NOVI ZDANOVIZAM HIC ET NUNC

поставио/ла Miroslav Lukić 12.01.2010. 08:58   [ ажурирано 26.01.2017. 10:02 ]
    Pisaćemo o jednom fenomenu: o praksama isključivanja jednog dela savremene nacionalne književnosti sa ciljem da se njen drugi deo promoviše kao reprezentativan i ekskluzivan. Ove prakse vrše se unutar rada jedne sektaško-stranačke politike koja delom nasilno proizvodi književne vrednosti na način kako su one inaugurisane u vreme čuvenog i u književnosti po isključivosti poznatog Andreja Aleksandroviča Ždanova. Nećemo ići u širinu, nego ćemo se zadržati na jednom primeru, paradigmi fenomena o kome želimo da pišemo.
Primer se nalazi u imenu. Zbirnom imenu nekih srpskih institucija književnosti sastavljenom, dakako, od njenih najistaknutijih pretstavnika poznatih po tome da praktikuju književnu kritiku duboko inficiranu stranačkom skorojevićkom optikom i izolocaionističkom politikom spram književnosti koju stvaraju tzv. “parije” te književnosti, to jest oni kojima su stranačke institucije i njihovi vladari, iz ovih ili onih razloga, nenaklonjeni ili su, pak same “parije” nezainteresovane za stranačku politiku što, dakako, pretstavlja bitan deo njihovih gradjanskih sloboda. Kako god bilo, nad ovom praksom i ovakvom orijentacijom savremene srpske književne kritike lebdi, kako rekosmo, reverzija ždanovizma. Grupno ime ove Instucije sa podeljenom odgovornošću ali jednosmernom delatnošću podeljeno je medju članovima i članicama iste, a nazivaju se: Srpski PEN centar koji zdušno radi na promociji svojih članova, ne i srpske književnosti u celini, kako to za svoju nacionalnu književnost čini austrijski ili francuski PEN (govorim kao član oba Centra),  “Politikin” “Dodatak za kulturu i umetnost” na čelu sa urednicom Vesnom Roganović, floberovski lik srpske stranačke književne kulture i privremeni štićenik spisateljice Vide Ognjenović Gojko Božović (u Balzakovim romanima poznat pod imenom Ežena Luja de Rastinjaka ili markiza de Ronkerela), uredništvo “Književnog magazina” sa politikom aparthejda, to jest sa neobjavljivanjem autora koji nisu članovi “Srpskog književnog društva”, “Srpska književna zadruga” koja objavljuje “neke druge pisce”, mahom verne retrogradnim poetikama devetnaestog veka.  Ako se ovima dodaju glasovi književne scene iz srbijanske provincije, koji se, gledeć “metropole”, priklanjaju bilo jednima bilo drugima, dobićemo valjanu sliku Centra, levice i desnice savremene srpske književnosti sa probranim akterima na njoj, a u službama ne estetikâ i poetikâ, no u službi vladajućih ekipa u dnevnoj srpskoj politici. Ove političke ekipe proizvode, dakako, nekakvu stvarnost, a ta stvarnost umnogome odslikava ono što se dogadja u beogradskom podzemlju ili na beogradskim ulicama. Ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona u centru Beograda pre nekoliko meseci realnost je u kojoj se kao u ogledalu odražava i srpska književna scena. Naš književni život nije drugačiji niti bolji od navijački organizovanog društva u kome živimo, sa svim njegovim podelama i bestijalnošću, niti je manje ubedljiv od brojnih “sačekuša” na srbijanskim ulicama. Mesta za estetiku i poetiku, za plodonosna estetička i poetička razmimoilaženja, za polemiku medju akterima književne svakodnevice nema. Umesto toga postoji facit instruisane falsifikacije nacionalne književnosti: facit fetišizma. Jovanović-Danilov, G. Božović, S. Jelenković, V. Karanović, D. Velikić, D. Albahari, Vida Ognjenović, M. Bećković, R. Petrov Nogo, M. Pantić, G. Petrović, M. Marčetić, Lj. Simović, D. Novaković, V. Bajac, A. Gatalica, R. Lazić, B. Srbljanović, S. Basara, M. Maksimović, V. Kopicl, dvadesetak imena pisaca još i - zavesa. Postoji li još neki srpski pisac danas? Prema maklerima srpske književne scene, izgleda da ne! Medjutim, ukoliko kažemo da su Jovanović Danilov, Jelenković, Karanović, Petrov Nogo, Marčetić, Simović, V. Ognjenović, B. Srbljanović, G. Božović pre svega loši pesnici, odnosno romanopisci čija imena na ovom mestu ne želimo da zamenimo sa imenima boljih a  prećutanih pisaca, jer bismo poredjenjem uvredili ove poslednje, na sceni ostaju oni o čijem bi se mestu u savremenoj srpskoj književnosti moglo polemisati, ali se to nikako ne dogadja. Prvi postaju plutajući znakovi srpske književne berze, iluzije o neprikosnoveno vrednoj književnosti, taoci apsolutistički vodjene informacije sačinjene kao predstava o toj književnosti, ikone: figure pomoću čijih imena se iz tokova savremene srpske književnosti nasilno isključuju brojni ostali književni stvaraoci. Ikone su uz pomoć svojih posrednika – novih ždanovista - svuda prisutne. Njihovo prisustvo se veštački konstruiše tako da ispada da nema smisla da se pitamo o tome da li isti predstavljaju nesumnjive književne vrednosti, ili ne. Ipak, zapitajmo se: je li David Albahari nesumnjivo značajan pisac? Je li na isti način to Velikić? Bećković? Recimo sa svoje strane ono u šta mi verujemo. Radomir Konstantinović je daleko značajniji romanopisac od Kiša i Albaharija, Jovica Aćin od Velikića, nakon pokojnog Despotova mnogi savremeni srpski pesnici mogli su pero da bace u trnje, a naknadno osveštani pesnički radovi Ljubomira Simovića nisu morali da budu napisani. O škartovima srpske pesničke scene (Jovanović Danilov, Karanović, Jelenković, Petrov Nogo, Marčetić) u časopisima se pišu neutemeljene pohvale, tolike da njihovo delo postaje virtuelno.  Ono više “nema svoj razlog u sebi”, no postoji, da se poslužimo Bodrijarovom terminologijom, samo kao “efekat simulacije” govora o dobrom pesništvu. Novi ždanovizam podstiče ekstenziju virtuelnih vrednosti u srpskoj književnosti, osvetljavajući na taj način kako svoje parodično, tako i svoje histerično lice. Potrebno je, dakle, biti kolektivni histerik pa se saglašavati sa umreženim konstrukcijama nametnutih književnih vrednosti koje su novi ždanovisti obznanili. Preobilje iskostruisanih izjava o delima navedenih pesnika (i ne samo o njima, isti predstavljaju tek “šlag na torti”) dodatno prâzni kritičke sudove od mogućnosti da budu prihvaćeni kao verodostojni.  Ikone postaju znakovi, a znakovi se otvaraju prema “širokom polju igre i neodredjenosti”, postajući fetiši. To je delo novih ždanovista. – Šta nas prema tome delu obavezuje? Ništa ! - Šta bi čoveka uopšte moglo obavezivati prema konstrukcijama, prema znakovima ostalim bez mogućnosti razmene, ukazima ispražnjenim od smisla? Novi ždanovisti, po uzoru na stare, vaspostavljaju hijerarhiju književnih vrednosti na dirigovan i horski način (ukoliko više dirigovaniju, utoliko više praznu i bez pokrića), vladavinu parodije književne kritike sastavljene od mešavine različitih književnokritičkih postupaka prisutnih u jednom tekstu : od impresionističkog do kvazi-naučnog, sa terminologijom prisutnom samo radi zasenjivanja prostote. Iza takvih konstrukcijâ kriju se dodatne konstrukcije, znatno manje bezazlene. Novi ždanovisti ispostavljaju članovima  književničkog Kluba ugovor o partijskoj disciplini. Svaki književnik sa stabilnim identitetom i integritetom biva žrtvovan. Biti « preko puta» neispravno je, baš kao i u praksi« izvornog » ždanovizma.  Ždanovističko « vjeruju » u socijalizmu ili u demokraturama teži jednostrukosti, totalitetu, « po cenu vanrednog uprošćavanja ».

Primerna formula za ovo glasi : Jelenković = Karanović = Jovanović Danilov. Ili : M. Bećković = M. Tešić = Petrov Nogo = Lj. Simović. Ako ovi identiteti i jesu lapsusi ždanovistički ustanovljene književne kritike, oni su to smišljeno i apsolutno, na način puke volje histerikâ iste kritike i počesto su ogledalo rasporeda stranaka na vlasti. Primer : Vida Ognjenović = srpski PEN = demokratska stranka = umnoženi (klonirani) G. Božović = « Beogradski književni časopis » = « Književni magazin » = državni pisci. Nikako ne pisci kojima je raison d’ ětre pisanje kao takvo. Takvima je etika individualizma jednog Beketa, Kloda Simona, Robera Penžea, Natali Sarot, Renea Šara daleka. Isti su pisali za pisanje sâmo i za posledice pisanja kao takvog. I srpski i francuski pisci pišu, ali se sve menja u zavisnosti od toga da li se pisanje praktikuje prema njegovoj vlastitoj logici i tako vrednuje, ili se isto vrednuje na temelju prioriteta koji daleko od toga da su isključivo književne prirode. Ni Bećković, ni Simović, niti Petrov Nogo, koliko ni 47 pisaca koje reklamira luksuzna brošura « Pisci Srbije » (« Schriftsteller aus Serbien », « Writers from Serbia »), čiji su izdavači  Ministarstvo kulture Republike Srbije, Srpski PEN centar i Privredna komora Srbije (2008), nikako nisu sve ono što spisateljska Srbija ima, no na totalitarni način uspostavljena realnost jednog književnog prostora, simulacija njegove realnosti. Reč je o teroru književnog polusveta, posve svesnog da namerno proizvodi falsifikovanu sliku jedne daleko složenije slike. Laž onih kojima je dozvoljeno da proizvode falsifikate i simulakrume. Slika koja je sa navedenom brošurom poslata u svet glasi : Srbija je imala i ima 47 pisaca : od Isidore Sekulić, Iva Andrića, Crnjanskog do « značajnih » i « nezaobilaznih » savremenika poput Lasla Blaškovića, Biljane Srbljanović i Gojka Božovića. Slika : savremeni pisci i njihove ugledne preteče sa konotacijom : mi i oni, mi (niko drugi do mi) naslednici smo klasikâ srpske književnosti. Poruka : Crnjanski i Božović (ili bilo ko drugi), Andrić i Goran Petrović (ili bilo koji drugi pisac), Selimović i V. Ognjenović : svi u istoj brošuri, a zasluge svih za srpsku književnost navodno su podjednake. Slava pesnika Crnjanskog jednaka je pesničkom umeću Vojislava Karanovića, Andrićeva slava prozaiste jednaka je Basarinoj. Svi prisutni su članovi srpskog PEN centra, izvan PEN centra ne postoji ni jedan pisac vredan pomena i, daleko bilo, neukusnog poredjenja. Naslov brošure, ponavljamo : « Pisci Srbije ». Rezultat : = falsifikat. Pri tome nas ne interesuje za koje svrhe je brošura štampana. Pisac Predgovora u navedenoj brošuri je Mihajlo Pantić. Beleške o autorima napisali su M. Pantić i Gojko Božović. Budući da su oba autora prisutna u navedenoj brošuri, jedan je pisao o drugome, drugi o prvome. Ako bi ovaj rad vredelo završiti primerom, navešćemo ga. Evo šta je napisano o Gojku Božoviću : « Gojko Božović (1972), pesnik, književni kritičar i esejista. Poezija Gojka Božovića predstavlja stišani govor o modernom svetu u rasponu izmedju epifanija svakodnevice i ponornih udesa istorije i drugih velikih priča. Božovićeva poezija oličava susret čulnog i intelektualnog, epifanijskog i erudicijskog, strasnog i razumnog, pri čemu se u pesnikovim stihovima ukazuju kako izazovne teme savremenosti, tako i slojeviti vidici u kojima se otvara dijalog sa pesničkom tradicijom i tradicijom mišljenja. Najvažnije knjige pesama : Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelkag (2002), Elementi (2006) ». Ovakav « omage » mogao bi biti upriličen kada je reč o pesniku na kraju njegove karijere, stvaraocu koji iza sebe ima završen opus. Laskava ocena o Božovićevom pesništvu, medjutim, ocena je data o jednom državnom službeniku, a neodrživa je budući da njegovo pesništvo ni lahor istorije nije dodirnuo, a nekmoli « ponorni udes istorije » i njenih « velikih priča » poznatih samo Liotaru, nikako ne i marginalcima u poeziji. Reč je o iskonstruisanoj oceni koja je opšte mesto kada je reč o pohvalama bez pokrića, zasnovanim na pukom : « hoće mi se, mora mi se verovati na reč, i basta » ! Neutemeljena ocena o radu jednog pesnika, još uvek bez prepoznatljivog profila, koji od svega poseduje samo očitu ljubav prema funkcijama aparatčika, deluje poznavaocu njegove poezije kao groteska. Besmislena ocena o njemu kao pesniku jednaka je potrebi da se ovom poslušniku režima dodeljuju razne funkcije u srpskim institucijama nadležnim za društveno funkcionisanje književnosti. Broj Božovićevih funkcija u književnoj Srbiji teško bi bilo nabrojati. Sveprisutan je i nezamenjiv. Takve poznajemo u svim vremenima ove zemlje : u obrenovićevskoj Srbiji, cicvarićevskoj, Brozovoj, Miloševićevoj, postoktobarskoj. Čoveka trenutka, čiji se curriculum, moralni i mentalni, umrežava sa curriculumom brojnih drugih aparatčika, ecrivants-a, čiji nihilizam i destrukcija uglavnom onespokojava ecrivain-a. Zajednička crta prvih : pisanje za postizanje nekakvog vanknjiževnog cilja, nagon za izopštavanjem boljih od sebe, pakt sa prosečnima i njihova promocija. Prosečni, odnosno ecrivants, stub su svih književnih republika. Ždanovističke prakse su im posebno naklonjene. Sa prosečnima se može ići u trgovinu, ući u nju. Razvijati biznis unutar književne kritike. Infiltrirati se u institucije kulture. No, ni na jednoj od adresâ institucijâ ne stanuje nikakav Rembo, niti ijedan Dis, Drainac ili Crnjanski. U njih se useljava književni polusvet. Oni pisci koji su skloni ždanovističkoj vizija književnosti i koje ta i takva vizija i promoviše u zaslužne književne poslenike. Poslenike, ne i u pisce.

Književne vrednosti u Srbiji uspostavljaju se tako što znak na koga je uprto prstom postaje «čistim objektom », simulakrumom, o čemu je u drugačijem kontekstu pisao Bodrijar. Vlasnik izdavačke kuće « Arhipelag », Gojko Božović,  objavio je Bodrjarovu knjigu « Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla ». U toj knjizi su, ironijom slučaja, opisani svi mehanizmi i posledice akumulacije moći kakve on, zajedno sa promoterima novog ždanovizma, praktikuje. U Bodrijarovoj knjizi, medjutim, nema reči o tome kako se uči pesnički zanat. Ne samo stoga Gojko Božović ima izgleda da i dalje ostane solidan službenik prakse druga Andreja Aleksandroviča Ždanova.

              Boško TOMAŠEVIĆ

Comments