ШТИТ САТИРЕ ПРОТИВ РЕЖИМА / Миљурко Вукадиновић

поставио/ла Miroslav Lukić 17.05.2014. 13:54   [ ажурирано 26.01.2017. 03:58 ]
Лука Јоксимовић Барбат (1956), као аутор запажене књиге „Приче боје ватре“, демонстрирао је завидну прозну културу и стратегију – широк дијапазон прозних могућности (од најкраће приче, преко кратких прича и цртица, па до наговештаја романескне структуре, у дужим прозним целинама).

  

     Готово је потпуно природно стигао до романа, определивши се – овога пута – за романескни модел, првенствено заснован на уланчавању прича и јединственом јунаку. Нема „расипања“ главне приче, сукоб „великог времена“ и „мале егзистенције“ није одвећ буран, тако да нема пренаглашености јефтиног карикатуралног, површног одсликавања, хуморно-сатирично бојење у функцији је хронотипа политичког несналажења и тихог страдања. Ни приповедачка перспектива није нарочито изоштрена, тако да не ремети дискретност, успутност приповедачке позиције, нити склоност ка поетско-филозофском уопштавању угрожава ток приче. Штит сатире је поприлично прилагодљив и кад затреба пропустљив, што ово штиво удаљава од карикатуралних и неодмерених сатиричних насртаја на социјалну визију или перспективу приповедача. Прича се креће између благог хумора и дозиране помирености и критике постојећих режима.

     Главни јунак се бави сатиром – а чиме би?! Његови радови пресецају и боје причу, тако да није реч о моделу „пронађеног рукописа“ или уметнуте приче. Укрштање текстова (и прича) део је прозног умрежавања и витални је покретач главне идеје романа. Фон приче и фон сатиричних текстова (од афоризама, прича-есеја и лингвистички илустративних текстова и личних посланица), нуди нам препознатљив и упечатљив миље Милошевићеве епохе.

     Како Јоксимовић Барбат ту препознатљивост прозно надгледава, не чинећи је баналном и клишетизираном?

     Превасходно, временском скоковитошћу приче, одсуством једнолинијског приповедања, благом  бочном допуном приче (развијена епизода са Сузаном), уз домишљато изнађена решења: путовања по егзотичном источном свету и склоност ка источњачким духовним и религијским традицијама, где јунак доживљава просветљење и – уместо удаљавања од овдашњег раја – побеђује нека врста накнадног патриотског нерва који јунака повуче назад „у никад прежаљену Србију“!. Тако се авантура нареченог писца Арсенија Јоцића, карактеристичног благо разочараног интелектуалца завршава повратком у тихи пакао диктаторовог соц. лонца.

     Крупно изненађење усред приче: главни јунак  прихвата понуду да буде укључен (као преводилац-саветник самог диктатора), као шраф у његовој машинерији. Ту се могло очекивати да видимо њега на неком „оперативном задатку“, у решавању „проблема“ који је искрсао пред шефом... Међутим, та „посластица „ је изостала: не видимо га на делу или неделу!

     Међутим, јасно се осећа и види атмосфера несигурности, политичког раскорака и социјалног тлачења, закулисаних „јавних и државних послова“, махинација власти; устрашености и колебљивости чак и оних који су део тог апарата, што неодољиво подсећа на никад превазиђен Стаљинов модел социјализма и тихих ликвидација политичких неистомишљеника.

     Од пратећих ликова посебно се издваја Сузана која, у развоју приче, од секретарице-студенткиње и симпатије главног јунака догура до уфотељеног уредника у издавачкој кући „Млади сатиричар“ и улоге потенцијалне љубавнице која се нуди. Она није само функционални лик већ један карактеристичан „пресликан модел“ из непоправљиве реалности...

     О наслову романа не треба трошити речи: у нашој средини нема јагњета, сви су овце; јагњад је поједена, а шишање оваца је у кружном току... Српском читаоцу не смета могућа аналошка допуна ове наше приче, подсећањем на епоху „Јежа“ и „Ошишаног јежа“ (то горе по реалност!) Такође, неизмишљен црногорски језик, овде тако опипљив и пластичан (можда најзаоштренији тренутак упада у лавиринтску ововременост где многе племенске приче добијају своје неслућене епилоге, а све под плаштом националне еманципације која тражи свој језичак!). Сатиричар (Арсеније Јоцић) нуди један свој рад на ову трагикомичну и нерешиву језичку ситуацију под неприкривеним диктатом политике. Увођење овог „шлага на торти“ није у функцији насилног, додатног и допунског политизовања књиге и тема, већ у роману има хуморно значење и важење.

     Овај роман потврђује аутора као искусног прозног писца који не мора, по сваку цену, да се приклања ни ситно-реалистичком, ни постмодернистичком концепту. Природно, јер је Јоксимовић Барбат већ потврдио свој аутентични прозни лик и завидну књижевну стратегију где мода и случајности немају никакву улогу. Њега заводи перспектива и свет којима се бави и у том завођењу његова књижевност у своју мрежу мами читаоце...

 

У студеном Београду, пред велики дерби, 26. новембар 2011.

ЛеЗ 0009177  

Comments