Час бр. 1

РИТМИЧКЕ И МЕЛОДИЈСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРОГЛАСНОГ КОНТРАПУНКТА- УТВРЂИВАЊЕ

Драги ученици, на данашњем часу ћемо да резимирамо све оно што се односи на карактеристике трогласног контрапункта. Прва и главна одлика је да свака мелодијска линија у трогласу има јасан мелодијски и ритмички профил што значи да пре свега морате да водите рачуна и да свака мелодијска линија лепо звучи. Наравно све време треба водити рачуна и о хармонском току мелодије. Значи треба гледати и вертикалу и хоризонталу.Што се ритмике тиче, на делу је барокна моторичност што значи да се гласови ритмички допуњују али не само то већ и да цео задатак пулсира у једнаким нотним вредностима без застоја. Местимично подударање ритмичког покрета је неминовно, али дуже кретање у паралелним терцама, секстама или секстакордима није добро јер се смањује самосталност гласова и један или два гласа се своде на допунске што није добро. Краткотрајни паралелизми су могући. Укрштање гласова је могуће али при писању мора да се води рачуна да композиција може да се одсвира на клавиру. Значи треба водити рачуна о растојању између гласова.

Што се тиче представљања акорада у трогласу, трозвуци су углавном потпуни. Потпуни су и они који се јављају после једноструке или двоструке задржице. Непотпуни трозвуци се представљају доњом терцом или њеним обртајем са једним удвојеним тоном. Изостављена квинта може али не мора да се појави накнадно. Представљање непотпуних трозвука горњом терцом је ретко и изостављени тон се накнадно појављује. Критични тонови се не удвајају. У случају трозвука то је углавном вођица. Умањени трозвук (који се највише користи као секстакорд) је готово увек потпун, док се много ређи прекомерни трозвук јавља само као потпуни акорд. Сасвим ретко се квинтакорди представљају чистом квинтом и тада се обавезно накнадно јавља терца трозвука сем ако претходно акорд већ није представљен другим интервалом. Чиста кварта на јаком тактовом делу је увек задржица. Обртајни квартсекстакорд се употребљава на слабим тактовим деловима, после квинтакорда или секстакорда истог акорда. Квартсекстакорд умањеног трозвука, који је убедљив као представник функције и због тога самосталнији, може понекад да буде представљен и прекомерном квартом са једним удвојеним тоном, оним који није критичан. Задржични квартсекстакорд је потпуни акорд на јаком тактовом делу и углавном се користи као каденцирајући.

Четворозвуци у трогласу су, наравно увек непотпуни. Изоставља се квинта, ређе терца, а изузетно могу бити представљени септимом са удвојеним основним тоном или њеним обртајем, секундом. Изостављени тонови се углавном накнадно појављују. Септима је углавном припремљена и може бити разрешена накнадно. Могућа је и лиценција и вођице и септиме.

Доминантни нонакорд има два изостављена тона- квинту и септиму или терцу и септиму.Нона се појављује као скретница на фону доминанте, или као припремљена задржица и разрешава се поступно наниже. Један или оба изостављена тона се накнадно појављују.

Алтеровани акорди се представљају на исти начин као и дијатонски с тим што алтеровани тон не сме да се изостави.

Од ванакордских тонова се користе задржице,скретнице и пролазнице и све могу бити и једноструке или двоструке. Скретнице могу бити напуштене (искочне) или слободне (ускочне).

Скривене квинте и октаве су коректне када се највиши глас креће поступно, а најнижи скоком, а и онда када се не налазе између два спољна гласа. Терца се не изоставља. Ограничење се не односи у оквиру исте хармоније. Акцентне квинте и октаве се могу повремено срести али само када се између њих налази више хармонија. Накнадне квинте и октаве се изузетно ретко појављују, а и тад су маскиране фигуративним тоновима. Антипаралелне квинте (супротно кретање из квинте у квинту) се изузетно срећу, али не између спољних гласова, док се антипаралелне октаве не употребљавају. Изузетак су паралелне квинте у вези VII₆- I₆ или VII ₄⁶ – I₆ где два спољна гласа звуче у паралелним децимама.

Почетак трогласног става је удвојени основни тон са терцом тонике. Каденца је потпуна, супдоминанта може да се представи и IV и II ступњем (сви обртаји су могући сем наравно квартсекстакорда), доминанта је потпуна и често се допуњава септимом. У завршници број гласова може да буде повећан.

У прилогу ћете добити задатак који треба да урадите ,а чије ћете ми решење послати на следећи e-mail: mstepanovibabamilki8@gmail.com.

Ko не уради задатак, добиће наравно минус јер је ово једини начин за рад пошто немамо таблу.

До следећег часа поздрав од ваше професорке Милице.

ФУГА

Фуга је најзначајнији облик барокног инструменталног стила.Развила се током XVII века, а у првој половини XVIII века достигла је свој врхунац у делима Ј.С. Баха и других мајстора позног барока.

У облику фуге према тоналном плану, могу да се уоче три дела:

Експозиција- излагање теме у свим гласовима, наизменично на тоници и доминанти;

Развојни (модулаторни) део- излагање теме у новим тоналитетима или са новим начином имитације;

Завршни део- ново излагање теме у основном тоналитету.

Поред излагања теме, сва три дела фуге укључују краће и дуже међуставове, који омогућују модулирање и контрапунктски рад са постојећим мотивима.

ТЕМА И ОДГОВОР У ФУГИ

Тема фуге представља садржајно језгро из кога се развија цео облик.По свом карактеру, ове теме су веома разноврсне. Да би могле да се запазе приликом сваког наступа, морају да буду изразите у мелодији и ритму или бар у једној од ове две компоненте.То се нарочито односи на почетак,тзв. „главу“ теме. Ритмичка изразитост огледа се у некој упадљивој ритмичкој фигури, понављању тона, синкопи, али и у равномерном ритмичком пулсу, типичном за барокну моторичност. Многе теме почињу после паузе или предтактом, што им даје већи мелодијско-ритмички замах.Мелодијску изражајност да је неки упадљив интервалски скок. У глави теме карактеристичан је скок квинте или кварте. Нарочиту изражајност дају скокови умањених, ређе прекомерних интервала.

Хармонска основа теме је увек функционално јасна. Почетак се везује за I или V основног тоналитета.Изузетно ретко теме почињу неким другим тоном, као узмахом пред тоником или доминантом. Тема фуге обухвата најмање две функције- тонику и доминанту основног тоналитета, али су много чешће латентно присутне све три функције. У оквиру теме могуће је иступање у најближе тоналитете, али се модулирајућим темама сматрају само оне које се завршавају у доминантном тоналитету.

Највечи број тема завршава се терцом, затим основним тоном, а нешто ређе квинтом тоничног квинтакорда.Код модулирајућих тема завршетак је на терци или основном тону новог доминантног тоналитета. Каденца је скоро увек аутентична, а завршни тон је на јаком тактовом делу.

Тема фуге траје најмање један сложени такт и завршава се на почетку следећег, а ретко премашује дужину од шест тактова. Њена структура није периодична.

После јасног мелодијског каденцирања теме, а пре него што ће наступити одговор, понекад се надовезује група тонова (као у инвенцији); мотивски изразитија група представља кодету, која може да траје пола такта или цео краћи такт, док је спона или спојница краћа и може да има само један тон.

Мелодијски обим теме ретко прелази октаву. Најмањи обим је кварта, а најчешћи секста, октава и септима.Мелодија теме има таласасте обрисе и један кулминациони тон који се може поновити после скретнице или краће скретничне фигуре.

Први наступ теме у фуги назива се дукс (латински dux- вођа) или субјект, а други комес ( латински comes- пратилац).Дукс почиње основни тоналитетом, сам. Комес је по правилу на доминанти односно доминантном тоналитету . Он наступа у једном од суседних гласова истовремено са завршетком дукса (укључујући и необавезну кодету или спону) или непосредно иза њега када тема почиње после паузе.

Одговор (комес) може да буде реалан, тоналан и модулирајући, што зависи од структуре теме.Реалан одговор имају теме које се крећу поступно од I ступња,а завршавају се основним тоналитетом.У моменту кадља наступа комес( на квинти тонике),тонична хармонија се презначује у супдоминантну,па се комес у целини одвија у доминантном тоналитету.Тоналан одговор, који захтевају теме у чијој се глави налази скок тоника-доминанта, почиње скоком доминанта-тоника, после чега следи презначење у доминантни тоналитет.Модулирајући одговор који имају модулирајуће теме, враћа се из доминантног у основни тоналитет.

На крају да подсетим да се у прилогу налази домаћи задатак који још увек везујемо за претходну област.У задатку морате имати бар једну модулацију са повратком у основни тоналитет.Задатке ми шаљите у Google учионицу.Да се не збуните, дат је само почетак задатка.Остало радите сами и задатак не сме да има мање од девет тактова.

КОНТРАСУБЈЕКТ

Контрапунктска линија која се појављује уз комес је контрасубјект (супротставља се теми- субјекту).Он ритмички допуњује и хармонски допуњава тему.Као важан део контрапункта, има текође изразиту мелодијску линију. Често је то исти контрапункт који се јавља уз тему током целе експозиције или у целој фуги- стални контрасубјект.

Тема и контрасубјект образују комплементаран ритам: широким покретима и застојима у теми прикључује се контрасубјект живљег покрета и обратно.Контрастира и у мелодијском погледу- скоковима у теми супротставља се поступно кретање и обрнуто. Контрасубјект већином користи мотивске елементе из теме, кодете или спојнице. Ако се јави нови мотив, по карактеру се ипак не разликује од теме, већ продубљује њен садржај.

Контрасубјект можеда почне истовремено са наступом комеса, непосредно пре њега или нешто после његовог наступа. Он се надовезује на дукс без прекида или после спојнице. Завршни тон дукса мож да у исто време буде први тон контрасубјекта, или је на исти начин крај кодете „уланчан“ са почетком контрасубјекта. Контрасубјект каденцира истовремено са завршетком теме или нешто мало касније.

Стални контрасубјект је изразитији од променљивог, а са темом образује двоструки контрапункт- како би могао да се појављује и испод и изнад ње. То је обртајни контрапункт у октави што значи да треба водити рачуна о обртајима интервала (мали дају велике, велики мале, чисти чисте, итд). У појединим каснијим наступима његов почетак или крај могу бити мало измењени, али су главне карактеристике увек сачуване.У фугама које захтевају тонални одговор, уколико није започео после „главе“ теме, стални контрасубјект редовно има мутацију (промена интервала).Због промена на почетку теме, код тоналних одговора, често се доследније спроводи други део сталног контрасубјекта. Он може да буде и делимично сталан, тј. да се јавља уз већи број наступа теме, али не уз све. По правилу, доноси га онај глас који је завршио са излагањем теме.

ПРАКТИЧНА ИЗРАДА СТАЛНОГ КОНТРАСУБЈЕКТА

Да би се написао добар контрасубјект, најпре треба одредити латентну хармонију теме. Уз тему (не уз одговор) скицира се правац кретања контрасубјекта: на јаким деловима такта одабирају се они тонови који ће најбоље објаснити одговарајуће хармонске функције. При томе се избегавају истосмерни скокови у оба гласа, уз поштовање правила о двоструком контрапункту у октави. Ради каснијег лакшег надовезивања, контрасубјект треба започети после почетка теме (што не мора да буде правило)пример бр. 1.

Скица контрасубјекта се затим оживљава увођењем фигуративних тонова, акордским разлагањем или повременим паузама. Образује се комплементарни ритам- најбоље помоћу мотива сродних мотивима из теме (пример бр. 2).

Када се на овај начин образује складна и мелодијски заокружена линија контрасубјекта, може да се постави почетак фуге: дукс и комес. Претходно израђен контрасубјект се транспонује у доминантни тоналитет, уз комес. Завршетак дукса и почетак контрасубјекта сада се повезују помоћу споне (пример бр.3)