Босна и Херцеговина

Традиционална музичка пракса народа у Босни и Херцеговини и данас још живи прилично интензивно на селу и у граду. Друштвена функција народне песме је многострана. Нарочито на селу, поред главне улоге да утиче на формирање позитивних особина младих нараштаја, да шалом разоноди и одмори, да при заједничком раду створи потребно расположење за рад. Песмом се успављује дете у бешици (колевка), кроз песму се тужи за умрлим, изјављују љубавна осећања, сватовским песмама још се радо врше поједини делови венчања по старинском обичају, а сачувани су и трагови улоге музике у обредима магијског карактера (чароице, лазарице, свирање у трубу од коре увече уочи Ђурђевдана и пред зору тога дана око стаја, бубњање под маском у сватовима и друго).

Када се песмом врши чин обичаја певају се одређене песме одређеним, опште познатим напевом.

У осталим приликама певају се, поред старих, и нове песме, у ствари нови текстови, нов садржај, јер се у средствима музичког израза мало шта мења.

Основни елементи музичког израза, облици који одређују однос стиха и напева, принципи њихових структура, жилаво се одупиру у свакој промени.

Нема сумње да свако недовољно познавање средстава израза отежава схватање садржаја. Стога се нови стихови импровизују према постојећим обрасцима метра и леже у основи постојећих облика напева по којима се певају.

Стога се народна музика Босен и Херцеговине дели на сеоску и варошку.

У поређењу са културном баштином других република Југославије традиционална народна музика Б и Х истиче се разноврсношћу, у њој се јасно разликују слојеви различитог порекла и старости.

Традиција села толико се разликује од народне музичке праксе града да лакше уочавамо њихова посебна обележја него ли заједничка. Разликују се, пре свега, по начину излагања садржаја и по средствима.

Град лакше прима стране утицаје, у граду настају напеви који се везују уз одређене текстове, док село понегде има прилично ограничен број мелодијских образаца које примењује на већи број различитих текстова.

На селу певач не уме да отпева напев без текста, нити уме да каже текст без напева. Ако то и покуша, приметићемо да ће готово неизбежно почети да изоставља поједине стихове или делове стихова, да квари метрички састав, да би убрзо затим прешао у обично приповедање садржаја.

Село и град знатно се разликују вокалној техници. На селу пева се на отвореном (нарочито мушкарци), чешће него у затвореном простору. Ако хоће далеко да се чује, сеоски певач мора да пева свом снагом "из гласа" отегнуто.

Њихову традицију посебно истичу поједини облици вокалне технике, понекад везани за одређена подручја. Ти облици су "потресање" гласом, врста рудименталног трилера "делегање", којим чобани с пролећа подстичу своје бикове на борбу, а састоји се у певању уз куцање прстима по грлу; певање "од уха" (веома раширено) са дланом окренутим, према устима, а прстима прислоњеним на ухо, или под ухо; певање "упрамсе" при чему су певачи тако окренути да им се гласови састају под оштрим углом;

завршавање на неодредјеном вишем или нижем тону; гутање слогова; деформација вокала; уметање сувишних гласова на пример "ј" ("од сојкојлај" уместо "од сокола"); продужавање тона на консонантима, па и певање уз окретање тепсије или "нијеме" игре, без музичке пратње осим ритма корака и звеке накита, представљају катактеристичне детаље ове традиције.

Сеоску народну музику карактерише једноглас:

1) Успаванке: крећу се уском амбитусу (м 3), карактеристична падајућа мелодика.

2) Здравице: - чаројичке у оквиру обичаја чаројице (трећи дан Божића), силабична рецитација са карактеристичним трилером на слогу „о“ („потресање“ или „квоцање“), и за остале свечаности (свадбе, славе, крштења, уз софру...), декламацијом текста.

3) Тужбалице (нарицање, кукање, јаукање, јадиковање, тужење... ), патетичан говор, који је на граници говора и певања, узак амбитус, нетенпероване хроматике са константним подизањем оригиналне интонације.

Двогласно певање се истиче кроз певање старије и новије сеоске традиције.

Старије певање јавља се као хетерофонија/бордун (нетемперован и ритмизован).

Функције певача су да један пева, а један или двојица прате. Певач може певати и сам (соло), када путује.

- Терминологија којом се споразумевају извођачи је:

ко започиње песму – поведе песму, води, вози, почиње, јоче.

ко прати песму – потреса, прати, спорује, преузима.

ко мелодијским покретом из униса ствара велику секунду – прелама.

- Однос текста и напева (постоје две врсте):

Отегнуте – карактеристични дуги и издржајни тонови, тзв „дугачке песме“: потресалице. Здравице, копачке, сватовске, софренске.

Кратке – певају се уз коло, силабично – блиско говору. Овакав начин певања је пандан певању у западној Србији и Шумадији, на „дугачак“ и „кратак“ глас.

У двогласном певању старије сеоске традиције карактеристична је техника извођења потресалица (косачка потресалица, сватовска потресалица), подрхтавање гласа руком, за које кажу још и јоцање, звоцање. Тонски низ је веома уског амбитуса у нетемперованој лествици, где постоје и интервали мањи од мале секунде. Интонација може у току певања да се диже, нарочито у антифоном певању „надпевавање“, које је присутно и код мушкараца и код жена. Овакве песме су се изводиле у колу.

Карактеристика певања је и завршно понирање гласом на крају мелопоетских целина, као и чест сазвук секунде, који се повезује са свирањем на тамбури и двојницама.

Певање новије сеоске традиције дошло је из Хрватске (певање „на бас“).

Овакво певање је заживело код младих па долази до музичке контаминације (специфично међусобно прилагођавање двеју различитих самосталних попевака). Певају на старински начин, отегнуто, али са завршетком на интервалу квинте. За распростирање певања „на бас“ у БиХ заслужно је мешање народа због Народно ослободилачких ратова.

Варошка традиција, у ствари је традиција града и већих насеља уз прометније путеве, где је за време многовековне владавине Турака преовладало исламизирано становништво. За разлику од певача на селу, маловарошанин чешће пева у кући, где се постепено навикавао на певање. Постепено се обраћала већа пажња напеву, развијао се и китио по источњачком украсу са све сложенијим и бројнијим украсима.

Није искључено да су посебни облици вокалне технике и услови музицирања (на отвореном, односно у затвореном простору) поред других фактора (употреба аерофоних инструмената на селу, а жичаних, са источњачким низом тонова одређеним предметима у варошкој традицији) утицали и на њихове тоналне односе. У сваком случају, разлике су већ у том погледу веома оштре.

У варошкој традицији карактеристично је певање уз инструменталну пратњу, и то:

1) Равна пјесма, чији назив потиче од особина мелодије: силабично – рецитатицно певање, мелодија уског обима, да готово не одмиче много од онсовног тона, тече у „равној линији“.

Сеоског је порекла,али представља облик варошког певања. Певале су се двогласно, као и сеоске (бордунски), што се трасформисало и у пратњу инструмента, који је преузео функцију другог гласа (саз и хармоника). Докази који потврђују да је сеоског порекла су: једноставна

мелопоетска структура, уски мелодијски обим, ритам parlando rubato, дијатоника и реткост мелизама. Временом, „равно певање“ постало је широко и мелизматично, добивши инструменталну пратњу, што доводи до стварања севдалинке.

2) Севдалинка је најразвијенији вид варошког певања. Оринтални утицај, који је јак и разноврстан довео је до ширења мелодијска амбитуса саме мелодије, пуно мелизама, интервала прекомерне секунде, претерано коришћење сугласника „х“. Владо Милошевић каже да је севдалинка настала онда када је прекомерна секунда преузела маха у Босанском варошком певању. Имали су утицај професионални певачи уводећи посебну емоционалну изражајност. Севдалинка може да буде свака песма љубавног садржаја, све зависи како се изводи. Развијена је формална структура (понављање стиха или његових чланака или додавање разних рефрена). Посебно је занимљив „предах“ на унутрашњој стиховној цезури.

Севдалинка је заснована на неколико основних мелодија - модела са разним варијантама. Име севдалинке је новијег порекла, од турске речи „севдах“, што значи уздах чежња љубавни занос.

3) Теписијање: јавља се у варошкој традицији БиХ, али и у Сјеници, Санџаку и долини Лима (Црна Гора). На трпези (столу), тепсија се снажно окреће око шаке, па се због ударања од сто чује карактеристично зујање и мумлање. Понекад се ствара бољи ефекат када се стави прстен.

Проистекло је из обрада, али је у новије време забавна. Најчешће код Бошњака, Срба па Хрвата. Најчешће су певале жене, ретко мушкарци. Певање је соло, ретко групно. Потребна је вештина спајања гласа и инструмента - морају подједнако да се чују. Ритам тепсије нема везе

са ритмом песме. Сличност ритма и звука са клепалом - силази од „вишег ка нижем“.

Инструментална музика: користе се дувачки инструменти „свирале“ (Ћурлик и двојнице, дипле, зурле, пастирски рог, ђурђевданска труба, хармоника) и жичани инструменти „тамбуре“ (шаргија сеоска, саз варошка, као и гусле).

Што се тиче вокално инструменталне музике, кордофони инструменти прате песму, тамбуре и гусле.

Крајишка тамбура и шаргија типични су представници сеоске праксе. Уз њих су се певале јуначке, односно епске песме. Због ратова, добри певачи су имали услова да одрже ту традицију и до данас.

Певају се на сеоским скуповима. Карактеристичан је прекид после неког дела ради одмора – заоштрај.

Тада слушаоци размењују мишљење о песми. Песме су засноване на једном музичком у материјалу.

Саз, представник је варошке праксе, како због своје конструкције, тако и због репертоара. Већи део репертоара представља пратња севдалинке. Пратња у односу на глас, има подређену функцију. Сматра се да се севдалинка „изгубила“ када је хармоника заменила саз, јер је преузела примат у песму у односу на глас. Структура свирке је хомофона, као и код шаргије, али је пуно развијенија, почев од динамике (крешендо и декрешендо), преко јаких акцената. Музичка фактура је доста разноврснија него код шаргије, почев од једногласа, уобичајеног трогласа (квартни сазвук у пратњи) све до четворогласа добијеног „деобом“ највише жице.

Гусле, углавном изводе мушкарци, мада је познато и да су жене „гудиле“. Репертоар је епски (о хајдуцима, Краљевићу Марку, хајдучици Мари, преткосовски и косовски циклус). Занимљива је појава „бацавица“ - песма чија је улога да уведу слушаоца у „озбиљне песме“ - епске песме.

Македонија

Богатство ритмике и метрике, гипкост мелодике, слобода архитектонике - главне су карактеристике македонске народне музике. Утицај оријента очит је у традиционалној инструменталној музици македонских градова и градића. Шароликост народног музичког стварања у Македонији доприноси и фолклорна музика тамошњих етничких скупина, Албанаца, Цинцара, Рома, Турака и других. Суштинске разлике у народној музици појединих фолклорних подручја Македоније нису до данас уочене. Разлике су запажене у распростирању народних музичких инструмената и заступљености двогласног народног певања. При проучавању македонског музичког фолклора треба увек имати у виду да Македонија граничи са Албанијом, Бугарском, Грчком и Србијом и да је развој македонске фолклорне музике био под утицајем тих земаља и обратно.

Од особина македонског музичког фолклора пажњу привлаче, пре свега, богатство и разноврсност ритма, посебно у различитим метричким облицима. Постоје две основне групе тактова: тактови дељиви на једнаке јединице мере и тактови у којима све јединице мере нису једнаке. Првој групи припадају тактови структуре 2/4 (2/8), 3/4 (3/8), 4/4 (4/8) и 6/4 (6/8). У плесним песмама и инструменталним плесним мелодијама често су заступљене 2/4 и 4/4, док се тактове структуре 3/4 и 6/4 ретко појављују, већином у новонасталим песмама под извесним утицајем Запада.

Традиционална музичка пракса и данас интезивно живи, посебно на селу. Јавља се у два облика: песма и оро. Код песама преовлађује обликовано јаснија ритмичко-метричка подела музичких реченица, а код ора мотивско-тематска изградња. Два су основна принципа изградње инструменталне мелодије ора.

Према првом, свирка за оро развија се из мотива водеће мелодије песме уз оро. На употребљене мотиве, музичке фразе и реченице надовезују се нови мотиви, као и варирање употребљеног мотива вокалне мелодије.

У другом основном принципу изградње инструментална мелодика ора развија се из само једне или из више музичких мисли (музичких фраза или мањих склопова мотива). Ора у којима су уткане једна или две музичке мисли – ора су првог типа, а ора са три или више музичких мисли - ора другог типа.

Песме се деле на песме које се изводе у одређено време у години и на песме које се певају у свако доба године. Ова подела условила је два начина певања „женски“ и „сејменечки“. Првој групи редовно припадају песме календарског, обичајног и магијског карактера, док се у другој истичу песме борбеног карактера. Календарске, обичајне и магијске песме најчешће се изводе мелодијским обрасцима устаљеним на појединим фолклорни подручјима. Главна карактеристика ових песама је уски амбитус.

Певање песама борбеног карактера, које се развило под утицајем европске музике, проширује амбитус до октаве и преко ње. Тонски низови борбених песама развијали су се на два начина: 1) проширивањем тонских низова обичајних и календарских, празничних песама и 2) увођење тонских низова дурског или молског карактера.

Умањење интервала у односу на темперовани и такозвани природни систем карактеристика је македонског сеоског музичког фолклора, нарочито потенцирана у обичајним и празничним песмама. Уско је повезана са нетемперованим лествичним системом аерофоних народних инструмената. Док је град под утицајем чалгаџијских (ћалгија) састава уводио проширивање тонских низова обојених увећаном секундом, дотле је село задржало своју традицију у којој нема увећане секунде. Сеоска традиција служи се опредељеним тонским низом, који најчешће не прелази кварту изнад тонике.

Анализа музичког садржаја показује да у песама преовлађују силазни интервали који мелодијама дају меланхолично обележје. Мелодијска кривуља обичајних и празничних песама одвија се скоро без скокова; у градским песама испресецана је ретким скоковима терце, кварте и квинте. У сеоској традицији истицање тонова на истом ступњу упућује на старе облике култних песама. Највећи број мелодија сеоске традиције почиње од доње вођице (f), нешто мањи број од тонике (g), затим од кварте (c) и мале терце (b).

Текстови народних песама састављени су од континуираних стихова који нису груписани у строфе. Стихови се јављају са цезуром (у већини случајева) или без ње; у мелостиховима они обухватају од 5 до 15 слогова. Најзаступљенији су осмерци (5+3, 4+4), десетерци (5+5, 4+6) и дванаестерци (6+6).

Обичајне и празничне песме изводе се већином двогласно. Певају их жене у групама по три. Певачица, која води мелодију („креска“ или „виши“), седи или стоји између других двеју које прате мелодију („сложи“ или „влече“). Двогласне песме познате су под називима викоечки, гласоечки и на глас. Интерпретирају се на три начина: бордуски, антифоно-бородински и издизањем гласа. Прва група, бордунска, обухвата неколико подгрупа: а) неритмизован бордун, са уводним тоновима водећег гласа или без њих, б) ритмизован бордун са уводним тоновима или без њих, в) „олцавечки“ (штуцајући, подригивајући) са ритмзованим бордуном и скоком, г) ритмизовани бордун са рефреном. На завршетку мелодије у наведеним групама може се појавити и узвик.

Антифоно-бордунска група одликује се понављањем мелодије што га изводи друга група певачица, прихватањем мелодије на последњем тону, или на другом или трећем, бројећи од завршне мелодије. Бордун може бити ритмизован и неритмизован.

Трећу групу, забележену до сад само у области Полог, Тетова и Гостивара означује глисандо издизање гласа до тона b, c, што на почетку песме изводи певачица која води мелодију.

Бордун је истакнута карактеристика двогласног певања, ритмизован бордун изводи се на вокалима а, е, и, указујући на чин источног црквеног певања у којем један певач води мелодију, док други држи „исо“ на неком вокалу. Исти облик вишегласја сусрећемо и код двогласних народних инструмената (пар кавала, троструне гусле и тамбуре). Друге две важне карактеристике двогласног певање су кретање у секундама и, укрштање гласова, спуштањем водеће гласа испод тонике за цео степен и његово враћање тоници на завршецима мелодије. Све групе двогласног певања завршавају унисоно на тоници.

У инструменталној музичкој традицији јављају се четири врсте музичких инструмената: дечији, сеоски, мешовити сеоски и чалгаџијски, градски. Од дечијих инструмената из групе аерофоних инструмената задржали су се разне врсте труба (врбова свирала, свирала од дрвета, од житне стабљике, од глине и друго); из групе идиофоних инструмената (клепала, штракаљке, пукалице, травке, чегртаљке, дугме на концу и друго). Од пастирских идиофоних инструмената употребљавају се звона и клопотарци (клепетуше) разних величина. Сеоску традицију карактеришу типови уздужних флаута и инструмената са језичком. Од типова уздужних флаута заступљени су мали дудук, сворче и велики дудук (кавалче и кавал) као и двојанка (двојница), сви из породице блок-флаута. На предњој страни имају по шест мелодијских рупица.

У скопској, кумановској и шарпланинској области под називом кавал или кафал, подразумева се дрвена цилиндрична цев, отворена на оба краја. Горњи отвор служи за дување, нема писка. На кавалу је урезано осам мелодијских рупица за пребирање, од којих 7 на предњој а осма на задњој страни. Редовно свирају 2 кавала заједно, мањи „женски“ изводи мелодију, већи „мушки“ пратњу. Шупелка је кратак кавал са 6 мелодијских рупица на предњој страни. Свадбарско-соборски инструмент села је гајда или месница, инструмент кларинетског типа са једним ударним језичком. Гради се у различитим величинама. Састоји се: од мелодијске цеви „гајдарке“ или „сурле“, на чијој предњој страни има 7 мелодијских рупица, а на задњој осма за палац; затим од бордунске цеви зване „брчало“ или „рог“; од цеви за дување у мешину „дувало“ и од мешине „мев“.

Известан број инструмената налазимо и на селу и у граду, ћемене или гусла, кордофон је гудачки инструмент са три струне, крушколиког облика, у Бугарској познат под називом „г`дулка“, сродан јадранској лирици. Распрострањен је само у источној и североисточној Македонији. Употребљавају га сељаци особито дуж Осоговских планина, а по градовима тих области слепи гуслари. У сеоско-градске инструменте убрајају се и различите врсте тамбура из породице трзачких кордофоних инструмената. Употребљавају се тамбуре са две струне „литарка“ или „ћителија“ и тамбуре са четири струне „четворка“ или „карадузен“. Од мембранофоних инструмената у ову групу могу да се у уброје тапан, бубањ различитих величина, даире и деф, и у последње време тарабука.

Градску инструменталну музичку традицију карактерише група „чалгаџијских инструмената“, најчешће у саставу: виолина, кларинет, лаута, ут, канун и даире. Главна разлика између лауте и ута је у томе што лаута има прагове а првенствено служи као инструмент пратње, док је ут више мелодијски и нема прагова. Овој групи припада и зурла (сурла или журна), инструмент са двоструким језичком типа обое. Редовно свирају по две зурле заједно, често уз пратњу тапана. Данас се у различитим инструметалним саставима јављају још и хармоника, мандолина и гитара.

Албанија

Због географског положаја, неразвијених саобраћајница и рељефа земље, омеђене на северу и југу високим планинама, а на западу ниском мочварном и слабо разведеном обалом, у Албанији сачувала се до данас изворна аутохтона музичка култура. Музичка пракса у Албанији још је увек у рукама народних музичара и певача, а темељи се у вокалној области највише на ојкању, а у инструменталној на свирци гајда, тзв. рога, лествицом од 11 тонова, вероватно туркестанског порекла. Уз то постоји и тонски систем изграђен на квинтном принципу. Народни напеви уз инструменталну пратњу изводе се често трогласно, и то тако да један глас лежи. У мелодијама је посебно наглашен несиметричан ритам састављен од различитих метричких комбинација. Међу инструментима највише се сусреће велики бубањ, тзв. тупан (тапан, гоч или каса).

Албанци који живе на Косову и дуж албанске границе од Скадарског до Преспанског језера, деле се у два племена. У јужним крајевима живе Тоски, у северним Геге. Премда свако племе поседује властити музички фолклор изразите физиономије, постоје и многе заједничке особине албанске народне музике.

Као и њихови преци Дардани који су живели у овим крајевима Албанци се одликују необичном музикалношћу. Музика је некада била њихова једина разонода и забава. Неговали су је од најранијег детињства до дубоке старости једнако мушкарци и жене. Деца су стварала своје песме, жене своје, а мушкарци своје. Њихове песме разликују се не само по садржају већ и по формалној структури и начину извођења. Док су дечије и женске песме искључиво лирског карактера, мушкарци певају углавном јуначке песме, али исто тако и љубавне, печалбарске, шаљиве. Свака од ових група строго се придржавала својих песама. Никада се није десило да мушкаци певају женске, а жене мушке песме. То се сматрало највећом срамотом. Није било заједничког певања мушкараца и жена. Изузетно је заједнички певао само католички живаљ у градовима.

Дечје песме бројчано су најмања група, док су мушке највећа. Деца певају обично без икакве меузичке пратње, а жене уз пратњу ритмичких инструмената нарочито дефа. Мушкарци певају уз пратњу мелодијских инструмената, углавном жичаних. Сви ови извођачи могу да певају соло, у двоје или групно. Начин извођења условио је да су женске песме претежно у строгом ритму, док мушке могу да буду и широко певане, у слободном рубато извођењу. По формалној и структури мушка су песме најразвијеније, а дечје најмање развијене. За мушкарце је карактеристично високо и јако певање.

Ритам и метрика веома су богати различитим облицима. С обзиром на највеће богатство ритмичко-метричких облика може се рећи да је ритам примаран, доминирајући елемент. Огроман број метричких облика, од најпростији до најсложенијих, може се поделити у две основне велике групе: на групу са стално једнаким метричким јединицама (јединица мере, добама) унутар једне мере - и на групу облика којима унутар мере нису све метарске јединице стално једнаке (облици тзв. аксак ритма, где је једна метарска јединица у свом трајању дужа од осталих јединица за половину њиховог трајања, тј. у односу 3 : 2, тзв. хемиола).

Друга група, аксак-група веома је богата разноврсним облицима. Троделна мера са хемиолом на првом месту, 3+2+2, најчешћа је мера након просте дводелне из прве групе у народној музици Албанаца.