Будућност је сада

Међународна организација Terraforming из Штокхолма реализује пројекте и на простору бивше Југославије. Један од таквих пројеката је Будућност је сада (The future is now), чији циљ је да школској деци негују поштовање према раду и професионалној оријентацији, популаришући занимања и путеве школовања одабраних људи у локалној средини. 

У пројкат се укључила и наша школа са четири члана: психолог Драган Прпа, педагошкиња Мира Шолаја, библиотекарка Славица Јурић и учитељица Мира Карановић. 

Пројекат је почео кроз једнодневни семинар који је одржан 6. октобра 2012. године у Новом Саду, а даљe усавршавање је настављенo кроз четворонедељни oнлајн курс. Све потребне информације и задатке везане за овај пројекат добијали смо на Фејсбуку. Први задатак је био да одаберемо фотографију која је јединствена и нас саме представља на другачији начин од свих других учесника овог програма. Други и трећи задатак је био упознавање садржаја везаних за социјалне мреже – друштвене мреже (Facebook, Twitter, Skypе, Linkedin и друге) и интернет-сленг – специфичан говор једне групе. Посебане групе сленга су акроними и скраћенице. У четвртом задатку добили смо упутства како треба написати имејл као и правила нетикеције, тј. низ правила лепог понашања на интернету.

Предавачи и аутори пројекта су: Мишко Станишић,педагог и експерт на пољу друштвених мрежа и коришћења дигиталних медија у едукацији; Борислава Супичић, експерт за међународно и хуманитарно право и људска права; Невена Бајалица, историчар, лингвиста и експерт за људска права; и Вања Кољевић, педагог и професор енглеског језика.

Завршницу програма „Будућност је сада" чинила је кампања „Мој узор“. У оквиру ове кампање организовали смо радионицу у нашој школи на којој су ученици II 3 упознали  архитекту Владимира Драгичевића, архитекту који је пројектовао базен у Бачкој Паланци. Владимир је био и ђак наше школе. Млади господин је представио комплетну линију свог образовања од основне, преко средње школе до факултета. Сазнали смо на којим све пројектима је радио. Испричао нам је која су његова интересовања ван професије и одговарао на сва питања ученика, као и свих одраслих присутних на овој радионици.

У другом делу ученици су цртали шта би желели бити кад порасту.

 Утисци одраслих

О пројекту, односно радионици своје утиске записали су и наставници, тј. стручни сарадници. Учитељица Мира Карановић јако је задовољна гостом, а посматрајући садашње своје ђаке није могла да се отме поређењу са својим претходним генерацијама:

“ Наш гост је представио своје занимање и описао пут који је прошао да би постао архитекта. Целу причу је употпунио школским фотографијама. Он је аутор идејног решења базена који се гради у нашем граду. Идејно решење смо и ми имали прилику да видимо. Сазнали смо да у слободно време воли да се дружи са својим синчићем, свира хармонику и воли да гаји винову лозу. Он сам нам је признао да је њему узор у животу био његов отац и тиме показао колко цени своје родитеље као и све оно што су они учинили за њега. Млади господин је својом искреном и непосредном причом испунио моја очекивања. Након завршеног задатка могу рећи да су „резултати“очекивани. У школи радим више од двадесет година и са сваком мојом генерацијом обавезно радим ову ликовну радионицу, а у трећем и четвртом разреду ову тему и литерарно обрађујемо. Морам да признам и тада, а и сада дечаци су желели да буду пилоти, астронаути, спортисти, а девојчице учитељице, лекарке, певачице. Међутим, сва наведена занимања током њиховог одрастања се изгубе и они углавном уписују економски, правни или пољопривредни факултет. Које професије ће одабрати ови млади људи имаћемо прилике да се уверимо за десетак година. Ови радови ће их чекати да заједнички утврдимо ко од њих је испунио свој дечји сан. „

Библиотекарка Славица Јурић коментарисала је дечије радове јер су оставили највећи утисак на њу, будући да је монтирала материјале. Она каже:

„Да ли се снови могу преписати од другог? Јесу ли сви они пилоти, лекари и учитељице заиста дечија визија будућег занимања или су мало „преписивали“. Да су нам се само изјаснили, можда бисмо заиста могли рећи да су сугестивно одговарали, угледајући се на другаре. Но, цртежи су нешто сасвим друго. На њима сваки од дуплираних летача лети на свој начин: неко би са путницима само до Шпаније, а неко до друге планете; неко је у авиону и ракети, а неко већ изашао и гледа како да до звезде да скокне… Па, и детаљи код лекара: неко баш ради на норму и пуна му амбуланта историја болести, а неко би да учини само једно мало чудо: да инјекција не боли и да се могу имати здрави зуби и јести слаткиши. Па и готово идентична сликарка пејзажа која каже да ће бити сликарка зато што јој је другарица сликарка говори о непоновљивости сна: какав ће то сјајан и искрен сарадник, асистент или тихи пратилац бити! Архитекта гост може да буде задовољан: утицао је на једног дечака који би да буде исто. Можемо бити задовољни и што је само једна певачица Гранда и један соларијум, а нема директора и политичара као сна и пута до звезда. Спортиста је подоста, али великог срца отвореног за природу и одбојку с цвећем; за утакмице у којем се резултат намешта да се друг из ривалског тима не би љутио. Добили смо једно аутентично занимање „одећарку и обућарку“, која би могла постати и лингвиста. Приметили смо и непоновљивост новог, малог Вука Бојовића који с много љубави „све уме“ са животињама и с много пажње извајао је две грбе као две планине на камиљим леђима које милује сунце. Свет слободно може на њима да остане.“