak bio potreban čitav bataljon da ispiša sve to. Toliko je velika bila njegova znatiželja da nije ni primetio

kada mu je pacov pobegao. Približio se potočiću posmatrajući ga iz tolike blizine da je skoro gurnuo nos u njega. Nastavljao je da teče. Tekla je gusta i prozračna tečnost, pozlaćena pod zracima sunca, praveći pokoji mehurić i nastavljajući još jače, kao da se sam njegov izvor još više pojačavao umesto da presuši.

Rokino najzad gurnu prst u nju, pomirisa, a potom proba. Iskrivi lice u grimasu, od bola ili zadovoljstva– nije se moglo znati.

U ovo doba dana u selu su ostajali samo žene, deca, bogalji i ludaci. Radno sposobni muškarci se još nisu vratili s njiva. Rokino zagnjuri lice u baricu i poče da liže, sav se natapajući, zamastivši noge, ruke, kosu, i najzad poče da se valja kao prase u blatu. Bilo je to ulje, maslinovo ulje! Dok mu je zvonjava crkvenih zvona odjekivala u ušima, osećao je u sebi mastan i gladak život kako teče i mršavu smrt kako se udaljava. Pričalo se da su jedne zime kada je vladala glad u porodici Rabja pojeli tek rodjeno dete, ispečeno na žaru. Nezaboravan,

prijatan miris osećao se danima u selu. Dok je Rokino grcao od zadovoljstva i skoro se

gušio u proždrljivosti, druga osoba kojoj se dogadjaj ukazao u svoj svojoj neobičnosti bio je Feliče Kampanela, koji je nepomično sedeo na kamenu uzalud se nadajući da će mu poslepodnevno sunce ogrejati srce, kada primeti djavolju mokraću kako krči sebi

put kroz prašnjavu stazu što je vodila u povrtnjak čiče Tita. Za trenutak izroni iz uspomene koja ga drži u okovima već više od dvadeset godina: raskošno telo njegove žene probodeno s trideset uboda nožem. Kada je izašao iz napuljskog Državnog zatvora, izgubio je sposobnost govora i samo je mrmljao kletve kao Zdravomarije, a jadi njegove osudjene duše su mu se pojavili i na koži. Od vrata do pojasa, a sigurnoi na ostalim delovima tela, uključujući ruke sve do vrhova prstiju….

Već na početku braka Kandida je došla do nekih zaključaka, od kojih je jedan bio da se ljubav sastoji od laži: lagala je Kolina i mnogim sitnicama iz svakodnevnog života, samu sebe po pitanjima nekih osećanja, a decu o svemu, jer deci treba predstaviti sve ne onako kako jeste, već kako bi trebalo da bude, s obzirom na to da će stvarno stanje otkriti sami, a vremena pred sobom imaju i previše.

Raskošna priča o jednoj bezvremenoj zemlji na istorijskom prelazu, prati generacije porodice koja preživljava očekivanja i izdaje, političke ideale, razočarenja, greške, sreću i nesreću. Njihova želja za životom prevazilazi granice svake ideologije, verovanja i religije, pa čak i romantičnu ljubav i njene zamke.

Počev od glave porodice Falkone, don Frančeska i njegovih burića s dragocenostima zakopanih a da niko ne zna gde, do poslednje naslednice koja vek kasnije beži od kuće da bi zaboravila sve, ličnosti iz ove porodice uhvaćene su u trenucima životnog uspona, da bi ih zatim progutao vrtlog vremena. Kroz žive slike kuća, prirode, puteva, karakterističnih muškaraca i izuzetnih žena, pratimo nedaće ljudi koji prave nagodbe sa životom, a maštom se služe da bi lakše prihvatili realnost. Ta borba će trajati sve do kraja jednog sveta.

Od bogatstva do gladi, od javnih skandala do izliva besa pojedinaca, od ujedinjenja Italije do pada berlinskog zida očevi i sinovi, majke i ćerke, preživljavaju zahvaljujući neugasivoj volji za životom.

Mariolina Venecija uspela je da prvim romanom skrene pažnju svih vodećih svetskih agenata. Tako će po njenom debitantskom romanu Ovde sam već hiljadu godina, za koji su već prodata prava širom sveta, uskoro biti snimljen film holivudske produkcije.