Историја музике

Час бр. 1

ИМПРЕСИОНИЗАМ

- Стилски правац у музици, настао крајем 19. века. Творац импресионизма је француски композитор Клод Дебиси. Осим њега, једини представник је још само Морис Равел. Зашто нема других представника? То ће бити тема за домаћи задатак. Одговор ћете пронаћи сами у наставку текста.

- Музички импресионизам временски се поклапа са истом појавом у ликовној уметности, као и у поезији. С обзиром на то да је ова тема већ обрађена на часовима историје културе и цивилизације, овде је нећемо обрађивати. Потребно је да обновите знање о томе јер је неопходно за разумевање одлика импресионизма у музици.

- Одлике музичког импресионизма:

1. Мелодија је слободно развијена, без симетрије и не представља градивни елемент у оном смислу у којем је то била у облицима типичним за класицизам и романтизам, као нпр. у сонати, симфонији, романтичарској минијатури итд. Обновити знање о сонатном циклусу и сонатном облику. Ако упоредимо мелодију у музици са линијом у ликовној уметности може се рећи да имају сличну улогу. Каква је тачно та улога? Такође тема за домаћи задатак.

2. Ритам, за разлику од мелодије, има потпуно различит третман код Дебисија и Равела. Док је код Дебисија још „замагљенији“ него мелодија, Равелова музика почива на веома изразитом ритму. Пример: „Болеро“. Зато не можемо говорити о заједничкој особини, већ двојакој.

3. Хармонија је, поред колорита, најизраженија одлика музичког импресионизма. На том пољу дошло је до највећих промена у односу на претходне стилске периоде. То се, пре свега, односи на целостепену лествицу. Све лествичне основе које су раније коришћене (различите врсте модуса, дур, мол, пентатонска лествица итд.) пристекле су спонтано из природног акустичког система. За разлику од тога, целостепена лествица је изум и конструкт једног композитора – Клода Дебисија. Због недостатка полустепена (што је неприродно) и чињенице да се на свим тоновима може изградити искључиво прекомерни квинтакорд (односно септакорд), долази до недостатка функционалности. То значи да се ниједан лествични квинтакорд не може препознати и осетити као „главни“. Сви су равноправни. Притом, пошто су сви дисонантни, у хармонском току више не постоји однос напетости и разрешења на којем почива целокупно музичко наслеђе до тог тренутка. Ово Дебисијево откриће проистекло је из тежње импресиониста да „осликају“ дух времена. Наиме, време на прелазу из 19. у 20. век доноси нови поглед на свет формиран у свести човека под утицајем друштвених, историјских и културних процеса. Кључни појам „импресија“ подразумева тренутак у којем настаје уметничко дело а који је пролазан и толико краткотрајан да се може забележити само утисак, без дубљег промишљања или проживљавања.

Кад је реч о импресионистичкој хармонији, мора се рећи да она не почива само на целостепеној лествици. Упоредо са њом и даље су присутни дур-мол систем, као и егзотичне лествице са којима се Дебиси упознао приликом посете Светској изложби у Паризу и којима је био фасциниран.

И на крају, важно је напоменути да је упркос недостатку функционалности, импресионистичка музика још увек тонална. Атоналност се појављује касније, у музици 20. века.

4. Облици који доминирају у импресионизму су мале форме (клавирска минијатура, соло-песма итд.), сценска музика и камерна музика. Једна од важних заједничких одлика им је програмски карактер и „мозаичност“ форме. Ово последње значи да се музички ток заснива на низу „фрагмената“ који се повезују мозаично (као слагалица) у јединствену целину а не логиком класичног формалног обрасца (тематски, варијациони, имитациони принцип).

5. За разлику од мелодије, ритма и форме, колорит у импресионизму има веома истакнуту градивну улогу. Под појмом колорит подразумева се и оркестарски и регистарски и хармонски колорит. Као што сликари импресионисти граде композицију слике крупним површинама боја а не линијом, тако и музичари употребљавају колорит уместо мелодије. Ефекат се огледа у томе да се импресионистичка слика најјасније види „из даљине“ а музичко дело се најјасније доживљава као целина (не може се пратити „линеарно“). Детаљи се не могу разумети без целине.

6. Динамика је у импресионизму сведена. То значи да нема наглих и великих динамичких промена. Најчешће се динамичко кретање одвија у оквирима умерене, средње динамичке скале – од mp до mf.

Музика Клода Дебисија је, због свих наведених одлика, толико аутентична, јединствена и препознатљива да је тешко написати дело, користећи иста изражајна средства, које се може препознати као дело неког другог. Зато не постоје други представници импресионизма већ само следбеници импресионизма. Међутим, многи композитори су користили појединачне елементе импресионизма у својим делима. Дебиси је, на тај начин, извршио велики утицај на ток историје музике.

Морис Равел је имао потпуно различит уметнички сензибилитет од Дебисија. Осим неких заједничких одлика, Равел је у музику унео своје, оригиналне замисли које су такође извршиле велики утицај на савременике и следбенике. Познат је као изванредан оркестратор који је својим решењима отворио нове путеве развоја оркестарске музике. Такође, волео је да себи поставља необичне стваралачке „задатке“. Пример је, већ поменути „Болеро“ у којем је цела композиција изграђена на једном ритмичком и мелодијском обрасцу који се понавља. Монотонија је избегнута постепеним увођењем једног по једног инструмента и великим динамичким cresscendom од ppp на почетку до fff на крају. Други пример је Клавирски концерт за леву руку, написан за његовог пријатеља пијанисту који је изгубио десну руку. Овај концерт има све одлике солистичког концерта захваљујући веома домишљатој и вештој изради солистичке деонице.

Домаћи задатак:

1. Прочитати биографије оба композитора.

2. Одабрати једну композицију Дебисија или Равела (свако различиту) и написати есеј о њој користећи информације из овог текста. Немојте избегавати задатак зато што мислите да неће бити довољно вешто написан. То није важно. Оно што ћу оцењивати је аутентичност. Ако посумњам да есеј нисте сами написали, даћу вам додатна задужења. Слободно шаљите питања о свему што вам није јасно или вам представља тешкоћу у изради задатка. Ако не желите да постављате радове јавно, у групу, можете их слати на мој мејл: bdivac@gmail.com

Рок за слање радова је понедељак 23. март.

Час бр. 2

SAVREMENICI I NASTAVLJAČI IMPRESIONIZMA

Period na prelazu iz 19. u 20. vek u muzici je obeležen uticajima poznog romantizma i impresionizma. Oni se, kod savremenika Debisija i Ravela, prožimaju i mešaju.

Najznačajniji predstavnik ovog perioda u Rusiji je Aleksandar Skrjabin. Veoma neobičan umetnički senzibilitet ovog kompozitora očituje se u sklonosti ka inovativnom. Pisao je klavirsku i simfonijsku muziku. U žanru klavirske muzike dao je veliki doprinos obnovi i razvoju sonate. U početku pod uticajem Šopena, Lista i Čajkovskog, Skrjabin postepeno napušta četvorostavčni sonatni ciklus i gradi jednostavačni sonatni oblik koji ima filozofski program. Takva forma dobija naziv „sonata-poema“. Skrjabinove sonate su veoma zahtevne za izvodjenje i obavezni su deo studijskih programa.

Sličan proces dešava se i u žanru simfonije gde je ishod simfonijska poema. Najuspešnija je „Poema ekstaze“.

Bio je sklon eksperimentisanju pa je u tom smislu zanimljiva njegova kompozicija „Prometej“ napisana za solistički klavir, simfonijski orkestar, hor i svetlosni klavir. Ideja je bila da se frekvencije na kojima se nalaze odredjeni tonovi prikažu i kroz svetlost u boji. To znači da kada se npr. pritisne dirka za ton c, svetlost dobija crvenu boju. Svetlosni klavir je konstruisao sam Skrjabin specijalno za tu priliku.

U Italiji se izdvajaju Feručo Buzoni i Otorino Respigi. Posle dugog perioda dominacije opere ova dvojica kompozitora najavljuju obnovu italijanske instrumentalne muzike.

Otorino Respigi se posle studija u Bolonji usavršavao kod Rimskog-Korsakova u Petrogradu. Ta saradnja uticala je na koloristički pristup orkestraciji i istančan smisao za zvučne boje. Njegove kompozicije nisu poznate široj javnosti. Ipak, njegova „Rimska trilogija“ našla je put do publike. Sastoji se od tri simfonijske poeme: „Rimske fontane“, „Rimske pinije (borovi)“ i „Rimske svečanosti“. Takodje je veoma popularna orkestarska svita „Ptice“ (Gli Uccelli). Pisana za mali orkestar, zasnovana na muzici 17. i 18. veka. U ovoj kompoziciji Respigi pokušava da „prevede“ pevanje ptica i druge zvuke koje ptice proizvode u notni zapis. Pisao je još i koncerte, kamernu muziku i pesme za glas i klavir.

U Poljskoj najistaknutija ličnost je Karol Šimanovski. Njegov stil razvijao se od poznoromantičarskog preko impresionističkog do poslednjeg perioda u kojem dominira uticaj folklora. Pisao je scensku, simfonijsku, koncertantnu i kamernu muziku.