-Група композитора рођених почетком 20. века, између 1902. и 1910.год. Заједничко им је то да су сви студирали у Прагу и да су сви били под утицајем авангарде у музици. Разлог због којег се не могу назвати „школом“ су изразите индивидуалне различитости у стваралаштву.
- Овој групи припадају: Миховил Логар, Драгутин Чолић, Милан Ристић, Љубица Марић, Станојло Рајичић и Војислав Вучковић.
- Студирање у Прагу је утицало на њихов развој не само на музичком плану. Праг је одувек био европска престоница богате кулурне традиције. 1918.год. Праг стиче самосталност и тиме добија замах за развој свих области кулуре и уметности. Оваква атмосфера изнедрила је низ уметника који су отворили нове путеве развоја европске музике а међу њима и композиторе као што су Алојз Хаба, Леош Јаначек, Витјеслав Новак, Јозеф Сук. То су композитори у чијим су класама стваралачки стасавали припадници Прашке групе, истражујући нове начине изражавања под утицајем немачко-чешког експресионизма. То се огледало у употреби атоналности, атематизма, додекафоније и четврттонске музике.
- По повратку у Београд, 30-тих година прошлог века, наишли су на жесток отпор и негодовање конзервативне средине. Због тога се указала потреба за делимичним смиривањем израза, „заокретом“ који се нарочито испољио у њиховом стваралаштву у ратним и послератним годинама. Тако се њихови опуси деле на рани (авангардни) и зрели који одликује заокрет према мирнијем, комплекснијем стилу.
Међу овом групом композитора издваја се Војислав Вучковић како по својој вишеструкој делатности (композитор, музиколог, диригент, музички писац) тако и по поетици стваралаштва новог реализма који се формира под утицајем идеја које долазе из Совјетског савеза. Био је активно укључен у комунистички покрет а на почетку рата повлачи се у илегалу. Откривен је у полицијској рацији 1942.год. и убијен заједно са супругом Фани Политео. Његова делатност и стваралаштво оставили су дубок и далекосежан траг у развоју српске музике.
Љ. Марић је једна од најоригиналнијих, стваралачки најснажнијих личности међу српским композиторима. Већ смо је раније помињали као ученицу Јосипа Славенског који је у великој мери утицао на њену музичку естетику и интересовања. Студирала је композицију у Прагу код Јозефа Сука и Алојза Хабе а похађала је и диригентске курсеве у Прагу и Стразбуру. Први, предратни период њеног стваралаштва одликују лутања и трагања за изналажењем новог звука, боје и израза. Из тог периода остао је мали број композиција: Соната за виолину соло, Дувачки квинтет и Музика за оркестар. Пуну стваралачку зрелост достиже у послератном периоду када се у пуној мери открива снага њених креативних потенцијала. Пресудни моменат за њено стваралаштво али и за српску музику је извођење њене кантате „Песме простора“ 1956.год. Ово дело наишло је на неподељено признање критике, публике и стручне јавности. Тај тренутак симболички означава раскид са соцреализмом који је доминирао дуги низ година послератног периода а који је поред позитивних имао и негативан утицај на развој српске музике.
Кантата „Песме простора“ написана је за мешовити хор и симфонијски оркестар. Чине је прелудијум и седам међусобно повезаних ставова заснованих на седам епитафа (записа на надгробним споменицима) исклесаним на богумилским стећцима у Босни и Херцеговини. Остварена је језиком који ће потом остати карактеристичан за Љубицу Марић: исконски снажна експресивност, складан спој архаичног и савременог, понирање у праисконско, архетипско у човеку али у споју са новим звуком и путоказима које је поставио њен професор Јосип Славенски.
У осталим делима она продубљује своје интересовање за национално кроз дела као што је циклус „Музика октоиха“и Пасакаља за симфонијски оркестар. Шездесетих година окреће се камерној музици компонујући низ бисера наше камерне музике.
Домаћи задатак: пронаћи и слушати најзначајнија дела Јосипа Славенског и композитора Прашке групе. Испитивање ће бити усмено и појединачно. Рок: 1. април. Кад год будете спремни јавите се. Сва питања постављајте на групу.