Скерлићева огрешења

Даница Вујков, писац предговора књиге изабраних песама Милице Стојадиновић (Вујков је сачинила избор - педесет и четири песме), не "може" да се сложи "са оним што је рекао (Скерлић), и сматрамо да Скерлић није у праву". Даница Вујков пише да је "време" било, "и јесте, на страни Милице Стојадиновић Српкиње,мада је увек стрпљиво чекала на објављивање својих књига". По свему судећи, изгледа да је близу истине само последњи део реченице Д. Вујков.2

Вујков је направила избор "из две збирке Миличиних песама,од три, колико је за живота објавила, и које се налазе у Библиотеци Матице српске, а штампане су 1855. у Земуну и 1869. у Београду (треће умножено издање). Поједини стихови преузети су из Дневника у Фрушкој гори 1854. године, а песма Певам песму из Антологије старије лирике, Младена Лесковца". “Милица Стојадиновић Српкиња”, пише Д. Вујков, "сасвим сигурно је, у духовном сродству са онима, који су таленат примили као божији дар". Ова трагична српска песникиња није била издајник свога дара, али јој много шта није ишло на руку.3

Пре десетак година, Миличин Дневник у Фрушкој гори (1985), а затим и преписка Милица - Вук - Мина (1987), били су захвална прилика да се преиспита и превреднује што - шта у вези са Милицом Стојадиновић Српкињом. Добро је што је Даница Вујков објавила песме (избор) Милице Стојадиновић. Није ли тиме испунила Скерлићеву "опомену" да се прилици "бар спомен сачува"? Да су срећније околности и прилике, ми бисмо имали и критичко издање Миличиног Дела.

Коначно, треба отпочети п р е в р е д н о в а њ е многих књижевних појава српске књижевности. Тај први корак, према демитологизацији, учинио је Скерлић (1905), пишући своју "књижевну слику", не без извесних симпатија и истраживачке проницљивости.

Скерлић, верујемо, није био у праву када је писао да Милица, "која је имала осећања и унутрашњега живота није певала и причала оно што је било најинтимније и најглавније: то би, свакако, била занимљива и једна од најлепших љубавних повести српске књижевности".

Па ипак, Скерлић је тачно оценио вредност њеног дневника.4

Дакле, Милици Стојадиновић - целини њене духовне појаве и стваралаштва треба посветити једну исцрпнију студију. Кад јој је отац свештеник умро, остала је изложена ударцима живота. "Увек ће остати љага како се са првом српском песникњом поступало кад је остала сироче без оца и мајке". Упркос свим мањкавостима, Скерлић је, ипак, о овој песникњи написао најозбиљније редове.

Издавач и Даница Вујков учинили су известан напор, који је српска култура морала учинити одавно. Но, можда је, ипак, књига Миличиних песама могла бити и обимнија и снабдевенија предговором, у којем би била развијена потпуна "демитологизација" Врдничке Виле 5-

Милице Стојадиновић Српкиње. У сваком случају, боље је учинити нешто но не чинити ништа, и можда овај избор Миличиних песама једнога дана буде један од првих корака ка критичком издању опуса ове песникиње.

Милица Стојадиновић Српкиња није била - Вујков је у праву - "тек, пуки романтичарски занесењак ; њен дух је, и посматрачки, и критички, и саучествује у свим догађајима непосредне друштвене стварности".

(На Малу Госпојину 1995)

је објављивала своје књиге!). Ова интелигентна и умна жена више је "дала" Вуку (шаљући му народне песме које је бележила у Срему), но Вук њој.

Сећајући се свога разговора са једним аустријским песником и његове

уверености "да су се Срби, а нарочито Србкиње, грабили да ми мецени буду", Милица вели : "Мене би срамота да са истином одговорим да ме за моје песме још нико запитао није, а камол’ о свом трошку издао (до Медаковић једну малу књижицу)". Тешко је налазила издаваче за своје песме и била је разочарана

незаинтересованошћу читалаца. Лепа, интелигентна, али свештеничка ћерка без богатог мираза, Милица је проживела судбину чији крај није било тешко предвидети. Написала је редове у свом времену који су изузетно актуални и данас, као, уосталом, и њене патриотске песме (нарочито оне у којима се често спомиње Босна!):

"Била сам у Београду, била сам у злату и бисеру нагледала се сјајности и богатства, чудо, чудо, тај луксус, тај покор, рано би био за Србију и после 100 год. , а камол’ сад кад Београд према внутрењости Србије изгледа као кад би се каква кућанка набелила (... )Моја пријатељице! ја с мојом поезијом, а Ви са Вашим худежеством ни да завиримо у Београд : Дукати тамо важе".

5 Милица Стојадиновић (1828- 1878), у свом књижевном раду и животу тежила је натприродном и била је изузетно лепа жена. Никада се није удавала, као ни виле. Детињство и најзначајнији део свога живота провела је на Фрушкој гори, у Врднику. Одрастала је и живела у природи и Аница Савић Ребац једном приликом ће записати с правом: Милица је "била срасла са природом своје домовине као нимфа са својим дрветом". Живот и дело ове песникиње припадају дословно, миту и Складишту историје српске књижевности. Године 1928. беше стогодишњица рођења Милице Стојадиновић, а 1978. стогодишњица смрти. Пропуштена је прилика да се објави целокупни опус ове ауторке, целокупна дела или критичко издање.