Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima / Miroljub Todorović

KLI­KER-ŠTRI­KE­RAJ JA­SMI­NE LU­KIĆ

Mi­li­tant­nost neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kih bo­jov­ni­ka i di­zaj­ne­ra, Ja­smi­ne Lu­kić i Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, po­seb­no se ose­ti­la u ne­kim nji­ho­vim sta­vo­vi­ma po­vo­dom tu­ma­če­nja „no­vi­je po­e­zi­je srp­ske”, ob­ja­vlje­nim u knji­žev­nim gla­si­li­ma po­čet­kom ove de­ce­ni­je.⁵⁷ Ta mi­li­tant­nost (ša­la­baj­zer­stvo), sa­mo je po se­bi pro­ble­ma­tič­no jer, kao što će­mo vi­de­ti, pred­sta­vlja ne­ku vr­stu dim­ne za­ve­se iza ko­je se po­ku­ša­va­ju bes­kru­pu­lo­zno fal­si­fi­ko­va­ti ključ­ni mo­men­ti u srp­skoj po­e­zi­ji se­dam­de­se­tih go­di­na i po­je­di­ni epi­go­ni sig­na­li­zma, pe­sni­ci ko­ji su pre­u­ze­li stva­ra­lač­ke po­stup­ke ko­je je u srp­sku po­e­zi­ju uveo sig­na­li­zam, di­ći na pi­je­de­stal ot­kri­va­ča, ne­do­dir­lji­vih pro­ro­ka ta­ko­zva­nog ,,pe­sni­štva pro­me­ne”.

U svo­me tek­stu Zna­čaj se­dam­de­se­tih, Ja­smi­na Lu­kić ka­že po­vo­dom no­vi­je srp­ske po­e­zi­je: ,,Ova po­e­zi­ja zah­te­va či­ta­o­ca pod­jed­na­ko kri­tič­nog kao što je ona sa­ma i isto to­li­ko sprem­nog na is­ku­še­nja stva­ra­lač­kog tra­ga­nja”.⁵⁸ To me je pod­se­ti­lo da sam či­ta­vu de­ce­ni­ju pre ove nje­ne tvrd­nje, po­ku­ša­va­ju­ći da de­fi­ni­šem i sam ne­ke od no­vih pe­snič­kih ob­li­ka, ko­ji su se raz­vi­li u okvi­ru sig­na­li­zma, za­be­le­žio sle­de­će: „Sve ovo uslo­vi­lo je da no­va po­e­zi­ja tra­ži i no­vog či­ta­o­ca. Ne pa­siv­nog kon­zu­men­ta već go­to­vih pe­snič­kih po­ru­ka, već in­te­li­gent­nog i pod­jed­na­ko kre­a­tiv­nog uče­sni­ka jed­ne du­hov­ne igre gde ko­nač­ni re­zul­ta­ti za­vi­se i od mo­guć­no­sti kom­bi­no­va­nja da­tim ele­men­ti­ma i in­spi­ra­ci­je sa­mog ,,či­ta­o­ca“.⁵⁹

Ne že­le­ći du­blje da ula­zim u slič­nost na­ve­de­nih tvrd­nji, ogra­ni­čio bi se sa­mo na to da je Ja­smi­ni Lu­kić ve­o­ma do­bro po­zna­ta te­o­ri­ja i prak­sa sig­na­li­zma. No, već sle­de­ća re­če­ni­ca u nje­nom tek­stu zbu­ni­će do­bro­na­mer­nog či­ta­o­ca, ko­ji je na osno­vu pret­hod­nih pri­me­ra mo­gao da iz­ve­de ta­kav za­klju­čak. Ja­smi­na Lu­kić će tu ne­dvo­smi­sle­no us­tvr­di­ti ka­ko „bi po­gre­šno bi­lo ve­ro­va­ti da se pro­me­na” u srp­skom pe­sni­štvu se­dam­de­se­tih go­di­na „mo­že tu­ma­či­ti u okvi­ri­ma ne­kog prav­ca”.

U ovom svom kli­ker-štri­ke­ra­ju, ko­ji će ka­sni­je znat­no pro­ši­ri­ti⁶⁰, neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ka kri­ti­čar­ka oči­to po­le­mi­še sa sig­na­li­zmom iz­be­ga­va­ju­ći čak i da ga spo­me­ne. Sig­na­li­zam je za nju mo­ra ko­ju ne sme ni da sa­nja, ma­da je oči­gled­no da je mu­či, jer joj sto­ji tu, tik iz­nad gla­ve, ru­še­ći nje­nu is­kon­stru­i­sa­nu, ve­o­ma lo­mlji­vu vi­zi­ju pe­sni­štva se­dam­de­se­tih. Ona je do­bro upo­zna­ta sa sig­na­li­stič­kim pro­do­ri­ma i no­vi­na­ma ko­je je on uneo u srp­sku po­e­zi­ju, for­mi­ra­ju­ći nov pe­snič­ki sen­zi­bi­li­tet, „ostva­ru­ju­ći ne­ke bit­ne po­ma­ke u po­i­ma­nju mo­der­no­sti” u srp­skoj kul­tu­ri i li­te­ra­tu­ri. Ja­smi­na Lu­kić isto ta­ko do­bro zna da ne­će mo­ći du­go da se nje­nim, Pe­ri­ši­će­vim, B. A. Po­po­vi­će­vim kri­vo­tvo­ri­na­ma i dru­gim oblač­nim ja­fi­na­ma pri­kri­va pra­va isti­na o pre­lo­mu u srp­skoj po­e­zi­ji kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na.

Je­dan od glav­nih ar­gu­me­na­ta ko­jim ova kri­ti­čar­ska troj­ka ma­še, po­mi­nju­ći ina­u­gu­ra­ci­ju no­vog pe­snič­kog po­stup­ka, „ra­di­kal­ne in­ter­ven­ci­je”, „naj­u­ti­caj­ni­ji pro­je­kat no­vi­jeg srp­skog pe­sni­štva”,⁶¹ pa čak i avan­gar­du (na­rav­no, za njih je to „pra­va avan­gar­da”, ona ko­ja se „ne op­te­re­ću­je ne­po­treb­nim eks­pe­ri­men­ti­sa­njem”),⁶² je­ste pe­snik Mi­lu­tin Pe­tro­vić i ne­ko­li­ko nje­go­vih knji­ga ko­je je ob­ja­vio po­čev od 1971. go­di­ne.

EPI­GON SIG­NA­LI­ZMA

Po­ku­ša­ću ov­de da po­ka­žem i doka­žem ko­li­ko je ova pe­snič­ka ma­sko­ta neo­tra­di­ci­o­na­li­zma i nje­go­vih za­go­vor­ni­ka, broj­nih li­te­rar­nih droć­ka­ša i osta­lih kul­tur­tre­ger­skih du­sta­ban­li­ja, u stva­ri epi­gon sig­na­li­zma, ko­ji je ko­ri­ste­ći is­ku­stva ovog srp­skog avan­gard­nog po­kre­ta, a po­seb­no pre­u­zi­ma­ju­ći je­dan od broj­nih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka što je ot­kri­ven u predkom­pju­ter­skoj (sto­ha­stič­ka po­e­zi­ja) i kom­pju­ter­skoj fa­zi sig­na­li­zma, us­peo da se u vre­me­nu po­met­nji pred la­vi­nom sig­na­li­stič­kih ot­kri­ća na­met­ne kao ne­ka­kva sred­nja, da­kle, ma­nje opa­sna va­ri­jan­ta tra­di­ci­o­na­li­stič­kom esta­bli­šmen­tu i nje­go­vim na­sta­vlja­či­ma.

Od­mah u po­čet­ku mo­ram da na­gla­sim da se pra­va pri­ro­da Pe­tro­vi­će­ve pe­snič­ke lič­no­sti iz­ra­ža­va u nje­go­vim dve­ma auten­tič­nim zbir­ka­ma Ta­ko ona ho­će (1968) i Dr­zno­ve­no ro­žde­stvo (1969) ko­jih se on, a i ne­ki nje­go­vi kri­ti­ča­ri-go­tiv­ci ola­ko, i re­kao bih, čak po­ma­lo ri­zič­no, od­ri­ču. Tu pra­vu pri­ro­du, bez mi­mi­kri­je „mo­der­nog” pa čak i „avan­gard­nog”, ka­ko po­ne­ko od nje­go­vih paj­to­sa vo­li da ga kr­sti, kao i bez stva­ra­lač­kog po­stup­ka i sve­ga onog što je pre­u­zeo i na­u­čio u sig­na­li­zmu, po­naj­bo­lje de­fi­ni­še Bog­dan A. Po­po­vić u svoj an­to­lo­gi­ji Po­e­zi­ja i tra­di­ci­ja, gde je, na­rav­no, s pu­nim pra­vom svo­je me­sto za­u­zeo i Mi­lu­tin Pe­tro­vić.

Pre­ma B. A. Po­po­vi­ću, ovo­ga po­e­tu ka­rak­teriše „ba­rok­na po­et­ska bla­go­gla­go­lji­vost”⁶⁴, (da to ni­je onaj ba­rok u ko­ji je B. A. P. za­ta­ba­nao pred sig­nali­zmom?), sa „mno­go­broj­nim pri­me­ri­ma lek­si­ke ko­ja pri­pa­da tra­di­ci­ji”.⁶⁵ U osno­vi ove „ma­le po­e­ti­ke”, ko­ja je čak i kao ta­kva, kao „ma­la”, plod ne­ka­kve pe­sni­ko­ve ,,zbu­nje­no­sti”, ka­ko na­gla­ša­va Po­po­vić, sto­ji ,,te­žnja da (se) ob­no­ve ve­ze sa tra­di­ci­jom u ve­o­ma ši­ro­kom smi­slu te re­či”,⁶⁶

No, Mi­lu­tin Pe­tro­vić ni­je, iz­gle­da, ta­ko ne­slan i zbu­njiv šoj­kan ka­ko po­ku­ša­va da ga na­lor­fa nje­gov pre­špi­lo­va­ni ha­ver B. A. P. Pom­no je pra­tio zbi­va­nja u sig­na­li­zmu i go­to­vo ne­ve­ro­vat­nom br­zi­nom ap­sor­bo­vao sve no­vi­ne ko­je je ovaj po­kret uneo u srp­sku po­e­zi­ju, po­čev od bit­no dru­ga­či­jih sa­dr­ža­ja pa do no­vih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka. Kraj hi­lja­du de­vet­sto še­zde­set i de­ve­te i hi­lja­du de­vet­sto se­dam­de­se­ta, go­di­ne su na­gle „pro­me­ne” Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća od „zbu­nji­vog” tra­di­ci­o­na­li­ste sa ,,ma­lom po­e­ti­kom” do „avan­gar­di­ste” ko­ji ka­sni­je, pre­ma re­či­ma nje­go­ve kri­ti­čar­ke Ja­smi­ne Lu­kić ,,u Gla­vi na pa­nju ra­za­ra re­če­ni­cu i is­klju­ču­je sve in­ter­punk­cij­ske zna­ke, osta­vlja­ju­ći sa­mo be­li­ne iz­me­đu re­či i ve­li­ka slo­va kao po­seb­nu vr­stu zna­ko­va”.⁶⁷

Vi­de­li smo gde i ka­ko se u sig­na­li­zmu eks­pe­ri­men­ti­sa­lo sa ovim ele­men­ti­ma i do ka­kvih se re­zul­ta­ta do­la­zi­lo. Pre­pu­sti­mo či­ta­o­ci­ma i bu­du­ćim is­tra­ži­va­či­ma srp­ske po­e­zi­je se­dam­de­se­tih go­di­na da sa­mi iz­vo­de za­ključ­ke oko ovog i ova­kvog pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­zma. Ni­je, me­đu­tim, reč sa­mo o uti­ca­ju ko­ji je Pe­tro­vić pre­tr­peo pom­no iš­či­ta­va­ju­ći sig­na­li­stič­ku lek­ti­ru već i o ne­čem dru­gom, mno­go du­bljem i ozbilj­ni­jem. U knji­zi Ki­ber­no ob­ja­vio sam ne­ko­li­ko pe­sa­ma u či­jem sam stva­ra­nju ko­ri­stio i uslu­ge elek­tron­skog ra­ču­na­ra. Na ko­ji na­čin je to ra­đe­no već je ra­ni­je opi­sa­no i ovom pri­li­kom o to­me ne­ću go­vo­ri­ti. Na­ve­šću jed­nu pe­smu i deo dru­ge kao pri­mer za ono što že­lim do­ka­za­ti:

SA­MO KAO SVI­NJA

po­ljo­pri­vred­no sti­či­te

ta­mo ta­mo

ka­žem na tr­ži­štu

jed­na čet­ka go­li­ca­ju

udi­ca ali di­šem

udi­ca od­u­mi­ra­nje

je­sam li lju­do­žder

pu­der ni­su

ku­vam u cr­kvi

iz šek­spi­ra iz šek­spi­ra

opre­zno lju­do­žder

udi­ca ali di­šem

jed­na čet­ka seo sam

spo­sob­nost ali ko

moj je­zik ali ko

sa­mo kao svi­nja

KVA­LI­FI­KO­VAN ŠAR­PLA­NI­NAC

1.

spo­sob­nost je igra­ti

od­re­za­ću joj i ukra­sti

na kli­ni­ci ali di­šem

obo­le­će i hleb

zmi­ja na ka­le­meg­da­nu

ali di­šem i vo­lim

ne sa­mo u auto­bu­su

je­sam li la­jao

ka­žem i po­sto­jim

ka­žem ni­sam

Sa­da ka­da je srp­ska po­e­zi­ja, do­brim de­lom pod ne­po­sred­nim i po­sred­nim uti­ca­jem i zra­če­njem ove i ova­kve po­e­zi­je, ušla u sa­svim dru­ga­či­je pro­sto­re „pe­va­nja i mi­šlje­nja“ ne­go što su oni s kra­ja še­zde­se­tih go­di­na, ovi sti­ho­vi i ne mo­ra­ju za­zvu­ča­ti baš ta­ko šo­kant­no. Sre­di­nom 1969, i po­čet­kom 1970. go­di­ne, me­đu­tim, ka­da su ob­ja­vlje­ni ci­klus Ko­njic-Lje­ljen i zbir­ke Sig­nal i Ki­ber­no, oni su svo­jom do kra­ja ra­zo­re­nom sin­tak­som, re­če­nič­kim (sti­hov­nim) sle­dom, svo­jom alo­gič­no­šću i po­tmu­lim tek­ton­skim rit­mom, de­lo­va­li vi­še ne­go šo­ki­ra­ju­će. U srp­skoj po­e­zi­ji tog vre­me­na ne­ma, ni­ti je mo­glo bi­ti, ova­kvih sti­ho­va i ova­kvih pe­sa­ma. Pri­me­nom jed­nog no­vog stva­ra­lač­kog po­stup­ka u sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji, (pro­na­đe­nog mno­go ra­ni­je u pr­voj fa­zi sig­na­li­zma (sci­jen­ti­zmu) za­tim ra­di­ka­li­zo­va­nog upo­tre­bom kom­pju­te­ra, do­šlo je u na­šem pe­sni­štvu do ta­da ne­vi­đe­nog raz­bi­ja­nja je­zi­ka, re­če­nič­ke i stan­dard­ne po­et­sko-je­zič­ke struk­tu­re što je na kra­ju do­ve­lo do stva­ra­nja no­ve for­me, no­vog du­ha, sen­zi­bi­li­te­ta, no­vog mi­šlje­nja.

Pe­snič­ki po­stu­pak re­pre­zen­to­van u ovim sti­ho­vi­ma ve­o­ma je br­zo po­stao plen ta­kvih ,,avan­gar­di­sta” i ,,ra­di­kal­nih li­ri­ča­ra”, kao što je Mi­lu­tin Pe­tro­vić. Dve go­di­ne na­kon po­ja­ve Ko­nji­ca-Lje­lje­na, a go­di­nu i po da­na po­sle ob­ja­vlji­va­nja Sig­na­la i Ki­ber­na ovaj knji­žev­ni per­ger ob­ja­vi­će Gla­vu na pa­nju gde će upra­vo pri­me­ni­ti pre­u­ze­ti, da ne upo­tre­bim te­žu reč, na­čin stva­ra­nja pe­sa­ma. A ta for­ma, taj no­vi na­čin kre­a­ci­je, da pa­ra­fra­zi­ram ru­ske for­ma­li­ste, iz­lu­čio je no­vu sa­dr­ži­nu, no­vi je­zik, otvo­ri­la pra­vu la­vi­nu sli­ka no­ve ci­vi­li­za­ci­je, je­zi­ka na­u­ke, teh­no­lo­gi­je, po­tro­šač­kog dru­štva, sve ono što je M. Pe­tro­vić mo­gao sa­mo da sa­nja me­ta­ni­šu­ći pred svo­jim „dr­zno­ve­nim ro­žde­stvom”. Uzev­ši iz Ko­nji­ca-Lje­lje­na, Sig­na­la i Ki­ber­na tek ot­kri­ve­ni pe­snič­ki po­stu­pak ovaj pe­snik je auto­mat­ski pre­u­zeo i sve osta­lo. Vi­še od po­la po­sla ti­me je, u stva­ri, bi­lo za­vr­še­no. Sa ma­lim va­ri­ja­ci­ja­ma, ne po­ka­zu­ju­ći baš ne­ku oso­bi­tu in­ven­ci­ju da pre­u­ze­ti na­čin stva­ra­nja da­lje usa­vr­ša­va⁶⁸ (mo­žda, pre­ma sa­ve­ti­ma nje­go­vih pri­ja­te­lja, oprez i strah da ne poč­ne s „ne­svr­ho­vi­tim eks­pe­ri­men­ti­ma”), Mi­lu­tin Pe­tro­vić je na­pra­vio ne­ko­li­ko sle­de­ćih knji­ga.

''OTKRIĆE'' SLO­BO­DANA RA­KI­TIĆA

Je­dan od pr­vih ko­ji je uočio gde se na­la­ze ko­reni „pro­me­ne” Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća, kri­ti­čar ko­ji je, uosta­lom, po­naj­vi­še i do­pri­neo mi­sti­fi­ko­va­nju ulo­ge ovog pe­sni­ka i nje­go­vog epi­gon­skog pe­va­nja, bio je Slo­bo­dan Ra­ki­tić. U po­du­žem po­go­vo­ru u knji­zi Pro­me­na (SKZ, 1974), po­što je pret­hod­no na­bro­jao kao od­li­ke Pe­tro­vi­će­ve po­e­zi­je sve ono što je već dav­no ostva­re­no u sig­na­li­zmu: „oslo­ba­đa­nje od lir­skog go­vo­ra u kla­sič­nom zna­če­nju”, „pot­pu­na ne­ga­ci­ja sva­kog sa­zna­nja o pri­ro­di i du­hu tra­di­ci­o­nal­nog pe­sni­štva”, no­vi pe­snič­ki ri­tam, stva­ra­nje po­e­zi­je ,,od sa­mih nje­nih ne­do­sta­ta­ka, kr­ho­ti­na i ot­pa­da­ka”, zna­čaj­na ulo­ga „be­li­na, op­ko­ra­če­nja i gra­fič­kih am­bi­sa”, upo­tre­ba „sva­ko­dnev­nog i na pr­vi po­gled pot­pu­no ne­sti­li­zo­va­nog go­vo­ra”, „duh ne­ga­ci­je, duh an­ti­li­te­ra­tu­re i an­ti­po­e­zi­je”, „de­mi­sti­fi­ko­va­nje pe­snič­kog či­na”, „Pe­tro­vić bi ra­di­je da vi­di se­be iz­van knji­ge”, iz­dva­ja­nje „iz kon­tek­sta ce­lo­kup­ne sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je”, upo­tre­ba je­zi­ka i sim­bo­la iz ta­kvih obla­sti kao što su „me­di­ci­na, bi­o­lo­gi­ja, prav­ne na­u­ke, astro­no­mi­ja, fi­lo­so­fi­ja, este­ti­ka, eko­no­mi­ja, agro­no­mi­ja”, Ra­ki­tić će kon­sta­to­va­ti da sam pe­snik ima go­to­vo ma­zo­hi­stič­ku, re­kli bi­smo po­kaj­nič­ku i psi­ho­lo­ški sa­svim ra­zu­mlji­vu že­lju ,,da nam su­ge­ri­še da Gla­vu na pa­nju i Pro­me­nu ni­je na­pi­sao on već ne­ko Dru­gi”.

Na kra­ju svog po­go­vo­ra Ra­ki­tić će, sve­sno ili ne­sve­sno bi­ti još eks­pli­cit­ni­ji u ot­kri­va­nju tog Dru­gog ko­ji je Pe­tro­vi­ću na­pi­sao, ili bar po­mo­gao da na­pi­še ta­kve pe­sme, od­no­sno od ko­ga je on pre­u­zeo „po­seb­nu po­et­sku teh­ni­ku”, ko­ja mu je omo­gu­ći­la da od ma­log „ba­rok­nog” tra­di­ci­o­na­li­ste što se „osla­nja na naj­bo­lje to­ko­ve na­še pe­snič­ke tra­di­ci­je” do­đe do to­ga da us­po­sta­vi je­dan „pre­zriv od­nos pre­ma du­hu Li­te­ra­tu­re”, pa čak i da, opet pre­ma ovom nje­go­vom kri­ti­ča­ru, ko­ji mo­ra da je ulo­žio ogro­man, go­to­vo sa­mo­u­bi­lač­ki na­por da sve to što se su­štin­ski su­prot­sta­vlja nje­go­vim sop­stve­nim pe­snič­kim vi­zi­ja­ma ana­li­zi­ra i is­tak­ne, u jed­nom „re­zig­ni­ra­nom sti­hu, pu­nom tra­gič­ne mu­dro­sti” krik­ne:,, Od­ba­cio sam knji­gu “.⁷⁰

Pi­ta­ju­ći se ka­kav je taj no­vi pe­snič­ki po­stu­pak ko­jim je Pe­tro­vić ta­ko iz­ne­na­dio svo­je pri­ja­te­lje na­kon zbir­ki Ta­ko ona ho­će i Dr­zno­ve­no ro­žde­stvo, Ra­ki­tić će ka­za­ti ka­ko je „struk­tu­ra nje­go­ve pe­sme sa­da sa­svim is­ki­da­na, raz­glo­blje­na, ra­zo­re­na, opu­sto­še­na”, od­no­sno ka­ko Pe­tro­vić „je­dan pe­snič­ki is­kaz po­či­nje pr­vim sti­hom, u dru­gom ili tre­ćem on ga pri­vre­me­no ki­da, na­pu­šta, pre­la­zi od­jed­nom na ne­ko sa­svim dru­go ,vid­no po­lje’, na dru­gu aso­ci­ja­ci­ju...”, Na kra­ju Ra­ki­tić će za­klju­či­ti da „Pro­me­na po­se­du­je ne­što od kom­pju­ter­skog na­či­na pi­sa­nja sti­ho­va čak ne­ke cr­te sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je”⁷¹ (pod­vu­kao M. T.). Ovom Ra­ki­ti­će­vom za­ključ­ku, po­sle sve­ga što sam na pret­hod­nim stra­ni­ca­ma iz­lo­žio i pri­me­ri­ma po­ka­zao, mi­slim da ni­je po­tre­ban ni­ka­kav ko­men­tar.