Историја музике

ЛУДВИГ ВАН БЕТОВЕН

Симфоније

Развој класичне симфоније завршава се Бетовеновим делом. Његових девет симфонија су монументална ремек-дела после којих се нико од симфоничара није усуђивао да их превазиђе јер је Бетовен исцрпео све потенцијале инструменталне драме. Симфоније раних романтичара зато најављују нове, различите путеве развоја који ће резултирати програмским усмерењем у позном романтизму.

Већ смо, на претходним предавањима скренули пажњу на број симфонија које су написали Хајдн (преко 100) и Моцарт (54). Бетовен их је написао „само“ 9. Ови подаци сведоче о све већој сложености и продубљености симфонијског мишљења. Бетовенове симфоније настављају развојни пут који су трасирали његови претходници. Зато прве две симфоније и по димензијама и по садржају имају много сличности са Хајдновим и Моцартовим. У уџбенику постоји табела у којој можете наћи прецизне податке о димензијама, драматургији облика и састава оркестра по ставовима из симфоније у симфонију.

Први наговештај суштинских промена налази се у необичној драматургији друге симфоније. Уместо уобичајеног менуета у трећем ставу сонатног циклуса Бетовен пише скерцо. Ова два облика су по карактеру сасвим супротна. Уместо мирног менуета који има улогу предаха, интермеца пред драмским врхунцем у завршном ставу, појављује се темпераментни скерцо. Овим поступком Бетовен нарушава очекивани уобичајени ток.

Прави преокрет доноси прва од три најзначајније симфоније – Ероика. Трећа по реду, првобитно инспирисана и посвећена Наполеону она доноси судбинску тематику борбе човека против судбине која се надовезује у петој и деветој. Човек је оличен у лику хероја који се жртвује за човечанство у немилосрдној борби против судбине. Први став је у сонатном облику, по димензијама више од двоструко дужи од првог става друге симфоније. Следи посмртни марш (marcia funebre) у другом ставу који говори о поразу и херојској смрти. Никада до тада се на месту другог става није појавио посмртни марш. То је поступак на који је Бетовена водила идеја драмског уместо формалног тока. Ово постаје прототип за употребу посмртног марша у делима романтичара. Трећи став је скерцо, као и у другој симфонији. У њему се дочарава подизање духа борбе после тешког пораза да би четврти став, писан у форми варијација донео драмски врхунац оличен у звуцима победе.

После овог првог врхунца у развоју Бетовеновог симфонијског стваралаштва следи четврта, химна радости писана у време идиличног периода из живота – велике љубави са Терезом Брунсвик.

Пета симфонија („Судбинска“) је други врхунац стваралаштва и вероватно најпознатија симфонија у историји музике. У њој је идеја херојске борбе и освајања среће за човечанство још доследније развијена. Препознатљиви мотив судбине која куца на врата је оличење зла које се претећи појављује у животу човека као препрека коју треба савладати. Ритмичка основа мотива проткана је кроз све ставове. Трећи и четврти став изводе се attacca (без паузе). Трећи став у завршници доноси мистериозни остинато у pianissimo динамици да би се у последњих неколико тактова придружили дувачки инструменти у снажном cresscendu после којег, без паузе следе светли, звучни акорди симболизујући свечаност у славу победе.

Шеста „Пасторална“ симфонија је апотеоза природе. Седма и осма симфонија имају заједнички – плесни карактер али на два различита начина. Седма је разиграна, весела и дочарава необузданост плесног заноса. У осмој симфонији Бетовен одаје почаст смерној једноставности старих дворских игара из времена првих Хајднових дела, па после дугог периода враћа менует као трећи став.

Девета симфонија је трећи и завршни врхунац како у Бетовеновом стваралаштву, тако и у развоју класичне симфоније уопште. Димензије дела су далеко веће од свих дотадашњих (четврти став има преко 900 тактова) а оркестар је значајно повећан увођењем нових инструмената. Целокупна концепција симфоније је такође значајно измењена. Уместо смене брзих и лаганих ставова Бетовен уводи идеју непрекидног развоја. Два брза почетна става (демонски скерцо у другом) заједно са лаганим трећим све време воде ка четвртом, завршном у коме се, на почетку, појављује рекапитулација свих главних тематских материјала из претходних ставова. У четвртом ставу, писаном у форми кантате, Бетовен излази из оквира симфоније уводећи хор и солисте чије су деонице написане на текст Шилерове „Оде радости“.

Домаћи задатак: одслушати трећу и пету симфонију у целини и четврти став девете. Прочитати Бетовенову биографију. У тексту о Бетовеновим симфонијама из уџбеника пронаћи део у којем се детаљније описују поступци којима је обогатио садржајност симфонија, прочитати и сажети у неколико кратких реченица. Затим написати есеј који садржи све ове елементе са описом личног доживљаја задатих звучних примера. Рок за предају есеја: 27. март.

БЕТОВЕН – КЛАВИРСКА МУЗИКА, КОНЦЕРТИ, КАМЕРНА И ВОКАЛНО-ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА

КЛАВИРСКА МУЗИКА

Бетовен је клавирској музици дао огроман допринос, пре свега својим клавирским сонатама. На почетку свог музичког живота његова главна амбиција била је да постане концертни пијаниста. Зато је био врстан познавалац клавира и његових изражајних могућности.

Написао је 32 клавирске сонате. Можемо их сврстати у три групе, према стилским и садржајним одликама:

Првој групи припадају сонате из раног стваралачког периода. Заједничка одлика им је да су формално и садржајно ближе класицизму. Такође, овај период се назива и „виртуозним“ зато што је у фокусу било Бетовеново интересовање за развој технике свирања. Из ове групе дела издваја се Патетична соната оп. 13, це-мол. Ова соната доноси новину у формалном смислу јер се заснива на тематском материјалу увода првог става. До тада увод није постојао као део класичне сонате.

Други период одликује много слободнији третман сонатног циклуса и сонатне форме. Нпр. има соната у којима ниједан став није писан у облику сонатне форме, као и оних у којима су сви ставови у овом облику. Виртуозитет је још израженији. Бетовен „проширује“ уобичајени клавирски регистар дајући исти значај дубоком, средњем и високом. Обогатио је технику педала и повећао значај динамичких и колористичких ефеката. Клавиру даје снагу и изражајност оркестарског звука.

- Соната Ас-дур, оп. 26. Први став писан је у облику варијација. У класицизму, као и у бароку, варијације су биле орнаменталног типа. То значи да је тема добијала нови изглед променом врсте такта, ритмичким изменама, изменама темпа, украшавањем мелодије итд. Али такве измене нису дубље продирале у карактер теме. Бетовен управо то ради и подиже варијациони поступак на виши ниво. Такав поступак добија име „карактерне варијације“.

- Месечева соната, цис-мол, оп. 27. Добила је назив по првом ставу који је веома оригиналне, слободно схваћене формалне концепције. Темпо је adagio sostenuto са поднасловом “quasi una fantasia”.

- Пасторална соната Д-дур, оп. 28

- Аурора или Валдштајн соната Це-дур, оп. 53 посвећена је грофу Фердинанду фон Валдштајну, Бетовеновом пријатељу и мецени. У њој се најупечатљивије исказује нови, „симфонијски“ прицип обраде тематског материјала који подразумева пребацивање драмског тежишта на завршни, четврти став уместо првог. Такође, нема мотивски неутралних, прелазних пасажа. Пример је грандиозна кода завршног става ове сонате.

- Апасионата, еф-мол, оп. 57 такође показује одлике зрелог класичног стила, нарочито у првом ставу у којем се цео музички ток развија из два почетна, конфликтно постављена мотива.

- Опроштајна (Les Adieux), Ес-дур, оп. 81. Ово дело има програмски карактер. За разлику од дотадашњих програмских наслова који су настајали накнадно, Бетовен је ову сонату конципирао програмски. Три става такође имају наслове: Опроштај, Одсутност, Повратак. Програмски концепт значи да је музички ток условљен ванмузичким (програмом – у овом случају наслов) а не формалним (нпр. сонатни облик: 1. тема, 2. тема, мост, развојни део...) садржајем. Програмска музика је карактеристика романтизма и подразумева још неке елементе који у овој Бетовеновој сонати не постоје. Зато не може да се каже да је ова соната програмско дело него да има програмски карактер. Ипак, ова соната представља „мост“ између другог и трећег периода у којем је Бетовен дубоко закорачио у романтизам.

Трећи период обухвата опусе 101, 106, 109, 110 и 111. Одликује га синтеза барокних и класичних елемената (сонате и фуге) и мозаичност форме којом се наговештава настанак романтичарског циклуса минијатура и сонате поеме.

- Хамерклавир соната, Б-дур, оп. 106 је најзначајније дело овог периода али и једна од најзначајнијих клавирских соната уопште. Издваја се по много чему. Димензије. Уобичајено време трајања извођења Бетовенових соната је 10-20 минута (ради поређења, неке Моцартове или Хајднове симфоније не трају дуже од 20 мин). Хамерклавир соната траје 37 минута од чега само део 4. става, фуга, заузима 17. Ова соната сматра се једном од технички наизазовнијих дела за извођење и била је омиљена соната Франца Листа чије је извођење, 1836.г., прво о којем постоји документ.

Осим соната Бетовен је написао и велики број варијација. Међу њима издвајају се 33 варијације на Дијабелијев валцер. У овом делу показао је композиционо умеће трансформисања једне баналне теме у озбиљне карактерне варијације.

КОНЦЕРТИ

Написао је 5 клавирских и један виолински концерт. У ову групу дела спада и Фантазија за клавир, хор и оркестар, це-мол.

Наставља и продужава основну линију развоја концерта коју је започео Моцарт – синтезу концертантног и симфонијског. Солиста и оркестар имају равноправну улогу а напушта се и класицистичка пракса двоструке експозиције (прво оркестар, па солиста). Солистичке деонице су веома виртуозне а највећи изазов није сам виртуозитет. Пред солистом стоји тежак задатак остваривања балансиране сарадње са оркестром без које симфонијска концепција не може бити остварена. Бетовен такође прекида праксу самосталног осмишљавања каденце концерта која је у класицизму била уобичајена и сам исписује своје каденце. Ова пракса се задржава у романтизму.

КАМЕРНА МУЗИКА

Најзначајније место заузима 17 гудачких квартета. Писао их је целог живота па се може пратити развојни пут који води од класичних узора преко симфонизације квартетског мишљења и проширивања дотадашњих граница до потпуне индивидуализације и равноправности сваке деонице. Издвајају се „Харфен-квартет“ и „Озбиљни квартет“. У последњем периоду који обухвата опусе 127,130,131,132,133 и 135 Бетовен пише низ ремек-дела које карактерише: слободно експериментисање са формом, повећавање броја ставова, сложеност и продубљеност музичке мисли, синтеза барокног и класичног.

ВОКАЛНО-ИНСТРУМЕНТАЛНА И СЦЕНСКА МУЗИКА

Међу овом групом дела издвајају се:

- циклус песама „Далекој драгој“

- једина опера „Фиделио“

- Миса Солемнис

Главни ликови опере Фиделио су затвореник Флорестан, окрутни гувернер Пизаро и Флорестанова жена Елеонора која се прерушава у младића Фиделиа и ступа у службу код тамничара Рока, да би тако могла да помогне мужу. Ова опера није нарочито успела јер Бетовен није успео да се одмакне од класичног наслеђа. Пише оперу са нумерама и говорним дијалозима (зингшпил) а вокалне деонице имају карактеристике италијанског белканта. Ова опера писана је у духу, тада популарне, „опере спаса“ у којој трујумфује херојство и доброта. Много чешће од саме опере изводи се њена увертира „Елеонора“ или „Леонора“. Бетовен је написао три варијанте: „Елеонора“ 1, 2 и 3.

Миса Солемнис (Свечана миса) је била намењена црквеном извођењу али је својим квалитетима брзо превазишла те оквире. Данас је то дело које се изводи концертно и спада у сам врх вокално-инструменталне музике свих времена.