Било је то у једној земљи сељака на брдовитом Балкану крајем претпрошлог века. Народ је угледао слободу из вишевековног ропства и понадао се да више никада неће служити другоме. Желео је мирно орати своју земљу, рађати и подизати своју децу и живети у раду, а не у рату. Плативши прескупо своју слободу, надао се да ће коначно моћи да изграђује сопствене вредности на имању, раду, знању, вери и части. Највиђенији људи били су најбољи домаћини, свештеници и учитељи. Народ им је веровао и поштовао их, а они су припадали народу.

Млади учитељ из Ваљева, Михаило Максимовић, загледао се у свештеникову кћер из Бранковине, Драгињу Петровић. Црномањаста и наочита, васпитавана је и учена да свом човеку буде љубав и друг, свом дому узорна домаћица, а својој деци добра мати. Слао јој је у писмима љубавне песме, вешто исписане читким учитељским краснописом. Над њима је она најпре смерно и стидљиво спуштала поглед, читајући крајичком ока, затим је пуштала кришом коју сузу, да би убрзо почела да стрепи да ли ће стићи следеће писмо и које ће учене и умилне речи радовати њене очи. Да прекрати чекање и ублажи чежњу, почела је да пресује руже које је с љубављу гајила и оне јој с љубављу узвраћале најлепшим цветовима.

Убрзо се млади пар венчао по свим народним и православним обичајима и свио гнездо у малом учитељском стану у сеоској школи у Рабровици, надомак Ваљева.

Те 1898. године, први дан друге половине најлепшег месеца у години био је ведар и необично светао. Учитељ Михаило Максимовић, подигнутог десног рамена као да му је хладно или негде жури, замишљенији него иначе, нервозно је шетао тамо-амо испред улаза у учитељски стан. Од раног јутра није имао мира. 

„Одиста, савршено јутро!", помисли учитељ и погледа према бескрајној плавој која је ишла до унедоглед. Још да му је та реч, да избруси његов недоречен стих. У том тренутку, зачу се тежак лепет крила роде која се пролетос угнездила на крову школе. Одлете у бескрајну плавичасту светлост. За њом и друга. Обод широко раширених крила под зрацима јутарњег сунца светлуцао је као срмом извезен орнамент на рукаву кошуље шумадијске народне ношње.

Иза врата учитељског стана зачу се дечји плач. Или му се учинило? Михаило се трже и потрча сав сметен према вратима.

- Куда си ти кренуо? - стаде пред њега крупна сусетка, која је помагала младим женама да донесу своју децу на свет.

- Ја... - промуца учитељ.

- Није време. Пусти је да се мало одмори. Биће како треба. Мајка је крај ње. Знам шта те занима. Родила је здраву и лепу девојчицу. Нека вам је жива и здрава до оног тамо трећег века. А знаш ли шта мене занима? - рекла је чешући се по темену.

- Шта?

- Шта ће ти онолике књиге, учо? Не може човек поштено да се окрене у кући! По свим зидовима књиге, на столу књиге, на полицама књиге! Окренула сам се и закачила једну, а чини ми се да ми је бар педесет њих пало на главу. Још ме боли глава. Умало да падну на тек рођено дете. Да Бог сачува!

- Од књига не може да боли глава. Књиге су... Књиге су благослов детету.

- Еј, немам кад да расправљам о књигама с вама ученима. Ко зна шта вам све може пасти на памет! Одох да нахраним своју чељад. Морам да обиђем још две жене пред породом. Срећно вам било! Иди сад да видиш девојчицу.

- Девојчица!!!

Уђе у собу. Дочекаше га две ручице које су се шириле као крила птице и тамне, дубоке очи које су нудиле одговор на питање о смислу живота. Драгиња се осмехну. Пољуби је у чело и узе дете у наручје. Учини му се као да сања, као да лети...

Дани су летели као птице. Мала Десанка је углавном спавала. У сну деца расту, кад нико не види. Нико није видео где су се деле три мале виле суђенице* тражећи девојчицу да јој дарују своје поклоне. Једна је тражила у шуми, јер није могла да разликује откуцаје њеног малог срца од песме младих птица. Друга је тражила у времену, листајући све оно важно за народ у коме се родила. Трећа вила, Добрила, чекала је да дођу остале две. Кад је схватила да оне неће доћи, опијена лепотом природе, песмом птица и жагором деце, мирисом ружа и зујањем пчела, жубором реке и живим, дубоким очима новорођенчета, које су искриле необичном светлошћу као да у својој дубини имају чаролију, тачку из које настаје светлост, одлучила је великодушно да подари девојчици нешто што ће је учинити заиста посебном.

- Нека буде Човечица! - рекла је и замахнула чаробним штапићем из кога су се, попут вилинског праха, разлепршале све врлине: лепота, доброта, мудрост, искреност, љубав, благост, снага, истрајност, упорност, приврженост, оданост, нежност, разум, храброст, брижност, радозналост, вредноћа, племенитост, правдољубље, човекољубље, родољубље... А онда је опазила две посестриме виле, које су стајале и стрпљиво чекале да дарују дете.

- Нек има срца за све! - рекла је друга вила.

- Али, го ће је болети? - забринуто рече трећа.

- Без боли неће знати да воли.

- Онда ћу јој даровати песму. Она ће је лечити и очовечити - рече трећа.

А онда су сложно и тихо одлепршале у Бескрај, одакле су могле неометано да посматрају како расте мала принцеза. Кад јој мисли залутају по Бескрају и чини се да ће се изгубити, осветљавале су им пут.

- А како ћемо јој вратити ову мисао? - питале су се виле.

- Претвараћемо је у песму! - досетише се. - Осветљена мисао најлепше изгледа као песма.

* виле суђенице - виле које одређују судбину новорођенчади