Проветравање критичарских ложа

Следећа таксативна подела књижевних критичара на главне типове и њихове варијетете резултат је студиозног рада и минуциозне анализе тима одабраних експерата који су вршили систематско осматрање књижевног живота у Србији током последњих двадесетак година.

Ова систематизација - иначе пионирски подухват у нашој култури, не обухвата озбиљне књижевне критичаре, који праве стваралачке синтезе од књижевно-историјских токова и чије су интерпретације утемељене како у личном доживљају књижевног  дела тако и у дубинском познавању његове генезе и корелација.

Подела се односи превасходно на литерарне критичаре који су на волшебан начин ушли у књижевне ложе или настали пресађивањем из једног књижевног кулоара у други.

То су управо они „критици" чијој смо пошасти у последње време изложени, а који ће се сами препознати и неће, наравно, нимало благонаклоно гледати на ову систематизацију.

 

Бициклиста

Критичар који напредује у каријери тако што гази оне испод себе, а згурен, попут бициклисте у напредсвању, жабље снисходљиво гледа у оне изнад себе. Уколико, дакле, доле више гази, то му је кичма савитљивија према онима од којих његово напредовање зависи. Овај тип критичара код нас је веома распрострањен.

 Сметлар

Критичар који сматра да му је дужност да прикупља књижевно смеће, да га проучава и подигне на пиједестал угледних књижевних остварења. Веома често он то постиже и додељивањем књижевних награда. Овај тип критичара нарочито негује рад са књижевним подмлатком, одстрањујући из тог подмлатка праве таленте.

 Хигијеничар

Варијетет сметлара. Посвећује се књижевном лешу, умива га, до-терује, шминка и припрема за сахрану.

 Логореичар

Критичар оболео од логореје, чији је крајњи исход ГЛАСИТИС. У том случају критичарев језик се, како пише у медицинском уџбенику, брзо надује, затим побели. Наука је утврдила да услед претераног напрезања језичког апарата долази до великог губитка витамина Б1, а тај се дефицит манифестује управо запаљењем и бељењем. Да би се постигло излечење, користи се пут у стручном жаргону познат као ЕХ IUVANTIBUS.

 Критичар на пару

У овом случају имамо два значења: критичар који добија паре од разних фрндација и мора пуном па-ром да одрађује обавезу; параучени критичар који о параауторима пише своје паракритике.

 Млади лав или петао-кикирез

Ово значење прилично је јасно и не захтева додатно тумачење.

 Добро темперирани критичар

Следећа развојна фаза МЛАДОГ ЛАВА или ПЕТЛА-КИКИРЕЗА. Кад се ваљано наштимује (темперира), добро темперирани критичар јесте онај по коме се добро свира тако што се у право време притисне права дирка. Тада он одаје жељени тон.

Кројач царевог новог одела

Врхунски мајстор свог посла. Као што знамо, не само што је публика била убеђена да цар носи изузетно вредно рухо, већ је и сам цар уобразио да је то тако. Анализа савремене српске поезије по-тврђује тезу да је интервенција дечака само прозирна педагошко-дидактичка намера аутора и да ње-гов усклик: „Па цар је го!" - нико није чуо, нити узео за озбиљно. Критичар - кројач новог одела увек наступа са својим помоћницима: шустером, каишаром, дугметаром и неколицином професионалних пришиватеља. Веома често се догађа да голи цар својим непостојећим рухом заведе читаве генерације списатељских талената и да заблуду након дугих парница с оштећеним ауторима (о читатељ ству да и не говоримо) мора да утврди тек Високи Трибунал Времена. Тада се, с једне стране, говори о меандрирању токова наше књижевности, с друге стране већ су, међутим, на сцени нови наги цар и нови кројач његовог одела.

 

Телал

Критичар који телали (хвали, рекламира, продуцира...). Као што знамо, телал никад не телали оно што он сам мисли већ оно што му је наложено. Осим тога, он веома делотворно комбинује вулгарно са неуким, постижући тако у својим интерпретацијама продоран глас високе фреквенције који на сензибилније ухо делује попут трештања назалног оријенталног напева. У неким крајевима је овај тип критичара познат и под именом ЛОЖАЧ. Претпоставља се да се притом мисли на његово ангажовање у одређеној литерарној ложи.

 



Натапетар

За разлику од тапетара, натапетар, као што му име каже, поставља своју жртву на тапет (стуб срама, ломачу). Реч је о критичару с јасно израженим џелатским инстинктом. Карактеристично је да свој посао ради с острашћеним уживањем, по могућности у новинама с највећим тиражом.

 

Паметни критичар

Варијетет НАТАПЕТАРА. Овде се мисли на особину „ламетне бомбе", која се из безбедне даљине веома добро наводи, активира и разара тамо где треба.

 

Ендемичар

Овај критичар се одликује ендемским, тј. локалним и завичајним критикама. Чак и ако делује у Београду, он ту своју навику утолико пркосније упражњава. Његова неостварена амбиција јесте, ме-ђутим, да постане критичар епидемичар - дакле онај чије ће критике, попут епидемије, да освоје свет.

 

Таман критичар

Није добио име због пригушеног сјаја своје критичарске ауре, већ због тога што попут гладног терми-та тамани сочна и свежа књижевна  остварења чиме омогућава својим инсектоидним пријатељима - књижевним гњидама, балегарима, бубашвабама, буба-увлакачама и њима сродним жохарима да остваре свој постмодернистички Lebensraum.

 

Амебичар - луткар

По најновијим истраживањима из круга неодарвиниста, непобитно је утврђено да се генеза овог критичара не одвија по развојним етапама својственим вишим сисарима, већ да њихов развој подра-зумева само две фазе: амебе и луткаре.

Критичари - амебе (најнижег формата, као што им име говори) шире се (управо због тога) деобом и брзином геомегријске прогресије, разарајући живо књижевно ткиво. Када постану лутке, учауре се у књижевни лист, часопис, трибину, телевизију и изддавачку кућу или факултет. Регенеришу се производећи своје духовне клонове.

 

Кланичар

Критичар који форсира одређени клан, а тај клан форсира њега. Прековремено зарађује кољући (књижевност) по кућама (издавачким). Након обављеног посла он транжира остатке, тв литерарна дела постају или обичне домаће полутке или француска постмодернистичка обрада.

 

Златко КРАСНИ

(Из књиге есеја „О меланхолији европског интелектуалца", „Просвета" - Београд, 1998)

ШТИТ САТИРЕ ПРОТИВ РЕЖИМА / Миљурко Вукадиновић

поставио/ла Miroslav Lukić 17.05.2014. 13:54   [ ажурирано 26.01.2017. 03:58 ]

Лука Јоксимовић Барбат (1956), као аутор запажене књиге „Приче боје ватре“, демонстрирао је завидну прозну културу и стратегију – широк дијапазон прозних могућности (од најкраће приче, преко кратких прича и цртица, па до наговештаја романескне структуре, у дужим прозним целинама).

  

     Готово је потпуно природно стигао до романа, определивши се – овога пута – за романескни модел, првенствено заснован на уланчавању прича и јединственом јунаку. Нема „расипања“ главне приче, сукоб „великог времена“ и „мале егзистенције“ није одвећ буран, тако да нема пренаглашености јефтиног карикатуралног, површног одсликавања, хуморно-сатирично бојење у функцији је хронотипа политичког несналажења и тихог страдања. Ни приповедачка перспектива није нарочито изоштрена, тако да не ремети дискретност, успутност приповедачке позиције, нити склоност ка поетско-филозофском уопштавању угрожава ток приче. Штит сатире је поприлично прилагодљив и кад затреба пропустљив, што ово штиво удаљава од карикатуралних и неодмерених сатиричних насртаја на социјалну визију или перспективу приповедача. Прича се креће између благог хумора и дозиране помирености и критике постојећих режима.

     Главни јунак се бави сатиром – а чиме би?! Његови радови пресецају и боје причу, тако да није реч о моделу „пронађеног рукописа“ или уметнуте приче. Укрштање текстова (и прича) део је прозног умрежавања и витални је покретач главне идеје романа. Фон приче и фон сатиричних текстова (од афоризама, прича-есеја и лингвистички илустративних текстова и личних посланица), нуди нам препознатљив и упечатљив миље Милошевићеве епохе.

     Како Јоксимовић Барбат ту препознатљивост прозно надгледава, не чинећи је баналном и клишетизираном?

     Превасходно, временском скоковитошћу приче, одсуством једнолинијског приповедања, благом  бочном допуном приче (развијена епизода са Сузаном), уз домишљато изнађена решења: путовања по егзотичном источном свету и склоност ка источњачким духовним и религијским традицијама, где јунак доживљава просветљење и – уместо удаљавања од овдашњег раја – побеђује нека врста накнадног патриотског нерва који јунака повуче назад „у никад прежаљену Србију“!. Тако се авантура нареченог писца Арсенија Јоцића, карактеристичног благо разочараног интелектуалца завршава повратком у тихи пакао диктаторовог соц. лонца.

     Крупно изненађење усред приче: главни јунак  прихвата понуду да буде укључен (као преводилац-саветник самог диктатора), као шраф у његовој машинерији. Ту се могло очекивати да видимо њега на неком „оперативном задатку“, у решавању „проблема“ који је искрсао пред шефом... Међутим, та „посластица „ је изостала: не видимо га на делу или неделу!

     Међутим, јасно се осећа и види атмосфера несигурности, политичког раскорака и социјалног тлачења, закулисаних „јавних и државних послова“, махинација власти; устрашености и колебљивости чак и оних који су део тог апарата, што неодољиво подсећа на никад превазиђен Стаљинов модел социјализма и тихих ликвидација политичких неистомишљеника.

     Од пратећих ликова посебно се издваја Сузана која, у развоју приче, од секретарице-студенткиње и симпатије главног јунака догура до уфотељеног уредника у издавачкој кући „Млади сатиричар“ и улоге потенцијалне љубавнице која се нуди. Она није само функционални лик већ један карактеристичан „пресликан модел“ из непоправљиве реалности...

     О наслову романа не треба трошити речи: у нашој средини нема јагњета, сви су овце; јагњад је поједена, а шишање оваца је у кружном току... Српском читаоцу не смета могућа аналошка допуна ове наше приче, подсећањем на епоху „Јежа“ и „Ошишаног јежа“ (то горе по реалност!) Такође, неизмишљен црногорски језик, овде тако опипљив и пластичан (можда најзаоштренији тренутак упада у лавиринтску ововременост где многе племенске приче добијају своје неслућене епилоге, а све под плаштом националне еманципације која тражи свој језичак!). Сатиричар (Арсеније Јоцић) нуди један свој рад на ову трагикомичну и нерешиву језичку ситуацију под неприкривеним диктатом политике. Увођење овог „шлага на торти“ није у функцији насилног, додатног и допунског политизовања књиге и тема, већ у роману има хуморно значење и важење.

     Овај роман потврђује аутора као искусног прозног писца који не мора, по сваку цену, да се приклања ни ситно-реалистичком, ни постмодернистичком концепту. Природно, јер је Јоксимовић Барбат већ потврдио свој аутентични прозни лик и завидну књижевну стратегију где мода и случајности немају никакву улогу. Њега заводи перспектива и свет којима се бави и у том завођењу његова књижевност у своју мрежу мами читаоце...

 

У студеном Београду, пред велики дерби, 26. новембар 2011.

ЛеЗ 0009177  

ЦРНО СРЦЕ У НИШТАНИГДЕ / Душан Стојковић

поставио/ла Miroslav Lukić 15.05.2014. 13:50   [ ажурирано 26.01.2017. 02:57 ]

(Срба Игњатовић, Чим сване и друге утопије, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011)

 

            Нова Игњатовићева песничка збирка, заједно са двема ранијим – Судбеник (2001) и Слепи путник (2007) – твори особену лирску трилогију. Сасвим могуће, иницијална каписла за ову била је много раније написана, као књига – давне –  1975. године објављена, поема „Десети круг“. Ова поема, једна од најбољих које српска поезија уопште има, максимално концизна обимом и стилским поступцима, а раскошна – додуше горким, сасвим „пакленским“ – значењима, наслонила се на чувену Дантеову Комедију, коју је Анђело Полицијано окрстио божанственом. Нечег од пакленске атмосфере доминантне у споменутој поеми, непрочитаној до данас како ваља, несумњиво у читавој трилогији има, посебно у збирци о којој пишемо. Она појачава до максимума  критичку, па и сатиричку димензију – обе су ужлебљене у рефлексивну ауру – Игњатовићеве поезије, присутну и у ранијим његовим збиркама а неуочену довољно.

            Познати књижевни теоретичар, заговорник стилистичке критике, Емил Штајгер – свакако, не само он – тражио је да тумачење литерарног дела отпочнемо тако што ћемо се зауставити на ономе што нас прво, када је оно у питању, „погоди“. Нас, никакве сумње нема, погађа најпре наслов Игњатовићеве збирке. Ако некако и „прогутамо“ то што се песме именују као утопије, необично би било синтагму чим сване одредити као такву. У најмању руку, ако би свањивање, долазак зоре, утопија било, какав је, и колики, и чиме – ако је уопште то и могуће – растерив био мрак у којем смо се обрели? Каквих све утопија има? Није ли, коначно, ова реч, помало, постала збирни појам који „покрива“, или барем покушава то учинити – све што постоји? Нисмо ли престали да будемо људи, и не поставши утописти постали утопијци, утопљени сасвим у мрак који нас са свих страна опкољава, изнутра изједа, из нас – једнако као и около нас – куља?

            Чим сване и друге утопије архитектонски је складана збирка. Чини је, нимало случајно (препознатљива је и универзална симболика те бројке) седам циклуса. Први и последњи, притом, своде се само на по једну песму и оформљују прстен којим се кружно „опкољава“ читава књига. Први се назива „Опис“ и зауставља се на песми по којој је читава збирка добила име; последњи, „Оче Ноје“, има само песму „Обнова“. Осталих пет су: „Поново говорим у сну“ (једанаест песама), „Нови Сизиф“ (10), „Промена“ (12), „Последњи пророк“ (8) и „Главињање“ (9). Интересантно је припоменути како је број песма у циклусима варијабилан: 8, 9, 10, 11 и 12, али циклуси нису – узмемо ли у обзир број песама који је у њима – поређани тако да број песама у њима градативно расте. Њихов распоред је (и даље се држимо броја песама) следећи: V – VI – III – II – IV. Погледамо ли добијено, уочавамо најпре раст (V – VI), потом пад (III – II), а највише песама има централни циклус читаве књиге – трећи. На делу је, дакле, поовска поетска, и поетичка, математичка комбинаторика.

            Задржимо се, и не само због повлашћеног положаја који она унутар збирке запрема, на уводној песме „Чим сване“. Радни сто – оно што тако зовем – призива малармеовску белину (хартије). Пише се по души која та хартија јесте; пише се по њој онако како то по људском телу убодима / болом / ништењем чини машина у чувеној Кафкиној причи „У кажњеничкој колонији“ коју можемо – иако то, колико ми је познато, до сада није урађено – схватити и као метафору људског (болног, пакленског) (муко)стварања. Песмом струји звуковна (п)омама коју ћемо илустровати навођењем два шуштава – огромном фреквенцијом консоната ш (по присутности готово га прати п) – стиха: Пре но што зашушти / папирна моја душа. Пошто се очисте / стресу сићушна тела мртвих инсеката, оно што је ноћевало, пировало, смртовало, песник ... смишља(м) опис немилосрдне руке / спремне да нас помете / одједном и заувек. Та рука је истовремено и пишчева и божја (Бог ју је позајмио писцу). И она ће – пишући смрт и пишући смрћу – одрадити своје.

            Оно што следи у књизи утопије су исписане том руком.

            Свануло је тако што се смркло. Пробудило се тако што се у смрти уснуло. Све је (п)остављено наопачке.

            Нимало случајно, ређају се називи наредних циклуса: свануло је а говори се, изнова, у сну (= смрти) е да би то што се човек у новог Сизифа преметнуо изазвало промену а последњи пророк главињањем (= главоусековањем; главотумарањем) обратио се оцу Ноју не би ли се овај, сам на новој (но, има ли икакве репризе; како се може изнова преживети потоп; како догурати до Нојевих година; како изабрати животињ(к)е за сапутнике / сапатнике; исплати ли се уопште стварати нови стари свет; није ли то највећа међу свим утопијама што су нам се у живот умешале?) – арци запловио ка (н)овом почетку.

            Ироничан је наслов првог циклуса – „Опис“. То нам је довољан сигнал да у читавој збирци иронију потражимо јер она је њом и више него препокривена.

            Особена је звучност наслова цилуса. Ево како изгледа „мапа“ вокала у њима. Други – „Поново говорим у сну“ – отпочиње са пет О, да би се окончао с једним И и два У; трећи – „Нови Сизиф“ – отвара се са О, да би потом уследила серија од три И; четврти – „Промена“ – смотра је три вокала; О, Е, А; пети – „Последњи пророк“ – имитира (полу)обгрљену риму: између иницијалног О и финалног двоструког О, уметнути су Е и И; шести – „Главињање“ – чува костур испрекидане риме, помало ишчашене, пошто се римују непарни „стихови“: А, И, А, Е; последњи, пак – „Оче Ноје“ – „слика“ је укрштене риме: О, Е, О, Е.

            Стих је неримован слободни.

            Уводна песма испевана је у терцетима, осам песама је у катренима, две („Господе, помози слабима“ и „Киничка“) у секстинама, а једна („Главињања“) у септимама. Девет је астрофичних песама. Остале су комбинације строфа различитих дужина. Као и у ранијим Игњатовићевим збиркама, и у овој налазимо песме у прози. Овде су то „Путовање, сан“ и „Промене“. Оне, као и песме са „правилним“ распоредом строфа имају унеколико повлашћен положај у књизи и никако се не смеју пренебрегнути. Прва од њих, домановићевска, нуди анкету: Јесам Србин – Нисам Србин у којој је потребно – болно – нетачно прецртати. У другој се асоцира на познату авангардну песму „У тебе су дивне очи Луција“ из збирке Тумбе Бранка Ве Пољанског. Код другог споменутог песника налазимо стихове: Подигнем очи: тражим неко људско лице/ Искриви се мој поносни лик / Сагнем главу и мислим / Рево / Рево / Рево / У тебе су дивне очи Луција, а у Игњатовићевој песми у прози две сестре су назване Револ Луција и Евол Луција.

            Речи – теме Игњатовићеве збирке су: авет; пајац; звер; (црно) срце.

            Песник се не клони прозаизама и шатровачких речи и израза: зевзек; језичина; караконџула; куш; локати; муда за бубреге; нагањати; надрљати; обрисати тобом патос; џаба; шишњава. 

Има и, футуристички семантички двосмерних, полусложеница: човек-звер; чиновници- мрави.

Песми „Главињање“ (шта се том речју „покрива“, о којем, и каквом, нашем је суноврату реч?) отпочиње стихом Родоначелник остаје непознат (песма је, иначе, песнички одазив на чувену сатиричну причу „Вођа“ Радоја Домановића), у последњој строфи обзнањују се као специфични старо и новојезикизми: неђе; свијет; цио. Јасно је то алудирање на присутно, данас посебно наглашено, разјезичење нашега језика, његово четворење, икс-творење, заправо, и једино, кривотворење.

            Игњатовић уводи у српски језик неколико потенцијалних неологизама: кичмоломац; мртвица; ништанигде.

            Звучно је осликан „говор“ кошаве у песми насловљеној „Кошава“, а у „Зимској басми“ песник вели како Говори(м) језиком мраза.

            Честе су алитерације, асонанце и анафоре.

            Збирком „промиче“ галерија разнородних „ликова“ и топонима: Прокруст; Сизиф; Прометеј; Јона; Сезам; Ахил; Троја; Хипербореја; Јордан; М. Обилић; Мурат; Робинзон; Е. А. По;  Р. Домановић; Шаљапин; Папен; Циолковски. Наведени „списак“ открива нам античку ауру која окружује песме. Оне се корене у митолошком, али се и пројектују, у исти мах, ка, извесно неславној, будућности. 

            Неколике песничке слике помоћи ће нам да откријемо оно што се налази у самом језгру збирке о којој пишемо.

            Узмемо ли, на пример, следећу:

 

            Кад помислим како можда живим наглавце

            стреса ме страх од васељене

            [...]

            ... да се сместа

            ухватим за сваку травку!

 

синтагма присутна у њој живети наглавце мора се несумњиво амбивалентно ишчитавати. Метафорички, но и метафизички несумњиво, њоме се „покрива“ ходање на рукама, изокренута перспектива, обрнути поглед усмерен ка (празном) небу. Читав живот се проживљава – казује нам она – искошено, наопачке. Травка у поменутој слици „надјачава“ човека и постаје могући спасилац, несумњива тачка ослонца. То што је уз њу употребљена општа заменица свака придодаје особену искошеност и овом фрагменту цитиране слике. И једно и друго граде посебну хиперболизацију: травка може спасти угрожени људски род, но да би се то збило овај се мора истовремено латити сваке травке.

            Пијење праве колумбијске кафе, а не згуре исцеђене шљаке, оно је што нас  лансира у праисторију, посвећени прашумски час („Мала јутарња алхемија“; и овде морамо држати широм отворене, критичарске, очи; најпре, наслов песме свакодневни ритуал премеће у „алхемију“, потом не смемо пренебрегнути да се прашумски час крсти као „посвећени“; коначно, и не на последњем месту, сасвим иронично, оно што је продукт битно новијих времена у дилувијални нас период баца унатрашке). Праисторија и данашње време нису супротстављени временски периоди. Данашњи тренутак опева се као да је праисторијски. Тако, на пример, у песми „Улов“ налазимо стихове: Мужјачка древна обавеза: / добави храну, срећом испуни дом; песнички субјекат за себе вели: Зато се оружам и облачим; он, у продавници, касирицу доживљава, и види, као чобаницу. Песмом „Свакога дана“ круже неман из доњих предела и подмукла звер. Анимално је то које „покрива“, ништи људско. Предео по којем се батргамо кал је, блато. Нема воде која би нас очистила, опрала. Праелементи су приказани у свој својој изворној нечистоћи / прљавштини. Зло је то које куља свакога јутро. Сваки дан је само зло. На екрану вештице и вешци коло воде („За душу Р. Домановића“).  

            Говорење у сну доводи до тога да ујутру језик – боли жива рана, пошто је сам тај мрмор, опет хиперболично и пооштрено, хиперактиван, но не и ослобађајући, процес: ... обноћ из мене куља / све само труње и муљ, / рукавац отровних дневних наплавина („Говорим у сну“).         

            „Кључна“ синтагма збирке Чим сване и друге утопије несумњиво јесте црно срце. Налазимо га у песми „Оштрећи оловку“ (припоменимо успут да се овде оловка супротставља компјутеру, али и да израз „наоштрити оловку“ носи значење „пријавити где треба“):

 

            Оштрим оловку

            до самог црног срца,

            до црне сузе

            која је њен бол

 

            Она је и у срцу песме „Одјек“ – сјајне минијатуре коју цитирамо исцела:

 

            Крррц!

 

            Управо то пуче

            Пужева љуштура,

            А заједно са њом

            Црно срце.

 

            Црно мрежи закључну слику песме „Зевзек“ (овај се, својом везаношћу за Земљу, указује као њен Син; можемо га довести у везу са именованим лирским јунацима – грдилима Новице Тадића, и не само њега; треба се присетити и сјајног текста „Номинилизација лирског јунака у ауторизованом лирском циклусу“ Миленка Попића који је овај сомборски песник придодао својој песничкој књизи у којој се управо један такав находи – Спонтанист):

 

            Црни му окрајци зру;

            јато црних полумесеца,

 

            збир опаких вируса

            ври испод ноктију.

 

            Зевзеку прави друштво Незван (нови човек? Нови Бог?) којег налазимо у песми „Настао од фине смеше...“:

 

            Настао од фине смеше

            ваздуха, воде и ватре

            Ниоткуд долази Незван

            да зачне ново доба

 

            Сатиричном песмом „Мала Лаж, бајка“ врви читав низ алегоријских „ликова“ / фигура: Мала Лаж, Старкеље, Але, (мајмунски) Цар, Могул = Велики Лупеж, Вашка, витез лажовчина, принцеза Жаба од Жада.

            Постоје препознатљиве константе Игњатовићева певања. Он је, пре свега, песник. То што је неколико деценија читан превасходно као књижевни критичар одгурнуло је његову поезију, једнако као и његову кратку прозу, у незаслужену сенку.

Он је, изнад свега, мајстор минијатура, мештар концизног, песнички филигранист. У кујунџијски складаним песмама нема се право на грешку. Ипак, код нас песничко коло, незаслужено, на жалост, воде распричани песници. Но, ни(чија) песничка свећа до зоре није горела.

            Концизност тражи (про)мишљање, призива афористичност. Управо тиме нас Игњатовићеве песме дарују. Њихова форма је особена. Честе су поенте.

            У песми „У блажена времена, 1“ иронично се пева како је земља најпре била равна, попут лопте, те је – сада – јабука, да би се песма окончала поентом, правим епифанијским хуморним блеском: Ако тако настави / обрали смо крушку. Наводимо још један пример за мајсторски употребљену иронију: Богови чекају леп и млад леш. / Слепац повод за песму („Ахилов изазов“). На треба заборавити ни, оксоморонски, наслов песме „Савети младом старцу“.

            Игњатовићеве песме припадају снажној ангажованој поезији. Оној за коју смо помислили да јој је време прошло. Оне се примичу „политичком“. Блиске су им, суштински, мање песме Бертолда Брехта и његових следбеника попут Ериха Фрида и Ернста Јандла, а много више, кудикамо дубље и изнутра ангажоване, Вистона Хју Одна. Постоји донекле распричана критичка ангажованост, иначе сјајне, поезије Душка Новаковића. На другом полу је збијена, згуснута Игњатовићева. Она која гађа, и погађа, попут метка. Сумирајући критичкопоетски биланс протеклог века, описујући моралну срчу овога у којем јесмо.

            Несумњива је жестина синтагми и песничких слика у Игњатовићевој лирици: Од леда набрекао град („Београд, новогодишња“); Трг је велики ноћни суд (Исто); лажни Прометеји / висе с таванице („Из дневника, 2“); прозори се џилитају („Најава“). Испадање зуба готово да је, у песми „Из дневника, 1“, изједначено с ходисовском катастрофом. Људи се у Игњатовићевим песмама често поистовећују с аветима. Прва строфа песме „Невероватан народ“ гласи: Педесет хиљада ужива, / осамсто хиљада живи, / остали преживљавају, а завршна, трећа: У реч остали / невероватан народ стао, / читав. Ево стихова песме „У нашем граду“: Отворена је сезона великих распродаја / [...] / Књижевници и фарисеји иду на парче и на кило / дрхтећи да обноћ не падне цена. / [...] / или купујеш, или те купују. Песма „Господе, помози слабима“ открива нам како Бити гоњен је судбина, а не занат. / Гонич је радно место, стара професија!

            Читава збирка почива на особеној синкретичности. И друге уметности су у игри. Музика је пригушена. Готово свако значајно песништво (макар понека збирка унутар њега) може се довести у везу са сликарским опусом некога сликара. Као да Игњатовићеве песме палимсестно испеване јесу преко Гросових слика и карикатура. Нимало случајно на корицама трећег издања књиге Када смо сви били Тито налази се слика „Партија карата“ Ота Дикса који је био савременик и сликарски близанац Георга Гроса.

            Игњатовићеве песме доносе зацрњен хумор. Нешто – смртно – искежено. Пакао у којем људско зри. Скинута је сва лажна кожа. Човек је огољен до даске. Сљуштени су сви заштитни, током времена окоштали, слојеви и човек се открио у оном обличју које је имао на самим прапочецима свога постојања када се још није очовечио у довољној мери. Али, том давном нашем претку предстојало је успињање, очовечење; данашњи човек у суновратном је паду којем се крај не назире. Има ли дно своје дно? Јесмо ли данас довољно опакљени? Чекају ли нас нови казан и нова ватра?

            Неспорна је амбивалентност Игњатовићеве поезије. Срба Игњатовић је прави poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има но његова ерудиција максимално је, и продуктивно, пригушена. Стихови, набрекли знањем, одболовани, ти су који своје читаоце, откривајући им истину, разбољевају.

            У песми „Нови Сизиф“ (наводимо је исцела):

 

            Просвећен споља и изнутра

            грађанин понавља мантру:

            верујем у смрт поезије, крај мита,

Бог су одувек хлеб и маслац.

 

На далеком северу, у Хипербореји,

            одбегла из канџи Едгара Алана Поа

            уз компјутерско сиво окно бди –

            песнике преводи заветна Елеонора.

 

            У слогове тамне попут најцрњег пива

            Елеонора, нови Сизиф, улива српски стих.

 

имамо алузије на Едгара Алана Поа, Црњанског, Камија, иронично преобликоване асоцијације на оно што су њихова остварења изворно нудила, српски стих који је „пропуштен“ кроз поовску математички компоновану музику, гавранове канџе које су се преселиле на Поове руке, компјутеризацију митске Хипербореје, изузетно дуго и изузетно неозбиљно понављану мантру о смрти поезије, литературе уопште, самог аутора чак, и много другог још датог у визури просвећеног писца и потенцијалног читаоца.

            Игњатовићевска поезија суштински је орвеловска. Она оживљава 1984. Стихови, пародично поетички, песме „Куда овај свет“: Сви ће клицати исто, речима Великог брата. / У моду сместа улазе оде –  / одбачена, осуђена, / пашће тиранија мрских сонета, могу да позајме, као своју, а заправо поенту песме „Упозорење“: Молимо грађане да мирно, без панике / одену беле чаршаве / и запуте се до најближег гробља.

            Раније Игњатовићеве песме изворишта су оних које се налазе у овој збирци. Веза између њих није увек сасвим очигледна. Песник надограђује већ испевано. Твори КЊИГУ. Довољан је само један, више него упечатљив, пример: „Робинсон Крусо: тестамент“ и ранија песма, антологијска, „Писма Александра Селкирка овог доба“.

            Не смемо заборавити промишљање Томаса Стернса Елиота који је теоријски одредио не само модерну већ и свеколику поезију. У есеју „Сврха поезије и сврха критике“, он је прибележио како „поезија има исто толико да научи од прозе колико и од било које друге поезије¸ сматрам да је међусобна сарадња између прозе и стиха, као што је сарадња између два језика, услов за виталност у литератури“. Игњатовић је пуно тога научио од Радоја Домановића. Најновија његова поезија домановићевска је у најбољем смислу те речи.

            Када промишља о томе ко је класик, Томас Стернс Елиот тај појам готово у потпуности своди на зрелост. Он разликује универзалног класика у поезији какав по њему, пре свих других, јесте Вергилије од „класика који је то једино у односу на осталу литературу свог сопственог језика, или на основу става према животу у извесном периоду“. Додаје и: „Класично дело једино се може појавити у зрелој цивилизацији, зрелом језику и зрелој књижевности; оно мора бити продукт зрелог духа.“ Да српска књижевност јесте саставни део зреле цивилизације сумње нема; да је језик којим се наша поезија служи зрео неспорно је такође; да наша књижевност буде зрела оно је што – да ли основано? – прижељкујемо; да имамо песнике зрелог духа надамо се да чиста утопија није. На нама је да пробамо одредити који би наши песници могли, макар (и за сада) у оквиру поезије којој припадају, бити класици. Места класика, иако је то пожељно, нипошто нису цементирана. Лажне величине треба уклонити; оне за које смо убеђени, или макар претпостављамо уверени да наше претпоставке основе лишене нису, како то јесу, ред је да спомињемо када нам се прилика укаже. Кандидујем Србу Игњатовића, на основу читавог његовог поетског опуса, а посебно поеме „Десети круг“ и три последње збирке, за таквог.

            Завршимо наш текст о Игњатовићевој ванредној збирци питањем које нам свима, и себи несумњиво, у лице баца сам песник, у песми прилично питомог наслова „Одмиче врело лето“:

 

            Куд да усмерим папирну шајку,

            свој крхки знамен,

            кад уоколо вребају

            пламени облак и смак?

 

 Папирна шајка је – никакве сумње нема – рембоовска. Пламени свлак и смак – змијски (у прикрајку се смешка Валеријев змијац) и апокалиптични су. Игњатовићева поезија се смешта негде између. У нигденишта. Можемо бити задовољни, ако нам – док смо читали Чим сване и друге утопије – срце није поцрнело.

 

Нина ИСКРЕНКО (1951-1995)

поставио/ла Miroslav Lukić 28.01.2014. 04:46   [ ажурирано 26.01.2017. 04:02 ]

из новије руске поезије.избор, препев и напомене владимир јагличић
Нина Искренко родила се 26. јула 1951. године у граду Петровск, Саратовска област. Завршила је физички факултет Московског државног университета, и радила као преводилац научно-техничке литературе. Крајем осамдесетих година  била је члан клуба „Поезија“, полуофицијелног удружења писаца. Објавила је 3 збирке песама, и преводила савремену америчку поезију. У Сједињеним америчким државама 1991. године објављена је њена збирка на енглеском језику, „Право на грешку“. После њене смрти објављено је неколико књига њене поезије - из заоставштине, и избора. Умрла је од рака 14. фебруара 1995. године. У граду Костроми, од 1999. године организује се књижевни конкурс и додељује се награда са њеним именом.

 

* * *

 

У Русији се одувек могло шврљнути цигаретом

измолити самогона

Крај курчевито исцртаних двери

набрати георгина у букет

суботом излетети

с друговима из детињства на ведро Црно море

Упознавши се на улици

ствар довршити у клозету

У природи увек је овде постојала ширина

до киптања

Према задњицама и грудима осетна је љубав до коске

ЉУБАВ - НИЈЕ ИГРА!

како је кредом уцртано у пећинама

шестог улаза

У Русији је увек могуће било убити човека

и руке отрети о земљу

траву

и брезу

 

Увек је човека млатила чуднопријемчива савест

огризине плодова приносећи на жртву родноме народу

У земљи коју су сви анђели јасно одавно напустили

а сви димничари

отишли до једнога на посао

У Русији је увек могуће било лако и слободно

пре него мандркнеш

кренути некуд и шврљнути цигарету

 

Биографски скеч - 2

 

Први муж беше алкохолик

последњи сводник - не баш цвећка

беше ми додатно све одвратно

чак непријатно да се сећам

 

Муж постаде ми рођеном мамом

у њему имах тату вишка

сва гиздава сам њему пришла

а имао је кревет само

 

Он ми начини харакири

хачапури и пирке

и отури ме лако

ја опет не знах да се смирим

 

У чему бејах у том остадох

у суботу сам проплакала

потом сам молбу нову дала

за посао

 

Написала сам све како беше,

да много тога могу делом,

написала сам све и све то

налепила на своје чело

 

Први муж беше теоретик

последњи - нитков, луд је

Опростите ми али ја умем

да очаравам људе

 

_______________

Халапури - грузијско јело, пирог с месом

Пирке - кожна инфекција

 

* * *

 

Знамо те древности дубоке поноре

туче из досаде Убиства из љубоморе

комплекс одважности Сифилис

   нежности

Недоцењеност директне безнадежности

знамо како ТИкати ВИкати

    МИкати

У цифрама мутације дроњама еманације

ал перспектива астралне стагнације

не убија жељу за снима претка

Ево вам логике Ево напретка

Знамо што знамо, а ипак хоће нам се

у папуче имена-презимена за по кући

успузати се на кентаура на турбокадаура

тил кара пун цаца ундра нахаура

бар-бараБЕЕЕ

                       од стваралаштва пући.

 

31. октобра 1990.

 

Специјална алтернативна дијета за жене које чезну да смршају

 

Понедељак

 

Секс

Виски

Секс

Кратки курс енглеског

Фри-џез на руском

Крос

Кинески бокс

Два пута виски

и два пута секс

 

Уторак

 

Две кока-коле

Секс

Pan Am

Њу-јорк

Чикаго

Индијанополкис

Лас Вегас

Виски

Секс

 

Среда

 

Индијанополис

Аљаска

Ескими

Пси (тек оњушити)

Поларне саонице

Пол

Интерфакс

Ламбада

Рашн-вотка

Виски

Секс

 

Четвртак

 

4 порције гершли

с посним маслацем

око 300 грама сланине с белим луком

векна

грузијски чај

600 секунди

још 2-3 секунде

клозет

чаша чесмуше

клозет

чаша

клозет

још чаша

програм А

боца минералне

и лаки продуховљени

секс

 

Петак

 

Мотор

Запушач

Бацање низ

Отворени космос

Крај

Отварач

Пун месец

Слом

Чекић

Две тубице "Столичне"

Ура

Спојка је готова ствар

 

Субота

 

Две кока-коле

виски с вероналом

Одлазак за уснулим

Брижни преглед

Породични прстен

валута документи

наркотици Опасност

добри медикаменти

Кратак први рок

Слобода

Виски

Секс

 

Недеља (библотечки дан)

 

Хомер

Монтењ

Рабле

и брзо Хенри Милер

Перно

Суфле

Сардине

Бифтеци

Још перноа

Нови "Том и Џери"

Обичан антички секс сат и по

Сен-Санс   Глијер  Свиридов

Сеоски одмор Кефир

Еклезијаст Супозиторијум

 

18. фебруара 1991.

 

__________________

Супозиторијум - медикамент који се ставља у телесне шупљине, супозитиријуми могу бити анални и вагинални, користе се као анестетик, или због гинеколошких инфекција итд.

 

* * *

 

Он грли ме он ме грли

грли ме и загрливши сан га смрви

Он снива и спава и пробудивши се опет грли

Каже две речи и заспи. Мимо, комарац лети, куд хрли

 

Мимо комарац лети као да лута омајно

у само уво зујећи и према лицу се ближећи стално

он ме грли схватајући да је то фатално,

он и комарац узбуђују једна другога докрајно

он и комарац узбуђују један другога и то је нормално

 

Он и комарац и остале појаве ума и природе одавде

жуде узајамну крв и толе је узајамно

савлађују једно друго и  једно друго муче наравно

обамиру због борбе за своје схватање правде

и за почасно право да оставе на мени

на површини и у дубини сопствене

драгоцене

покушаје

Десно уво моје обраста јастуком као ситни камичци земљом света

Лако јутро стиже цвокоће и пузи одасвуд и то ужасно смета

Он сакупља последњу снагу покушавајући да схвати

постојања необухватност макар на нивоу телесне несреће

сити комарац на зиду наивно претпоставља да крвопролића

исцрпљена је склиска тема

гледамо једно друго с предосећањем границе следеће

 

10-14. септембра 1990.

 

* * *

 

Границу прелазе само двапут

пивница ради до три ето несреће

наш воз креће пуном паром на пут

и бојим се да те спазим без наде и одеће

 

Не можеш пребројити бисерове у мору подневног промера

Ми смо после смрти и после треће "на ти" прешли

Случајне обрисе лица обриса уредник вешти

између check-point-а и кофера

 

Сунце света за жбунове пропаде сад и

на све четири стране крете слободом хладном

одједном стихнусмо ко пред ламбадом пред лампадом

и отресмо сузу Лепоте ради

 

А ти ме не кори без потребе за странпут

ВЕЋ СЕ ПОТРЕБА ПРИБЛИЖИ јер фар прави утрефи

Ноћни зефир се згушњава у кефир

шкртац границу прелази двапут

 

Хајде да зађемо у подрумске биртије

Дај да дигнемо галаму кроз сву Европу јако

и пољубимо царску шапу тако

како је нико још љубио није

 

* * *

 

Смрт

    то је бео лептир што ноћас на столицу слете

Ноћас у врту тама три мачора и кофа с витриолом

Поглед на пут Принудни распис над шумом голом

ко жена у ритама што љуља на станици дете

 

Бео лептир спава поред постеље саме

спава или дремуцка. Не тремори. Не сипа опиљке мале

смрт је идеална у пропорцијама дечје шнале

Мека хрпица и напудраних криоца намет

 

Ниси ли ти анђео у шињелу мољцима нагриженом

ил театар који се исцрпи у сваком месту за живот

глупа вечност у својој пређи недовршивој

ил ноћна дроња згужвана на столици приближеној

 

Дебеле љиљане с полице дроњава лутка је макла

женске овојнице лете беле се ко прљаве птице

Сан прелази своје звуковне границе

напудраним челом ударајући у прозорска стакла

 

* * *

 

Именујем у вашу част

четири ножице отомана

и тргнув ножић из џепа данас

режем вене

у Вашу част

 

Наравно срезаћу само део

као рудимент митологеме

све друго за химничне теме

чуваћу опет у Вашу част

 

Нек буде ваша част све исто

нек ради вица у смрт одем

Упознасмо живот Господе

чак га и оњушисмо

 

Видесмо њушисмо с масом уз грају

здрав дух у здравом телу руском

Чусмо лавове Јарад чусмо

Приђи ми, приђи, жељени змају

 

Прељубодејатељу по закону

имаоче сувишног ребра

који се метроом спасаваш од

буре у чаши која лупну

 

Приђи Не бој се гле штрихом пера

ја режем вене

пред врелу купку

 

1-13. марта 1991.

1-3 of 3