Веронаука

Учитавање садржаја може да потраје неколико секунди

Црква као место тумачења и доживљаја Светог Писма и Светог Предања

Свето Предање

Као што је већ речено, хришћани верују да је Свето Писмо богонадахнуто. Међутим, богонадахнутост није ограничена само на Библију, она се распростире и на Свето Предање.

Свето Предање је све оно што се предаје и преноси у оквиру Цркве, од времена Христових апостола па све до данашњих дана. Свето Предање се састоји од многих писаних докумената али није ограничено само на оно што је написано. То је целокупни живот и искуство читаве Цркве које се преноси кроз време и простор. Предање је сам живот Цркве јер га води и надахњује Дух Свети.

Свето Предање Цркве је сачињено од више елемената, међу којима Свето Писмо заузима прво место. Затим су ту литургијски и молитвени живот Цркве, па догматске одлуке и дела познатих црквених сабора, списи светих отаца, животи светитеља, канонска правила и најзад, разни облици уметничког изражавања као што су иконографија, музика, архитетктура. Сви ови елементи Светог Предања су органски повезани у животу Цркве. Ни један од њих не стоји сам.

Црква, Свето Писмо и Свето Предање су чиниоци једног истог живота у Христу. Због тога је немогуће раздвојити ове елементе један од другог и посматрати их као одвојене. Они се међусобно прожимају тако да један другог тумачи, расветљава, сведочи.

Тумачење Светог Писма

Црква препоручује редовно читање Светог Писма, међутим када је тумачење у питању тада треба да се уздржимо од произвољног и самосталног тумачења. Свети апостол Петар упозорава своју паству да у посланицама апостола Павла има тешко разумљивих места: „која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст» (2. Пт 3:15- 16). Значи да постоје људи, неуки и неутврђени, који могу самовољно тумачећи Писмо, да то учине, не на своје спасење него на пропаст. Неуки и неутврђени су вероватно људи који или уопште нису крштени или су можда крштени али ненаучени.

Самовољно тумачење Писма никада није сматрано упуним. У књизи Дела апостолска се описује како је један човек, евнух, путовао, и читао књигу пророка. На путу му се придружио апостол Филип који га је упитао: «Да ли разумеш то што читаш?» Евнух је дао следећи одговор: «Како бих могао ако ме ко не упути?» (Дап. 8: 31-32).

На кога или шта бисмо онда могли да се ослонимо када је у питању тумачење Светог Писма?

Основни критеријум који нам помаже у схватању библијског текста јесте Свето Предање.

Томе нас уче већ и свети апостоли. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле пише:

„Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам дадох “(11: 2). У другој посланици Солуњанима: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2: 15).“

Колевка Светог Предања јесте сама Црква „стуб и тврђава истине“ како је назива Свети апостол Павле у Првој посланици Тимотеју (3,15). Црква је, као Тело Христово, на првом месту и зато Свето Писмо једино у њој може бити правилно протумачено. Блажени Августин је говорио: „Не бих могао веровати Светом Писму ако иза њега не би стајао ауторитет Цркве“.

Ван црквеног живота библијске књиге могу се посматрати и проучавати као књижевно дело али њихов светотајински и откровењски смисао остаје закључан. Зашто је то тако? Писци књига Светог Писма су „покретани Духом Светим говорили“ (2. Пт 1,21). Због тога је и тумачење могуће само на тај начин: испуњеношћу Духом Светим. Тако су и реч Божија и њено тумачење дар Светога Духа. Овај дар нама се преноси у Цркви, кроз Свето Предање, као тумачење које су нам оставили Свети Оци. Ослањајући се на њихову реч о Светом Писму можемо бити спокојни да је до нас стигла сама реч Божја ношена Духом Светим.

За крај ћемо се поучити речима блаженог Јеронима: Свето Писмо је корисно за слушаоце само онда када се изговара са Христом, када се излаже са Светим Оцима и када се не проповеда без Светога Духа

Питања и задаци:

1. Шта је Свето Предање?

2. Навести елементе Светог Предања.

3. Описати однос у коме се налазе Свето Писмо, Свето Предање и Црква.

4. Због чега није препоручљиво да се самостално тумачи Свето Писмо?

5. Који је основни критеријум за тумачење Светог Писма?

6. Објаснити зашто је Црква место тумачења Светог Писма?

7. Ако желим да сазнам тумачење неког места у Светом Писму, коме ћу се обратити?

Библијски текстови су писани због нас. Они су писани да буду поука и да подсете на неке догађаје из прошлости али тако да ти догађаји из прошлости помогну нама да схватимо нашу садашности. Библијска историја је писана тако да то што се одиграло треба да буде важно за нас данас. Да можемо да осмишљавамо оно што се догађа нама данас путем порука библијских прича.

Библијски текстови су такви да ми можемо да се индентификујемо са актерима библијских прича и порука: тако су библијски текстови Старог завета сакупљани да буду поуке за генерације које долазе. Значи увек је неки библијски догађај описан тако да буде узорит за оне који га читају. То подразумева садашњу генерацију и оне које га буду читали. Библија се чита као нешто што се тиче нас: нашег понашања, нашег живота, наших свакодневних поступака…

Одгледајте овај видео материјал: то је предавање професора Новог завета на Православном богословском факултету у Београду, др Предрага Драгутиновића. Битно је да одледате ОД 11:00-22:30 МИНУТА.

Питање за вас: зашто је Библија важна за верника?

Утицај Библије на цивилизацију и културу

Нама је важно да се фокусирамо на модерно доба: али ћемо кроз светску уметност видети

геније који је био надахнут Библијом: да ли је опет у питању инспирација вере или тако добар

опис света и сналажења у њему који обилује у Библији. Неки би попут Клајва Стејплеса Луиса

покушали да инспирисани библијским догађајима, ликовима покушају створити популарну

фантастику из разлога одбране хришћанства што се посебно види у Нарнији.

Холивуд је непрестано био инспирисан Библијом. Позната је екранизација Библије која је

носила назив Библија из 2013. Имали смо и 2014. неколико екранизација Библије: о

патријарху Ноју, о Мојсију, анимирани филм Принц Египта.

Рок музичари су били доста инспирисани Библијом. Да ли зато што их је тангирала или у

једном периоду били посвећени хришћанству. Тако је рецимо Боб Дилан био посвећени

хришћанин од 1979-1981. Хришћанин је био и Џони Кеш а и сада Ерик Клептон, Лени

Кревиц, Брус Спрингстин. Опште гледано, Библија је имала утицаја на све облике културе:

књижевност, ликовну уметност, кинематографију.

Домаћи задатак: наведите примере песама, књига, филмова, који су инспирисани Библијом.

Црквено Предање и народна предања

Често о хришћанству се говори као скупу догмата, учења која се морају прихватити. Зато непријатељи догмата говоре о насилном усађивању идеја које хришћанство намеће. Са друге стране имамо традиционалисте (а поготово јереси), које беспоговорно позивају на прошлост и ауторитет традиција без праћења порекла и преношења цитата који се појављују у црквеним документима. Имамо и многа људска предања која представљају удаљавање а често и изветоперавање аутентичног црквеног, литургијско-подвижничког и богословског предања. Примера има у нашој традицији много: од тога да свако место има своје обичаје које треба преиспитати: од ваља се, до оправдавање неких обичаја попут мрса за време посне славе, преко покушаја оправдавања астрологије или неких измишљених обичаја попут хиландарског колача или повезивање белих магова са православљем…

Као што видите имамо дуг списак злоупотреба. Због тога су постојали Васељенски сабори који су морали да дефинишу Свето предање и праксе које су православне. Имамо и добре хришћанске традиције код српског народа: обичаје везане за Божић, Васкрс као и за друге празнике где је народ показивао колико је прихватио хришћанство. Преславе места зато што им је Бог или светац помогао, убацивање хришћанских мотива у народним песмама или пословицама. Ту спада и коришћење библијских елемената у модерној музици и кинематографији као што смо видели.

Задатак:

Наведите народна предања, обичаје, везане за неки Црквени Празник.

Црквено Предање и народна предања

Погледајте Православни буквар:

Одговорите на следећа питања:

1. Због чега Срби прослављају Крсну славу?

2. Шта је потребно припремити за славу?

3. Шта све освештава свештеник када дође у дом славленика?

4. Да ли верник може прослављати још неку славу осим Крсне славе? На који начин се бира и прославља та друга слава?

5. Шта је преслава и како се слави?

6. Шта је дрво записа?

Врлинослов - Свети нас уче

Људи често једни другима говоре да се воле. Међутим, ово могу бити само празне речи уколико нису потвђена делима. Та дела којима људи изражавају своју љубав називају се врлине. Ако нема врлина нема ни љубави, а ако нема љубави нема ни заједнице са Богом, другим људима и природом. Самим тим Царство Божје као најважнији и највећи човеков циљ остаје веома удаљен.

Најбољи пример истинске љубави, а тиме и врлинског начина живота, људима је дао Син Божји Исус Христос. Он чак каже: „Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срце“. Осим тога говорио је ученицима: По томе ће сви знати да се моји ученици ако имате љубави међу собом.

Због тога што својом љубављу обасјава сав свет Христос је говори: „Ја сам светлост свету“. Људи који прихвате светлост Христове љубав и сами постају светлост. Постају деца светлости. Христос је зато говорио својим ученицима: „да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима".

Дакле Бог је извор љубави па самим тим и извор и сваке врлине. Људи који су примили светлост Божје љубав шире њен одсјај свуда око себе. Тај одсај појављује у виду човекових добрих дела односно као његове врлина.

Људе које је светлост божанске љубав сасвим испунила називамо светитељима. Поред Христа и они су учитељи љубави према Богу, људима и природи. Дакле, ако неко жели да пронађе истинску љубав Божју и самим тим сазна шта су праве врлине треба да пронађе ученике Божје којки ће му бити учитељи.

Ево једног примера поуке светитеља.

Као и код светитаља из ове приче, врлине треба да буду наш начин живота. То значи да би стално требали да се трудимо да савлађујемо сопствену себичност и да показујемо љубав према другима. То није тешко. Потребно је само мало добре воље. Чинећи људима добра дела истовремено као да чинимо и добро самом Богу.

Врлине украшавају човека више и боље од било чега другог. Поред тога оне имају невероватну моћ да мењају наш свет на боље. Коначно, најважнији циљ врлина је да нас приближе Богу и да нам помогну да постанемо део Његовог вечног Царства.

Задатак

Сети се једног поучног примера врлинског живота неког светитеља (например, свеца, чију славу славиш.) Ако имаш потешкоћа у изради задатка, обрати се вероучитељици.

Ове године обележавамо 160 година од рођења Михајла Пупина, научника који је одњихан у светосавском духу и захваљујући коме је кроз живот ходио ,,са два пара очију”, како га је, још у детињству, саветовала мајка му Олимпијада, за коју се слободно може рећи да је била друга Ана, односно Анастасија - мајка Светога Саве.

Захваљујући управо мајци и оцу му Константину Пупин је постао научник који је задужио не само наш род, већ цело човечанство. За све што је у науци открио, а открио је много, захвалан је био Богу, Светом Сави и својим родитељима, нарочито мајци за коју је говорио да је "била врло побожна жена" и да је, "као ретко ко, познавала и Стари и Нови завет", а нарочито ,,живот светих Отаца, посебно  Светога Саве". ,,Прво од ње", каже Пупин, ,,схватио сам живот овог чудесног Србина. По причи моје мајке, по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о Светоме Сави била је у овоме: то је био светац који је, поред осталог што је учинио за род српски, нарочито истицао вредност књиге и вештине писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на моје читање и писање."

То привођење Богу и Светоме Сави, на првом месту, било је кроз свете тајне Крштења, Миропомазања и Причешћа у идворском храму, у храму чију ће слику касније Пупин носити све време свога живота. Само захваљујући тим вредностима успео је да савлада све препреке које су га у животу сналазиле.

Поред родитеља, на Михајлово духовно узрастање је веома утицао парох идворски, као и прота Васа Живковић, парох и катихета панчевачки. Нарочито прота Васа је заслужан његовом полетању у свет, за кога ће касније Пупин рећи да га никада неће заборавити, ,,јер је то име слатка музика за уши моје ради успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени". 

Прота Васа му је и предложио да из Панчева, које је као и Идвор ,,постало тесно за њега", иде у Праг, обезбедивши му, заједно са панчевачком Црквеном општином, трошкове тамошњег боравка.

У Прагу није дуго остао, и у двадесетој години живота и са пет центи у xепу, се укрцао на брод и пошао у Америку. На океану је у својој прегради за спавање, сликама из Идвора, са сунчаним пољима, виноградима и вртовима; ,,са xелепима марве и стадима оваца на паши; са лепим црквеним торњем и звонима са нечим свечаним у њиховом звуку; са веселим момцима и девојкама преплетеним у колу уз српске гајде у црквеној порти, угушио потоке суза  које су навирале". Убрзо је туга уминула и он се опет осетио свежим и јаким за путовање, које је било тешко и за које каже: ,,Само чврста вера у Бога и уверење да ће услишити молитве моје мајке давало ми је снагу да савладам страх и да се храбро суочим са страхотама разбеснелог океана."

И заиста ова и оваква вера одржала га је, не само на океану, већ и касније у Америци од свих оних који су хтели да "улове" његову душу. 

"Другог дана по доласку у Америку, пише Пупин ,,осванула је недеља, и ја пођох у цркву. Појање у цркви није учинило баш велики утисак на мене; служба још мање. Није било хорског певања, звука звона, нити се осећао мирис тамјана као што је то било у цркви Идворској. То ме разочарало. Света Литургија у мом Идвору била много узвишенија и свечанија. Тада му је још чудније дошао предлог земљопоседника код којих је радио да окрене леђа лепој вери православној и да оставим српске обичаје и пригрли америчке."

Михаило им је тада одговорио: ,,Побегао сам из Границе, јер су господари те земље били наумили да ме помаxаре; из Прага сам побегао, јер су ме хтели понемчити; побећи ћу и из Делавер Ситија ако се од мене буде тражило да на страну бацим своје српске назоре. А ти моји српски појмови, то су моја мајка, моје родно место, српска православна вера, мој српски језик и свет који тим језиком говори. Ко очекује од мене да напустим своје српске назоре, тај очекује да напустим свој последњи дах." Затим Пупин закључује, да се ,,од Српчета које је у Светом Сави гледало просветитеља и које је у српским народним песмама тражило тумачење Светога писма, није могло очекивати да ће га загрејати вера коју су му нудили." Он је у животу све мерио Христом и Светим Савом. Тако ће и за Питера Купера, оснивача Куперове школе, рећи да је "необично личио на Светога Саву, како је он престављен на једној икони у Идвору".

Захваљујући својој вери остао је скроман и смеран и није се касније понео ни погордио својим научним достигнућима. Имамо много примера који ово потврђују, а ми ћемо сада навести само овај.    Једна жена из Норфолка, док је Пупин држао предавање је устала и устврдила да је он чудотворац и да је радио пријемник чудо. Пупин је смирено одговорио да он није чудотворац нити је радио чудо

- То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.

- Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

- Да, тако ви научници увек: никакво чудо! Срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст десне руке и упитао је: "Шта је ово?

Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме да каже.

- Ово је, јел'те, прст професора Михаила Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и слабу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: 'Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!'"

Дакле, по Пупину наука и вера се допуњују те се живот, у свој ширини и дубини својој, може најбоље упознати кроз њих, јер, како он каже: ,,Наука не само што не смета човеку да буде верујући, већ га, напротив, чини способнијим да схвати високи духовни значај вере.” ,,Наука је оснажила и ојачала моју веру, вели Пупин. Она ме је учинила бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вере моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу."

Познато нам је да је Пупин на пољу проналазака остварио мноштво патента, међу којима је свакако најјзначајније телефонирање на даљину "Пупинови калемови", и "Икс" зраци чиме је усавршио Рентгенов проналазак. Ови проналасци, чиме је задужио човечанство су му донели име најславнијег научника-физичара са 20 почасних доктората и пет златних медаља.

Како сведоче његови савременици, Пупин је био тако свестран да се мало ко с њим могао поредити. За њега ,,Бог био највећа реалност и најближа стварност". Зато је и могао при крају свога живота да каже: ,,Нисам ја дошао у Америку као печалбар да зарадим паре. Ја сам дошао за знањем, и знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је, дакле, дошло као нешто споредно. Јер сам ја најпре искао Царство Небеско и правду Његову, како каже Свето Јеванђеље, а остало све што имам дошло је уз то". ,,Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи..."

прадавање одржано 30. септембра 2014. године

у Ректорату Универзитета у Београду

поводом 160 година од рођења Михаила Пупина