Posle smrti svoje bake Krišna se vraća u zavičaj, u seoce u Indiji koje po svojim običajima gotovo da još živi u srednjem veku. Koliko god bila savremena I urbana mlada žena, Krišna mora da napravi ustupke tradiciji. U povratku je očekuje jedan čudan zahtev. Mada više nije medju živima, baka je ostavila Krišni zavet da ispuni svoju darmu, dušnost, tako da će pribeležiti na filmu poslednje dane Damajanti, odlučne žene, pravnice po obrazovanju, koja je rešila da posle smrti svog muža počini sati-obredno spaljivanje udovice na pogrebnoj lomači. Buntovnica po prirodi, prvo žensko dete rodjeno u pet vekova u svojoj porodici, Krišna mora da se suoči sa činjenicom da njena darma obuhvata jedan čin podjednako zaostao koliko i prevratnički, a da su stare istine žilave i da uprkos svemu opstaju.
-Voleti znači biti slobodan a ne vezan
-Otkad sam se vratila iz sela, iznova učim da živim u noći. Tamo, na glatkim poljima što blistaju u zelenim i zlatnim tonovima, oprljenim čak i zimskim suncem, Damajanti me je naučila da živim s jarkom svetlošću.
Damajanti je sada mrtva, a ja moram ponovo da naučim da živim u noći, skrivena u njenoj tami....prisiljavam se da sedim u studiju iz noći u noć i da satima gledam trake na kojima su snimljene nedelje provedene sa Damajanti. Razgovori u njenoj kuhinji,šetnje do obližnjeg Krišninog hrama, vožnja do grada kako bismo nabavili lekove za njenog muža na wsamrtnoj postelji i do suda gde je neumorno podnosila predlog za predlogom, zalažući se za svoj slučaj. Zatim složeni pravni argumenti koje je izricala sa takvom lakoćom i potkrepljivala našim zajedničkim vešečasovnim istraživanjima u njenoj biblioteci satima i satima. I konačno, ona poslednja traka, samo dvadeset minuta čudnog, nasilnog dogadjaja za koji se borila, a koji se na kraju i desio.Traka koja će, prepostavljam, služiti kao dokaz protiv mene na pravnom sudjenju protiv prava žene da počini sati.
I dalje mi neverovatno da se Damajanti pridružila velikom broju žena proslavljenih kao božanstva, kao sati mata. Da su se te noći u mraku pojavili seljaci da traže njen blagoslov. Da je na hiljade ljudi iskrslo niotkuda i odnosilo sa njene lomače šake pune pepela. Da su žene prelazile po stotine kilometara samo da bi se pomolile na mestu njene smrti. Da su otresiti muškarci u uniformama boje zemlje na tom istom mestu napravili kordon i da rasteruju svakog ko želi da se pomoli. Pa ipak, ljudi dolaze, krišom se provlače ispod konopca, kleče na uzvišenju koje glada na voćnjak gde je Damajanti izabrala da počini sati i prstim uzimaju pomalo prašine i utrljavaju je na čelo, jer je zemlja sada osvešćena.
Nije mi ličila na nekog ko bi se ubio. Nije izgledala kao samoubica, i to sigurno ne bi uradila iz religioznih pobuda. Bila je previše razumna ya tako nešto. A ipak, sada, dok sastavljam delove trake, svesna sam da je baš to učinila. Oduzela je sebi život. I to po jednom primitivnom, varvarskom verskom običaju.
Uskoro će se policija pojaviti u kući, u studiju, da bi me uhapsila. Ako je neko saučesnik, ili pak samo očevidac satija, a nije pokušao da ga spreči, učinio je zločin. A ja taj zločin nisam samo gledala, već sam ga i snimala.Čak sam i tri meseca provala u istraživanj Damajantinih argumenat ana sudu i podržala njenu stranu.
Staromodni snimci, čitava četrdeset i tri sata. Snimci razgovora sa Damajanti, njene ljubavi prema mužu na umoru, konačnog odbijanja vrhovnog suda da joj dozvoli da se žrtvuje, beskrajnih noći koje smo presedele u haveliju/raskošna kuća pripadnika vojničke i trgovačke kaste/ dok smo čekale da smrt dodje po njenu ljubav, plana da tajno napravi lomaču daleko iza polja. A zatim poslednja kaseta na kojoj se vidi kako mirno seda na gomilu drva natopljenih bivoljim maslom i smeši se. Baš kao na kampovanju, mila, samo što nikad nismo ložili ovoliku vatru, rekla je cinično.
-Dadjidji! Tražila me je od bogova, i predata sam joj zarad njene želje. Majka me je možda rodila, ali me je dađiđi začela, ona me je želela i njenom sam voljom došla na svet.