Фолозофија

Sopenhauerov voluntarizam

Интуиционизам Анрија Бергсона

Анри Бергсон (Henri Begson, 1859-1941) Француски је филозоф, представник интуиционизма. Био је професор у Паризу и члан Француске академије наука. добио је Нобелову награду за књи-жевност 1927. године. Његова најзначајнија дела су: оглед о непосредним чињеницама свести, Стваралачка еволуција, Материја основни задатак филозофије, према Бергсону, требало би да буде схатање суштине самог живота, односно одуховљеног животног полета (фр. ект vital), који непрекидно производи у космосу нове животне форме. Ову стваралачку и слободну производњу животних облика Бергсон означава појмом траЈања а она свој највиши еволутивни израз налази у духу. Право сазнање управо треба да проникне у суштину духовног живота стварности.

Бергсон разликује две врсте сазнања: интуицију и научно сазнање које се заснива на интелекту. Научно сазнање може се применити само на неорганску материју, на механичке и квантитативне (мерљиве) односе међу стварима у физичком свету. Бергсон чак наглашава да се баш интелект одликује природном неспособношћу да схвати живот.

Друга врста сазнања је интуитивно, тј. непосредно сазна: ње унутрашње суштине самог живота, из којег је, као изворног облика сазнања, накнадно изведено интелектуално (научно) сазнање. Интуиција нам омогућује да се непосредно удубљујемо у сам живот и његово протицање, у његову унутрашњу суштину или квалитет. А то је по Бергсоновом мишљењу могуће јер човек припада самом животу, јер је сам човек облик испољавања живота. Интуиција представља освешћени инстинкт. У биолошкој сфери инстинкт представља заробљену животну енергију, која је усмерена на одржавање живота. Другим речима, ради се о заротьеној интуицији, која тек на ступњу људског развоја може да се ослободи од непосредне везаности за одржавање живота и усмери на сазнање његове унутрашње природе.

Интуитивно сазнање открива, по Бергсону, да је суштина живота садржана у појму трајања, тј. квалитативног стваралачког времена, које се не може свести на вантитативно одређење какво доминира у физици. По њему, време представља непрекидну стваралачку промену стварности, у којој суштину неког тренутка не изражава дужина његовог трајања, већ то какав значај одређени тренутак има у еволуцији света.

Стваралачки развој је, по Бергсону, суштинска одлика стварности. Он прихвата идеју еволуције, али наглашава да се она не може свести на тумачење према коме је развој у природи последица промене услова живота, јер је могуће да у истим условима ток живота крене у различитим правцима. Због тога, насупрот детерминизму који даје предност нужности над слободом, Бергсон даје предност идеји стваралачке еволуције — и у природи и у људском друштву.

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ

• волунтаризам (лат. voluntas — воља) — филозофско схватање по коме воља чини основу целокупне стварности и унутрашњу суштину свих појава у свету

• декаденција (фр. decadence — опадање) — културно и биолошко пропадање

• elan vital (фр.) — животни полет

• иморализам (лат. in — не, moralis — моралан) — филозофско становиште које одбацује постојећи морал, код Ничеа, преокретање свих вредности инстинкт (лат. instingyere — подстицати) — нагон; наслеђена способност извођења аутоматских радњи ради одржања у животу; код Бергсона, заробљена животна енергија у биолошкој сфери, која се троши на одржавање живота

• ирационализам (лат. irrationalis — неразуман) — филозофско становиште по коме се стварност не може рационално објаснити јер њено основно начело није схватљиво логичким законима

• нирвана (санскр. — nirwana — угаснуће) — ишчезнуће индивидуалности у стапању са основом света; стање потпуног душевног мира

• нихилизам (лат. nihil — ништа) — филозофско становиште које пориче све вредности, могућност сазнања и реалитет спољашњег света

• ресантиман (фр. ressentiment) — завист, озлојеђеност, осветољубивост

• трајање (фр. — код Бергсона, непосредно протицање живота; непрекидни ток настајања новог

Глава двадесет прва

Прагматизам, логички емпиризам, аналитичка филозофија

1. Прагматизам — Перс, Џемс, Дјуи

Оно што се назива „прагматизмом“ у филозофском смислу речи творевина је три америчка аутора: Чарлса Сандерса Перса (1839—1914), Вилијама Џемса (1842—1910) и Џона Дјуиа (1859—1952). Један од извора америчке „прагматичке филозофије“ свакако је енглески емпиризам и утилитаризам, док је други извор онај који смо упознали у Маховом и Авенаријусовом емпириокритицизму. За онај први извор „прагматизам” се везује СВОЈИМ полазним претпоставкама о сваком знању (филозофском и научном) као знању које се стиче чулним искуством а важност добива у домену животног искуства. За други извор „прагматизам” се везује прихватањем претпоставке да је мишљење у својој основи функције живог организма и да сва мисаона надградња треба да се заснује као средство за побољшавање ефикасности животних активности и квалитета живота. Уз такве основне претпоставке и замисли „прагматичка филозофија“ се изграђивала у пуном складу са такозваним „америчким начином живота“, који је доживео свој успон и своју експанзију у другој половини МХ и првој половини ХХ века, да би после тог периода почео да се суочава са ширењем сумње у вредност таквог живота и такве „филозофије живота”. Сходно томе, и дела „прагматиста“ почео је да покрива вео заборава.

Персова прагматичка максима

Перс је родоначелник прагматизма и писац који је, како сам каже, за једну врсту „лабораторијске филозофије” нашао прикладан назив „прагматизам”. Неки су му пријатељи, каже, предлагали да за ту филозофију употреби назив „практицизам” или „практикализам", али он је то одбио. Назив „прагматизам” први је прихватио почетком овога века психолог Вилијам Џемс, који је уједно у свом делу под насловом Прагматизам и поднасловом Једно ново име за неке старе начине мишљења популарисао ту „практично вредну и корисну филозофију” која се одликује „отвореношћу духа“. (Перс: шта је то прагматизам; Џемс: Прагматизам).

У чланку Шта је то прагматизам, Перс је поставио питање који је разлог да такво учење постоји и каква се предност од њега очекује. На то питање је одговорио: „Ово учење ће послужити да покаже како је скоро сваки став онтолошке метафизике или бесмислено брбљање —једна реч се дефинише (другим речима, а ове опет другим, тако да се никад не долази до било каквог реалног појма — или је потпуни апсурд. Оно што ће од филозофије остати, када се ово смеће почисти, биће један низ проблема које је могуће испитивати опажајним методама истинских наука... У овом смислу прагматизам (алиас прагматицизам) је нешто сасвим близу позитивизма (Шта је то прагматизам, стр 66).

Овде, дакле, налазимо у пуној јасности саопштено становиште модерне практицистичке мизологије, или духовне хоризонте онога што су још стари хеленски утемељивачи филозофије називали „хиперборејским варварством", тј. одсуством смисла за било које друге вредности осим оних које се чулима директно могу опробати и које као такве заслужују назив „реалних“ вредности у готовом. Код модерних „варвара” такав се примитивни практицизам везује за науке, које се конципирају као знања темељно везана за тзв. опажајну сферу.

У чланку Како да своје идеје учинило јасним, објављеном први пут 1877. године на француском језику, Перс је прокламовао један критеријум истинитости и јасности који је касније назван „прагматичком максимом“ Формулацији те „максиме” претходе као саставни делови њеног значења следеће тезе: (1) свака наша идеја (мисао) о нечему нема никаквог другог смисла осим онога који показује какво је чулно чејство тога што смо замислили. На пример, наша идеја о „сили“, тј. наша представа силе, има смисла само уколико је можемо повезати за неко мерљиво дејство једнога тела на друго. (2) Апсурдно је рећи да мишљење има било какво значење које није у вези са његовом једином (практично-животном) функцијом.

Ако ове две тезе имамо у виду, можемо боље разумети „прагматичку максиму" која гласи: „Предмет наше представе (идеје) постаје јасан ако Размотримо какве последице у практичном смислу он може да има“. Ово се исто односи и на наша тврђења, која према Персу могу бити схватљива Једино у тачном одређивању њихових практичних консеквенција.

Радикални емпиризам и теорија о плурализму истина

Овде се може резимирати посебан допринос прагматизму који потиче од Вилијама Џемса, не рачунајући његове заслуге на популарисању прагматизма Као опште истраживачке и расуђивачке методе. У једном од својих есеја Џемс каже: „Моме погледу на свет (Weltanschauung-y) дајем име радикални емпиризам (Прагматизам, стр. 196). Овоме он додаје разјашњење по којем излази да је емпиризам супротност рационализму, јер рационализам наглашава општости и даје целинама првенство над деловима, док емпиризам Напротив ставља нагласак на јединку, целину посматра као збир елемената из којих се она састоји, а општост третира као апстракцију. „Мој опис ствари, према томе, полази од делова а од целине чини биће другог реда“.

Ближа одредба „радикалног емпиризма“ долази с тврђењем да се у мисаоне конструкције не сме примити никакав елеменат који није непосредно доживљен у искуству, нити се из њих сме искључити било који елеменат који је непосредно доживљен у искуству. Овако дефинисан емпиризам још се ни по чему не разликује од традиционалног емпиризма, какав је, на пример, онај којег смо упознали код Хјума. Зато Џемс „радикалном емпиризму“ додаје још једну кључну одредбу: тај емпиризам обухвата не само елементе који сачињавају искуство него и релације међу тим елементима, релације које такође могу и морају да буду дожнвљене. Ми смо раније упознали Хјумово доказивање да однос између узрока и последице, третиран као нужност по којој последица следи из узрока, није однос изведен из искуства, односно из онога што се може „опажати“. Према претпоставкама Џемсовог „радикалног емпиризма”, каузална релација као таква јесте и мора да буде искуствена, иако не у смислу „чистог опажања” него у смислу „доживљаја“. Ова, на први поглед, безначајна разлика у нијанси у ствари има - када је повежемо са радикалним утилитаризмом који Џемс такође заступа — значај порицања хјумовске ригорозности у побијању тезе о нужности узрочно-последичне везе. Џемсу, у ствари, није ни важно да ли је та веза нужна уопште, по неком апстрактном закону нужности, него да ли је она доживљена као нужна.

Са таквим „радикалним емпиризмом“ који инсистира на „доживљају“ везана је и Џемсова теорија о плурализму истина. Истину је Џемс најпре дефинисао као посебно (јобро за човека, за људски организам и за духовно и душевно здравље лудске јединке. Потом је то добро ближе одредио утилитаристички: као оно што је за телесно, душевно и духовно благостање људске јединке корисно. Сходно томе свако у области религије и филозофије може да има своју истину, уколико му доживљај онога у шта верује омокорисне последице и придоноси му одређено добро. Такво поимање истине, према Џемсу, могло би да омогући пуно остварење принципа толеранције међу различитим схватањима и веровањима. Пошто је истина на тај начин релативисана, није од великог значаја питање да ли се код оне „користи” ради о чисто приватној (личној) или о некој општељудској корист^и , Јер, поред личних, могуће су и опште истине, односно користи.

Наравно, из Џемсовог придавања примарне важности и вредности ономе појединачном, из његове претпоставке да су целине само збирови њихових делова, следи закључак да је оно што је корисно за све јединке или барем за ве1шну јединки, такође корисно и за цело друштво. Тако би, на пример, научне истине, које излазе из подручја приватности, могле да буду заједничке истине и оно шло за све може да буде корисно. Види се да је Џемс сасвим поништио ригорозност и агресивност Персових одредби прагматизма, упоређујући уједно прагматизам са „ходником“ у кући насељеној људима различитих склоности, занимања и веровања, са „ходником“ кроз који ови различито опредељени људи морају да прођу ако уопште желе да се међусобно споразумеју.

Дјуиев „ инструментализам ”

Међу америчким прагматистима Шуи се истакао као најплоднији писац и као најактивнији учесник у јавном животу. Он је својим педагошким теоријама највише утицао на формацију америчког едукативног система. Његова је идеја да свака школа треба да буде нека врста радионице. Следећи традицију енглеских емпириста, Шуи се такође бавио и политичком филозофијом.

Он је подробно развио идеју емпирокритичара о биолошкој функцији сазнања, додајући јој и социјалну функцију сазнања. У својој основи, људски дух је само један специфичан орган који преко чула прима надражаје из спољашње средине и преображава их у правила животне активности. Животна или природна средина није нешто што је људском духу једноставно дато, она је напротив једно стално отворено поље људских истраживачких и радничких активности. Преко истраживачких активности оно што се назива природом постаје нешто одређено. Свет није универзум логоса, него универзум људских операција, теоријских и експерименталних, помоћу којих он постаје нешто организовано и обликовано. Уопште, свако истраживање је, у ствари, претварање неодређене ситуације у одређену.

Мада је с погледом на принцип практичног вредновања прихватао Џемсову релативизацију истина, Дјуи је ипак држао да религијске „истине” нису толико практично корисне колико је овај претпостављао. Сматрао је, наиме, да оне не могу бити „инструменти“ (оруђа) друштвеног напретка, да осим тога спутавају развој људске иницијативе, да умањују способност за самостално управљање животом и да ометају слободно људско стваралаштво.

Научне појмове, хипотезе и теорију Шуи је, као и емпирокритичари, интерпретирао у смислу проширеног и продубљеног радног искуства. Наука је продужетак људског умења, а њен циљ није нити може бити да открива и приказује „оно што јест”, него само да буде што успешније оруђе (инструмент) животне активности. На тај начин, наука је стављена у службу увећавања лудске моћи и људског материјалног благостања, као и унапређења социјалних и политичких институција. Шуи је, разуме се, одбијао помисао да Научна знања (као инструменти за постизање моћи) могу да буду окренута против самих луди или употребљена као средства за господарење моћних над мање моћним државама. Али у времену највеће експанзије позитивизма и прагматизма такве перспективе нису ни узимане у озбиљно разматрање.