Две моје домовине

Дошла је у нашу школу у зиму из далеке земље о којој нисмо много знали, а оно што смо знали углавном су била нека предубеђења и предрасуде. Дошла је и разбила нам предрасуде.

Дошла је и пленила својом љубазношћу и љупкошћу, отменошћу духа, поштовањем старијих, издвајајући се од овдашњих ђака.

Дошла је са одличним знањем енглеског језика па су се са њом дружили више они ученици који и сами знају добро енглески. Колико је то било добро, толико је била замка јер је боље могла научити српски ако њени вршњаци причају с њом тај језик. 

Дошла је и одмах је знала да пише и чита и ћирилицу и латиницу. Тек касније смо сазнали да је то заслуга баке, очеве мајке, која је Српкиња. Дакле, није нам потпуна странкиња. 

Долазила је сваки дан у библиотеку и дала дубљи и лепши смисао послу библиотекарке која је са њом убрзано учила српски. До краја школске године,  савладала га је на А1 нивоу, а  разумела га и много боље, толико да је граматику објашњавала својим родитељима (на иранском), који су повремено долазили с њом на часове. 

Дошла је и тек што сме се навикли на њу, отишла је у Нови Сад. Боравила је таман толико да нам улепша дане, да учини да се суочимо са својим (не)знањем, страховима и предрасудама.