Етномузикологија
Час бр. 1
Свирале са једноструким језичком
Свирале са једноструким језичком или народни кларинети спадају у групу дувачких инструмената код којих основу за стварање тона представља писак – краћа цевчица (најчешће од дрвета), на којој је засецањем образован језичак. Дувањем он трепери, ударајући у своју подлогу. Овај је писак некада самосталан, представљајући инструмент сам по себи, а чешће је уметнут у цилиндричну цев, образујући тако нов инструмент.
Народним кларинетима припада велики број инструмената различитих облика и конструкционих карактеристика, што умногоме отежава неку њихову целовитију класификацију. Ипак се могу поделити у две групе у односу на то како се обезбеђује ваздух неопходан за свирање, на инструменте без мехa и инструменте са њим.
У прву групу спадају: свирала од сламе, карабљица, дудук, једнојнице, карабе, једноструке дипле, лејка, сурла, паљка и дипле, а у другу: мјешнице и гајде.
Свирала од сламе: се израђује од сламе ражи, јечма, а најчешће од овса из разлога што он има највећу шупљину најпогоднију за резонатор. Најбоље време израде је уочи жетве. Доњи део је отворен, док је горњи затворен на природан начин, коленцетом који има сламка. Испод коленцета је засечен језичак, а на стабљици могу да се направе и отвори, што омогућава свирање неких једноставних мелодија.
Најчећше их израђују деца као неку врсту сопствених звучних играчака. Свирали од сламе су сродне и друге направљене од кукуте или гушчег пера.
Карабљица представља дечији инструмент од два комада суве трске од којих један представља писак а други свиралу са шест рупица. Карактеристична је за музичку праксу Војводине.
Лејка је карактеристична за лесковачки крај, а састоји се из 3 дела: писка, цеви за свирање са 6 рупица и „рога лејке“, комада тикве по коме је инструмент и добио име (лејка је локални назив за тикву).
Звук лејке дубок је и врло пријатан, подсећајући н акларинет. Што се тиче карактеристика свирке, изражена је фрагментарност са мањим мелодисјким целинама. Мелодију карактерише често понављање основног тона, што ствара занимљив утисак привидног двогласа.
Сурла је такође инструмент од тикве која се често назива и натега. Среће се у Шумадији, а слична је лејки. Карактеристични су ансамбли сурлаша у овом подручју.
Паљка је народна имитација кларинета. Састоји се из цилиндричне цеви од зове на којој се налазе најчешће четири рупе за свирање. На доњем делу се налази додатак од тикве, а на горњем језичак од леске, по узору на кларинетску „платну“. Паљку карактеришу оскудне извођачке особине и нетемперовани тонски низ малог амбитуса. Реткосвира солистички већ се удружује са другим паљкама у карактеристичне ансамбле. Ова музичка пракса је била веома карактеристична у ужичком крају.
Дипле су инструмент са две цеви, у које су затакнузи пискови са једноструким језичком. Код нас се срећу два типа црногорски и далматински.
Црногорске дипле су једноставне конструкције. Састоје се из две цеви од трске у које су затакнути пискови. Цеви су међусобно повезане и на доњем крају затакнуте у рог. Обе цеви имају по пет рупица на којима се свира тако што их диплар прстима увек затвара у пару, добијајјући тако једногласну свирку. Дипле су типичан пастирски инструмент те се најчешће изводи импровизована мелодија богато орнаментирана. С обзиром да се пискови приликом свирања налазе дубоко у свирачевим устима, свирку одликује континуитет, поспешено још „циркуларном“ техником дисања коју су диплари наследили са Истока. Ову технику одликује непрекидност ваздушног тока испољена узимањем ваздуха на нос, а његовим „избацивањем“ на уста у инструмент.
Далматинске дипле су другачије конструкције. Цеви нису раздвојене, већ су бушене у једном комаду дрвета. Пискови, затакнути у дипле, заштићени су „кутлом“, посебним делом дрвета, који такође служи и да олакша усмеравање ваздуха. На десној цеви се налази 6 а на левој две рупице. Свирка на диплама је двогласна, а техника дисања иста као код црногорских. Као посебна олакшица музицирања некада се додаје и мех (најчешће јареће коже) и оне ондадобијају име мјешнице.
Гајде се под овим или неким другим именом јављају у многим нашим крајевима, под називом и карабе, гадље.
Као типичан представник из породице народних кларинета, најчешће садрже следеће делове:
- Две свирале, мању – мелодијску и већу – бордунску
- Дуваљку или ручни мех за обезбеђивање ваздуаха
- Мешину, односно резервоар ваздуха.
Могу бити двогласне и трогласне. Двогласне се јављају у две основне варијанте 1) српско-македонске и 2) влашке
Српско – македонске су распрострањене у југоисточној Србији и Македонији. „Гајдарка“ мелодијска свирала, садржи 8 рупица, 7 на предњој и 8 на задњој страни. Тонски низ је нетемперован у интервалу ноне. За разлику од мелодијске, бордунска свирала најчешћше звана „брчало“ произбводи само један тон, чија се висина подешава пре свирања у односу на гајдарку, за две октаве нижи тон, који се подешава извлачењем односно увлачењем делова. Дуваљка, мања цев, служи за удувавање ваздуха у мешину која потом шаље ваздух у поменуте свирале. На дну дуваљке се налази се комадић коже са функцијом повратног вентила, не дозвољава да се удуван ваздух враћа. При свирању, мелодијска свирала се држи испред себе, док је бордунска пребачена преко рамена или пуштена слободно да виси. Мешина се држи под пазухом, а дуваљка близу уста. Техника свирања подразумева удувавање ваздуха и притиска руке на мешину, које мора да буде усклађено да је наизменично, због потребе за сталним додтоком ваздуха.
Влашке гајде су распрострањене у североисточној Србији и веома су сличне српско-македонским гајдама али мањих димензија. Компликоване су за штимовање јер се пред сваки наступ рупице пуне восјком (коригује се интонација) када „угађа“ инструмент.
Трогласне гајде се такође јављају у две основне варијанте као сврљишке и банатске.
Сврљишке и банатске гајде имају исте делове као и двогласне гајде, с тим што им је свирала „гајденица“ двоструко бушена са 5 мелодијских рупица на левој и једном на десној цеви. На доњој страни гајденице налази се рог или лула, проширење дрвета у облику пехара на који се везује нокат орла којим се подешава восак када се штимује инструмент, украсне ресе од коже и ниске разнобојних перлица. Бордунска цев „прдаљка“ на свом крају има куглу са два до три отвора која се најчешће назива „јабука“. Мех код сврљишких гајди пуни се посебном дуваљком, а код банатских малим ручним мехом кога гајдаш везује за подлактицу.
Тонски низ је обиму велике сексте с тим што се на другој свирали изводе још два тона у виду ритмизираног бордуна, први једнак основном тону а други за кварту нижи.
Час бр. 2
Свирале са двоструким језичком (народне обое)
Основу за стварање тона код ових инструмената представља писак са двоструким језичком. Има различитих типова ових свирала. Међу најједноставније спада труба од коре дрвета која представља дечији музички инструмент. Најразвијенији инструмент представља зурла.
Зурла (zurnâ, персијски) се састоји из три дела: 1. цеви, 2. писка са „медником“, и 3. „славеца“. Цев је већим делом цилиндрична, да би се на доњем крају проширила. На предњој страни налазу се седам рупица за свирање, а на полеђини инструмента, тачније на његовој средини, налази се рупица за палац. На проширеном – левкастом делу налази се још седам мањих рупица „гласника“, за које се сматра да побољшавају звучност инструмента. У горњи део цеви увлачи се славец, посебан део кратке цилиндричне цеви, чији се доњи крај завршава са два неједнака језичка (у виду двокраке виљушке). У славец се увлачи медник, округла месингана плочица са цевчицом у средини на којој је монтиран писак од трске са два језичка.
При свирању на зурли усне належу на медник док писак слободно вибрира у усној дупљи. Из тог разлога у свирању могуће је постићи само легато (сливено извођење), које је притом још и динамички веома јако. Дисање код свирања на зурли је као и код кавала – циркуларно.
Зурла најчешће не свира солистички већ у пару, праћена још и великим бубњем – тапаном. С обзиром да постоје зурле различитих димензија, заједно обично свирају оне које су исте: мала с малом или велика с великом. Што се тиче начина на који „тече“ зурлашка свирка, може се констатовати да најчешће почиње једна зурла, да би јој се убрзо придружила и друга, а са њом и тапан. Зурле често свирају у октавама, а неретко се прва издваја као водећа, а друга пратећа на једном лежећем тону (бордуну).
Зурлашки репертоар углавном се односи на пратњу игара оријенталног порекла, али и читавих обичаја, сунета и бајрама код муслимана и свадбених и русалских, код православаца.
Као оријентални инструмент, зурла је на Балкан највероватније дошла из Персије, посредством Турака. У музичкој је употреби на Космету и Македонији, а у нешто измењеном виду и у Босни и на Банији (тип мале зурле, најчешће назване свирала или зурна). На зурли најчешће свирају Роми.
На Крку и на северу Јадрана – у Истри веома жива је пракса на типу народне обое под називом сопила. С обзиром да је она у иве крајеве највероватније дошла посредством друге миграције (са Медитерана), и свирка на сопилама сасвим је другачија него она на зурлама.
зурла
сопиле
Час бр. 3
Народне трубе
Свирале код којих се тон производи треперењем усана (народне трубе)
Ови инструменти у етномузиколошкој пракси још се зову и инструменти са левкастим
наусником, што се односи на облик њиховог писка. За ове инструменте уобичајен назив су трубе, али се ту убрајају и инструменти који немају уграђени наусник, већ је он њихов саставни део, тако да се тон добија на исти начин. Такви су нпр. инструменти: свињарски и пастирки рогови, трубе од тикве и др.
Најизразитији представник ове групе несумљиво је рикало – бушен.
Рикало односно бушен је труба коју пастири праве у Хомољу уочи највећег сточарског празника Ђурђевдана (отуда неки овај инструмент зову и ђурђевданска труба). Корен његових назива је различит, тако да је први вероватно словенског порекла (од глагола рикати), док је други латински
(buccina = труба).
Постоје два начина израде рикала; 1. од коре дрвета, 2. од стабла. С обзиром да је у питању труба великих димензија, чак до три метра, пре него што приступе њеној изради „мајстори“ морају да одаберу одговарајуће дрво. Пошто га одсеку, приступају обради. За инструмент који се израђује од коре дрвета, исече се дебло неког млађег или грана старијег липовог дрвета у дужини која се одреди руком, између 9 и 10 педаља. Потом се кора засече целом дужином, а онда пажљиво скине са дебла. затим ножем обрежу крајеви будућег инструмента, да би се на тај начин добио конусан облик, па се кора врати у првобитан положај у коме је била пре скидања. Онда се обавије траком од лике одн. танке дрвене коре, да цев не пропушта ваздух. Потом се у горњи, сужени крај уметне писак, најчешће назван „бучава“ и инструмент је спреман за употребу. с обзиром да је у питању сезонски инструмент (прави се изнова сваке године), да се не би брзо осушио, чобани рикало држе потопљеног у води до прилике када им затреба за „музицирање“.
Други тип рикала не израђује се од коре, већ од дебла дрвета (најчешће врба или јасен). Први услов за његову израду је проналажење одговарајућег дебла, које мора да има потребну дужину и конусан облик. По одсецању, са дебла се скине кора, а онда се оно преполови целом својом дужином.
Добијене полутке издубе се и поново саставе, обезбеђујући се потом омотавањем ликом, кожним кајишем или пак прстеновима од метала. Овакав инструмент не спада у сезонске и може да потраје дуже време, мада и њега треба чувати на неком влажном месту или чак потопљеног у воду.
Иако примитивне израде рикало је типична труба, па стога у својој свирци користи тонове из тзв. аликвотног или природног низа. С обзиром да је њихов број ограничен, као и то да су они међусобно размакнути и мелодика рикала је у великој мери „степенаста“, а могло би се рећи и „фанфарна“. Као пастирск атруба рикало припада инструментима чија је функција искључиво сигнална, зашта користи одговарајуће музичке обрасце. Њихово коришћење уско је условљено наменом, тако да нпр. постоје обрасци за пуштање оваца на пашу, кад се јагњад спајају са мајкама, после паше, кад се спајају стада и др.
Распрострањеност рикала код нас ограничава се на североисточну Србију (Неготинска Крајина, Хомоље, Црноречје), а он је такође чест и у традицијама других народа (Румунија, Мађарска, ловачка, Русија, Скандинавија...)
