Историја музике

AРС НОВА У ИТАЛИЈИ

14. век у Италији је доба економског благостања, развоја градова и процвата уметности. Међу градовима предњачи Фиренца која постаје културно средиште али ту су и Венеција, Пиза, Ђенова и Верона.

За разлику од француске арс нове у музици где се негују и духовне и световне форме, у Италији се претежно пишу световне, што је и главна одлика арс нове. Ово је и доба делатности великих песника и сликара као што су Данте, Петрарка, Бокачо, Ђото.

Световни карактер италијанске арс нове наглашен је и формама у којима композитори стварају своја дела: мадригал, кача и балада.

Мадригал 14. века је песничко-музичка форма која се састојала од 1-4 строфе, у свакој по три стиха. Све строфе певале су се на исту мелодију а на крају се налазио припев који је имао два стиха са новом мелодијом. Мадригал је био двогласан или трогласан. Доњу мелодију је могао изводити и инструмент. Садржај мадригала је могао бити љубавни, шаљиви, сатирични, пасторални, политички, полемички. Композитори су се трудили да текст што верније осликају тоновима. Тај поступак је нови у историји музике и одликује га психолошко тумачење текста кроз музику што је одраз субјективног, хуманистичког односа према уметности. Горња мелодија мадригала је веома гипка, врло често садржи вокализе и украсе.

Кача (caccia-лов) је омиљена форма италијанске арс нове. У качи су се описивали призори из лова али и из природе уопште. Врло често су се описивале олује. У њима је такође било реалистички описаних звукова као што су лавеж паса, звук ловачког рога, „врева“ на тргу, поклици продаваца на пијаци и друго. По форми кача је слична мадригалу али се од њега разликује по унутрашњем садржају. Има два дела од којих је први дужи. У њему се пимењује поступак канонске имитације, обично у прими или октави, у размаку од 8 или више тактова. Трећи глас није учествовао у имитацији и често је извођен на инструменту. Први и други глас обично су имали различите али садржајно сличне текстове. Други део каче могао је бити хомофоно или полифоно обрађен. За качу је карактеристична и честа употреба пауза.

Балада је некада била плесна форма. У 14. веку она постаје вокална вишегласна композиција. Имала је три строфе. Пре и после сваке строфе певао се припев од два стиха. На крају се налазила посебна строфа са посветом особи којој је балада била упућена. Балада је обично била трогласна али има и двогласних. Као и код мадригала и каче, један од гласова је често извођен на инструменту.

Најзначајнији представник италијанске арс нове је Фраческо Ландини, слепи оргуљаш цркве светог Лоренца у Фиренци. Осим оргуља, свирао је и многе друге инструменте. Писао је песме на латинском и италијанском језику и био је веома образован. Од његових дела сачувано је 12 мадригала, више од сто балада и једна кача. У његовим делима присутне су све карактеристике италијанске арс нове: топлина мелодике, јасноћа каденце, мекоћа хармоније у паралелним терцама и сесктама, периодичност музичке мисли.

FRANKO-FLAMANSKA ŠKOLA

Nastala je na području današnjih zemalja Benelux-a. To su Belgija, Holandija, Luksemburg i severna Francuska. Na ovom području, od 15. veka beleži se veoma intenzivan razvoj trgovine i privrede što je stvorilo ekonomske uslove za isto tako intenzivan razvoj umetnosti. Takodje, ovo područje je geografski pozicionirano na raskršću italijanskog i francuskog kulturnog uticaja ali i ekonomske povezanosti sa drugim evropskim centrima. Uspostavljena je bogata kulturna razmena dobara koja je u muzici rezultirala pojavom tzv. „Franko-flamanske škole“.

Termin „škola“ ne odnosi se na ustanovu nego na grupu kompozitora čija dela imaju iste stilske karakteristike. Njihova muzika formirala je specifičan stil čija je glavna odlika bogata, temeljna i dosledna primena imitacije koja je vokalnu polifoniju podigla na daleko viši nivo nego što su to uspeli kompozitori ranijih stilskih razdoblja.

Karakteristične forme Franko-flamanske škole su: misa, motet i šansona.

Misa nije novi oblik. Postojala je i ranije ali sada dobija nove karakteristike. Kao centralni oblik bogosluženja, ona je zadržala osnovnu koncepciju misnog ordinarijuma i misnog proprijuma. Franko-flamanski kompozitori pisali su misni ordinarijum (Kyrie, Gloria, Credo, Sanctus, Benedictus, Agnus Dei) a unutrašnje jedinstvo celine postizali su jednom melodijom koja se u celini ili u delovima provlačila kroz sve stavove. Ta melodija mogla je biti:

- odlomak neke gregorijanske melodije (gregorijanskog korala)

- melodija neke narodne pesme

- samostalno komponovana melodija

Ta melodija zvala se cantus prius factus i po njoj je cela misa dobijala ime. Ako je u pitanju gregorijanska melodija, takve mise imale su zajedničko ime „missa choralis“. Npr. misa Ave Maris stella (po istoimenom gregorijanskom napevu). Ako je po narodnom napevu zajedničko ime je chanson missa (šanson misa). Npr. „L homme arme“ (Naoružani čovek, veoma popularan napev tog vremena). Kada je kompozitor sam pisao melodiju, označavao ju je brojem ili oznakom modusa u kojem je komponovana. Dešavalo se da kompozitor nije hteo da otkrije po kom napevu je komponovana pa je ona onda dobijala ime sine nomine (bez imena).

Izabrana melodija uvek je bila u tenoru (inače, mise su bile četvoroglasne) a cela misa bila je u istom tonalitetu (modusu).

Posebnu vrste misa činile su tzv. quodlibet missa i missa parodia. U prvom tipu se kombinovalo nekoliko melodija a u drugom kompozitor „pozajmljuje“ svoju ili tudju već postojeću melodiju iz nekog drugog dela.

Kompozitori Franko-flamanske škole težili su potpunoj samostalnosti svakog pojedinačnog glasa. Sazvučja koja su nastajala prilikom istovremenog zvučanja melodija su bila „slučajna“ što je iziskivalo veliko majstorstvo u komponovanju kako se ne bi dobili disonantni akordi. Takodje, njihova polifonija bila je toliko bogata i zamršena da se osnovna melodija teško raspoznavala. Ovakav, „horizontalni“ princip koji podrazumeva gradjenje muzičkog dela na osnovi melodijskog a ne akordskog kretanja, postaće karakteristika polifonije uopšte.

Druga najzastupljenija forma bio je motet. On se razlikovao od moteta ars antikve i ars nove po tome što su deonice bile ritmički potpuno različite i slobodno su se ritmički razvijale, za razliku od izoritmičkih moteta ars nove. U početku su bili troglasni sa karakterističnim instrumentom u donjoj deonici ali vrlo brzo postali su četvoroglasni. Takodje, glasovi više nisu imali različite tekstove nego su svi pevali na isti tekst. Glavna melodija (ili tema) nije se, kao u misi, pozajmljivala nego je po pravilu samostalno komponovana. Mogao je biti duhovni ili svetovni.

Šanson je svetovna forma i po strukturi je slična motetu. Od njega se razlikuje po opštem karakteru koji izvire iz osobina narodne pesme na čijim osnovama počiva.