Сајам књига 2024.

Педагошки или Школски музеј, како се звао када је крајем 19. века основан, затекао нас је у стању у каквом је и просвета: мноштво експоната, велика и значајна историја писмености, па и школе, али трошан и видно је да држава не брине о њему. Тако сазнајемо да је Школски музеј основао учитељ (а ко би други, на учитељима је одувек почивала наша школа), и да је двапут потпуно уништаван од непријатеља у два светска рата. У вези с тим двапут је и пресељаван па се данас налази у згради некадашње школе, тзв. реалке (осмогодишња гимназија). Данас, нажалост, полако бива нагризан зубом времена и нашом пословичном небригом о свом благу. Тамо где су се деценијама паркирали аутобуси, тик испред музеја, преко пута, ниче савремена зградурина, а ни двориште није више онако пријатан и миран кутак, јер је и у позадини музеја градилиште за, претпостављамо, још једну модерну грдосију. Са свега осам запослених препуштен је довијању ентузијаста од којих је један директор музеја, најуглађенији министар просвете, вероватно једини у последње 3-4 деценије који је заиста стигао из школске клупе, дете је просветних радника, увек спреман да саслуша колеге, да понуди попусте и бенефиције за просветне раднике и њихове породице. Директор Слободан Вуксановић дочекао нас је у дворишту са осталим запосленима.

Ученици ту трошност музеја нису приметили, пажњу им је привукло мноштво експоната, посебно макете ученика и наставника са униформама различитих школа, од оних сеоских и манастирских, до уметничких и балетских школа. Затим су им пажњу пленила наставна средства која су распоређена како у музеју тако, још обимније, у ризници поред музеја, која су могли да опипају, куцају или свирају на њима, окрећу, додирују. Ми, наставници, приметили смо да некадашње школе нису биле ништа сиромашније у наставним средствима од данашњих, а неке су можда биле и опремљеније. Најмлађима  је највише радости донело седење у учионици са скамијама где су опробали перонице (добиле име по перу којим су писали умачући га у мастило), креде и претече таблета – мале црне дрвене табле по којима су писали, морали то да запамте, и одмах брисали да би написали следеће. Неке ствари се никад не мењају па су ученици лако препознали ко седи и зашто у тзв. магарећој клупи. Ни сведочанства се нису много променила, понеки назив предмета је другачији, као на пр. јестаственица (наука о природи), што старији ученици знају захваљујући Нушићевој Аутобиографији коју ни једна реформа школства, никада, не би смела да изостави из планова и програма као духовиту слику нашег школства у 19. веку. Најзначајније се променио начин кажњавања ученика некада и сада. Стога је млади кустос инсистирао на каштигу (казнама) и приказу прутова и других средстава којим су ученици кажњавани. Иако сумњамо да су наши ученици икад такво шта доживели, нису се много изненадили ни  запрепастили, а једна ученица је, чак, изјавила да би она вратила те казне за безобразне ђаке који је у школи ометају.  У ризници је настало право весеље јер експонати нису у стаклима, ограђени гајтанима, па се могу дирати, опробати: вртели су глобусе и друга средства, свирали на малом школском клавиру и бесомучно ударали по старим писаћим машинама, да би Најдан, ученик 4. разреда, виспрено закључио да је то некадашњи ворд. Музеј има и вредну библиотеку која је на располагању студентима и научним радницима, али ми у њу нисмо свраћали. Повремено музеј припрема тематске изложбе које прате занимљиви каталози и књиге, али, нажалост, ни једну такву публикацију нисмо могли купити јер их више нема. Срећом, у ранијим временима библиотекарка је купила неколико: о ђачким униформама, о историји школе… Иако Музеј верно чува вредности из историје српског школства и истовремено иновира свој рад па у својим просторијама организује радионице, концерте, промоције, изложбе, чак и славља за ученика у дворишту, сајт им не чува све вредности и тековине српске писмености и школства - не ради прелаз на ћирилици те је сав на латиничном писму!

Сајам књига, 67. по реду, готово свим ученицима је био први Сајам књига који су посетили. Ученике од 6. до 8. разреда смо пустили да се сами сналазе, а ученици од 2. до 5. разреда ишли су са учитељицом и библиотекарком. Накнадно сазнајемо, у аутобусу, да су се старији и губили, да је било несналажења, али су знали како да се извуку из те ситуације – ко пита, не скита. Млађи си били нешто сигурнији са учитељицом и библиотекарком. Оне су безразложно страховале да ће се погубити или да ће им бити досадно ако не нађемо праве догађаје којима ће присуствовати.

Најмлађи ученици, на наше велико изненађење, дошли су спремни – знали су шта их занима, неки су знали и где су на Сајму књига смештени њихово омиљени издавачи; неки понели списак књига које желе да купе; већина је куповала књиге не само за себе, него и за укућане,  а неки и за учитељице; сами су плаћали и скупљали рачуне... Видевши то, упућивали смо их и на информације да питају знају ли који издавачи имају стрипове, књиге о Хари Потеру и друга њихова посебна читалачка интересовања, што су они без зазора и чинили, а информатори су спремно излазили у сусрет најмлађима. Многи су знали и где ће, на којим штандовима, дечији писци потписивати књиге, па се већина вратила са потписима Љубивоја Ршумовића, Јасминке Петровић, Зорице Кубуровић и других, а старији су склизнули у ниже облике литературе Весне Дедић, Оливере Ћирковић… Бећковић кога смо такође срели није био неко ко их интересује, па је библиотекарка решила да првом приликом активира Бећковићеву причу за децу „Романчић о поштењу“ и поему „Ниси ти више мали“.

Кад су огладнели, нашли су себи простор где су спонтано сели и изјели што су понели или купили. Пролазници су их чешкали по главама, све им је то било сипматично, а један од пролазника их је специјално поздравио и представио им се као академик Јешић. Сви воле подмладак, па још кад је тако сналажљив и симпатичан, и приде воли књиге! Иако наставници нису стигли да гледају оно што њих занима, задовољно су завршили посету видевши срећне ученике и њихове пазаре. Притом, ученици су били увиђавни и кад сами нађу што су желели, стрпљиво су чекали и остале, питали да ли у међувремену могу да погледају суседне штандове, што им је, наравно, дозвољено.

За неких десетак година,  примећује библиотекарка, стигле су нове генерације које много боље дефинишу своје циљеве, знају како да их остваре и шта треба да учине. То је истовремено био подстицај наставницима и одраслима да се запитају зашто те исте способности ученици не показују у редовној настави. Јесте да су на Сајам књига ишли одабрани ученици, они који читају, а познато је колико књиге шире видике, међутим, чињеница је и да је школа инертна и тешко покретљива институција и да се промене споро дешавају. Школа по мери оваквих ученика морала би бити много мање орјентисана на знање, а много више на вештине и процедуре које осамостаљују ученике да сами трагају, сами бирају, сами постављају циљеве учења, сами вреднују… То је највеће сазнање које смо понели ми одрасли иако нисмо купили скоро ни једну књигу јер нисмо имали кад. Такав нам је позив – ако се посветиш ученицима, заборавиш на своје потребе, али због тога нисмо остали празни. Напротив, срце нам је пуно.