Веронаука

Учитавање садржаја може да потраје неколико секунди

О користи од болести (поглед православног психолога)

Свети Оци су схватали да болест за нас може бити исцељујућа. Исцељујућа управо за душу.

Свети Григорије Богослов је писао:

„Заиста, телесним болестима душа се приближава Богу“

а Преподобни Амвросије Оптински:

„Здравље је дар Божији како примећује Преподобни Серафим Саровски, међутим, овај дар није увек користан: као и свако страдање, болест има силу да нас очишћује од душевне нечистоће, изглађује грехе, смирује и смекшава нашу душу, приморава да се замислимо, постанемо свесни своје немоћи и сетимо се Бога. Зато су болести потребне и нама и нашој деци.“

Како дозволити себи да проживимо болест да бисмо стекли духовну корист од тога?

Покушаћу да одговорим на ово питање управо као православни психолог. Сви ми смо понекада болесни, озбиљно или не. Међутим, болести присуствују у нашем животу периодично се мешајући у наш живот као нека другачија врста образовања…

Болест се, како то обично бива, са нама догађа потпуно у погрешно време. Она омета, нарушава наше планове, изазива телесну и физички неудобност. Све то се доживљава као неке спољашње негативне околности које смо дужни да превладамо.

Шта се догађа? Уместо смиреног прихватања чињенице болести од стране човека, он (тачније његов его) почиње да се противи. Ретко полази за руком да се од почетка јављање болести сагледа као околност коју нам је Господ попустио и која има одређени смисао.

Сама околност појаве болести носи у себи задатак који је неопходно решити, наћи тачан одговор. Можда уместо роптања треба прихватити овај догађај, потрудити се да проживимо болест тако да „на крају“ постанемо другачији. Макар и мало, али другачији.

Болест је једно од средстава које нас призива духовном преображењу. У питању је својеврсна егзистенцијална криза. Нама се даје пауза. На неки тренутак лишени смо могућности активног социјалног живота. Одређени део времена морамо да останемо насамо са собом, понекада издржимо снажан физички бол, понекада просто немоћ.

И ту је веома важно почети са живљењем своје болести у стању „овде и сада“. Што значи да напустимо забринутост поводом поремећених планова, неостварених спољашњих дела.

То се још зове и – не супротстављати се Богу. Дати Му могућност да изгради, уреди наше унутрашње пространство. И усредсредити се на себе, тачније у дубину себе. Пажљиво ослушнути симптоме свог тела. Често нам оно може дошапнути правилни пут за олакшање болести. Шта се дешава са нашим мислима, осећањима? Да ли нам полази за руком да задржимо ум у миру? Шта смета?

Можда се јавља чврсто осећање да је неопходно да исповедимо нешто. Претходно потискивана сећања и осећања излазе на ниво свести… Уколико је могуће, треба писати нешто попут записа у дневнику. То ће помоћи да структурирамо своју свест, постанемо свесни своје прошлости, оценимо своју садашњост и сагласно са тим изменимо однос према плановима за будућност.

Исправно проживљена болест доводи до духовног и личносног сазревања.

То се тиче и начина на који болују деца. Често родитељи говоре да је, болујући, дете постало другачије. Личносном одрастању као процесу потребно је време, када људска душа може да се налази у стању сагледавања (сазерцања), а ум у стању осмишљавања свог искуства. У супротном, претходно животно искуство није у стању да се интегрише и постане део личности.

Наведимо пример из класичне књижевности који илуструје овај процес. Фјодор Достојевски завршава свој роман „Злочин и казна“ болешћу Раскољникова. Управо чињеницом да га је болест изменила. Она је представљала онај услов, захваљујући коме је душа могла да почне своју духовну трансформацију унутар личности у којој су гордост, его, егоизам представљали темељ и основу.

На крају епилога „Злочина и казне“ пише да је Раскољников изашао из болести као друга, обновљена личност. Вероватно се то може назвати метанојом, у смислу преображеног ума, свести.

„Па, шта и са свим тим мукама из прошлости! Све, чак његов злочин, чак пресуда и затвор, чинили су му се сада, у првом пориву, неком спољашњом, чудном чињеницом, која као да се и није догодила са њим.

Међутим, он то вече није могао да дуго и непрестано мисли о нечему, усредсређујући се на нешто мишљу; па он ништа и не би решио сада свесно; он је само осећао; уместо дијалектике наступио је живот и у свести је требало да се изгради нешто потпуно другачије. Под јастуком је лежало Јеванђеље. Узео га је махинално…“

За дивљење је како је писцу пошло за руком да опише овај процес.

Након очигледног и снажног доживљаја који је припремио тло за трансформацију, сам процес духовног узрастања је већ почео. Просто је било потребно да се он не омета. Роман се завршава управо тиме:

„Међутим, ту већ почиње нова прича, прича постепеног обнављања човека, историја постепеног поновног рођења, постепеног преласка из једног света у други, познанства са новом, до тада потпуно непознатом стварношћу“.

Дакле, смисао и назначење болести се састоји у томе да је она у стању да доведе до ослабљења нашег ега.

Принудно, без снаге да се супротстави околностима због телесне болести, неудобности, ограничењем друштвене активности, можда човек по први пут добија благословено искуство смирења. То је стање када се на неки тренутак душа издиже изнад ега, изнад световних привезаности и сујете овог света.

У том искуству човек је у стању да види у себи друге хоризонте и друге висине. Он се можда по први пут дотиче самога себе, онаквог каквог га види Бог. Међутим, то је мало. Тачније, то је почетак процеса. Душа наставља да тражи могућност за свој развој, за очување у вечности. Тај процес је, како касније постаје јасно човеку, бесконачан. Он захтева од човека све његове напоре.

Очигледно, најважније на тој етапи за човека је да свесно дефинише усмереност тог процеса, оснажи се у тој усмерености.

Суштина метаноје (преображаја свести) састоји се у томе да је сада сила личности усмерена не на оснаживање свог егоизма, нити на снисхођење својој гордости, већ на остварењу себе у Богу.

А то је пут освешћеног стицања (са Божијом помоћи) у себи таквих врлина као што су смирење и љубав.

И ето, човек је већ у стању да потпуно искрено изговори речи: Слава Богу за све!

Свима желим да не буду болесни, а ако и буду, нека буде са коришћу!

Задатак

Да ли и ви мислите да је болест корисна за човека? Образложите своје мишљење.

Питања личног, породичног и друштвеног морала

- Лични, породични и друштвени морал међусобно су повезани чак до те мере да то можемо назвати једним моралом. Личним моралом одговарамо на изазове нашег унутрашњег живота, на изазове нашег бића и живота као што су: да прихватимо вољу Божију у свом животу, да непрестано захваљујемо Богу за све.

- Породични морал везан је за нашу веру, али и за традицију. Различити су обичаји и традиције у нашем народу, али све су оне настале из наше православне вере и добиле форму и облик различитих крајева наше земље и различитих менталитета нашег народа. Зато се у оквиру породичног морала прилагођавамо већ уходаним праксама које постоје у нашој породици и поштујемо их. На пример: ако је пракса да се за време распуста одлази код баке и деке који живе у другом месту и ако нас они жељно ишчекују, онда то треба и да урадимо.

- Друштвени морал односи се на целокупни наш народ, он је настао из наше славне историје, из опредељивања цара Лазара за Царство Небеско и из дивних примера понашања наших војника током и непосредно након завршетка Првог светског рата. Овај друштвени морал упућује нас на то да је вечни живот важнији од пролазног живота, да је Бог на страни праведних, и да зато и у победи и поразу морамо пре свега имати милости према онима који су слабији од нас и немоћни, као и да не смемо мрзети човека, већ искључиво његов грех.

- Питања:

- Да ли на прво место треба да стављамо себе или свог ближњег?

- Да ли родитеље треба послушати чак и када смо уморни када нам се

нешто не ради?

- Да ли треба својим доприносом, ма колико мали он био, да се трудимо

да наша средина буде уређенија и мање загађена?

- Погледати следећи видео на тему породичног морала:

На прошлом часу сте пажљиво проучили презентацијуо хришћанству и потрошаћком друштву.

Данас предлажем вама, четвртаци, да одгледате једну епизоду серије „Државни посао“. Трикови марктинга, производња потреба, осећај задовољства (краткотрајни) после куповине, својеврсна зависност и тсл. све су то теме присутне и у овој епизоди и у нашим животима.

Будимо тога свесни и тако учимо да расуђујемо и раздвајамо битно од небитног.

Један од првих зала са којим смо окружени јесте пораст деликвенције код младих и вршњачког насиља. Стручњаци су подељени:да ли је криво друштво, окружење, политика, друштвене мреже или филмови…Различито се приступа овом проблему: ангажовани су педагози, психолози, социолози међутим остаје проблем како га заједничким ангажовањем решити.. Тиме се бави и овај видео материјал који треба да одгледате.

Погледајте и одговорите на питање: шта узрокује деликвенцију и вршњачко насиље? Како га решити?