(Вашар песника)

... На јунској светковини „републике" Монмартра приређен је и уобичајени в а ш а р п е с н и к а. Велик број роеtes dudimanche изашао је те недеље поподне да крчми своју лирику на Пигалу. Иако цене беху ништавне (од 150 до 300 франака по збирци), иако наслови беху од преломног значаја (М у в љ е о к о, Ж у т с м е х, М е с е ц в а м г о в о р и, С а н и л и ј а в а, Г л а с у к в р г а м а), иако песницм својски позиваху купце, нудећи уз свако дело аутограм и посвету колику хоћете, за два сата шетње по тржишту не видех да се продало књига за више од петсто франака. Тезгама је најчешће прилазио ветар, листајући горње странице књига, па би и он дизао руке. А свет се тискао као на правом вашару, опседајући поетичније тезге на супротној страни шеталишта: шатре са лутријом, стрелиштем, грнчаријом, половним грамофонским плочама, продавце пића и сладоледа. Ипак, око крајње лирске тезге приметих како се почеше нагло окупљати, наравно не због дежмекастог песника с изгледом набијача цена. Поред њега стајаше кршан, неизбријан човек у плишаном капуту и коцкастој кошуљи, држећи у рукама оно на што сви упираху погледе — живу белоушку и дремљивог сокола подрезаних крила. Пред њим, на тезги чучаше збуњено и непомично лисиче питома изгледа, циметасте длаке и смешних дугачких ушију. Човек причаше нешто гласом без узбуђења, затим стави змију у избушену лимену кутију, стаде вадити из папирнате кесе осушене пухаће и слепе мишеве, из џепа живе корњачице и развијаше причу од које до задњих гледалаца допираху само окрајци. Народ се све више тискаше; песник неодушевљено посматраше гомилу радозналаца који не придаваху никакву важност његовим понудама: „Свака збирка — двесто франака." Напослетку се, уздржаног става, обрати ловцу с напоменом да је тезга одређена једино за продају књига. Ловац се тромо правдаше, песник му постави неки услов, он климну главом и објави сакупљенима да ће бесплатно показати борбу змије и сокола, уколико бар неко од присутних пазари код његовог суседа, и изнад глава уздиже две свешчице: „Ево,, обе књиге стихова за тристо франака." Иако понављаше понуду а песник подупираше: „Господо, две лепе књиге стихова с а м о за тристо франакса", присутни гледаху ћутке и без намере да се маше џепа. Песник онда слеже раменима и позивајући се на своје право о закупству, замоли ловца да ослободи тезгу. Овај поче скупљати свој мали зверињак; многи дограбише лисиче да га помилују, оно им се мирно предаваше, но, наједном се узнемири, накостреши, уши му посташе двапут веће и шапицама стаде гребати човека у чије је руке допало. Лице непознатог беше лице из сна: туробне, тамне коњске очи без беоњача упијаху се у зверчицу; косе ноздрве необично му се раширише, меснате усне за часак се сладострасно развукоше, затим посташе доброћудно заокругљене као карајући накострешено крзно. „Та, зашто се плашиш? Нећу ти ништа, лудице!" Приметивши узбуђеност животиње, ловац је узе себи и ова се намах умири; потом, оптерећен штићеницима, настави да се осврће не би ли негде угледао слободно парче тезге. Не скидајући поглед са лисичета, човек из сна пође за ловцем. Овај, дошавши до ивице плочника, откључа задња врата на старом ауту (нешто ми изгледаше познат) и потрпа животиње унутра. Човек из сна ослови га и ступи с њим у разговор. Ловац одговараше преко воље, одмахиваше главом али човек из сна дохвати га под руку и, пун опхођења, одвуче га корак по корак преко улице у правцу кафане. Док сам стајао гледајући на лисиче које је снуждено чучало у колима, са шеталишта се зачу жамор, нека посебна живост, гомила се безглаво тискаше за карневалском појавом. Брадоња ниског раста, здравог, прозаичног лица, са ватрогасним шлемом од станиола, у плавом копорану извезеном златним шарама, искрпљеним џокејским панталонама и прашњавим цокулама гураше кубикашка колица са неким дрангулијама, борећи се за пролаз: „Места за изасланика Далај Ламе! Сви за мном!"

Нашавши најзад довољно празног простора између две тезге, брадоња спусти колица, изручи ствари из њих — дршку метле са свитком тоалет-папира, празан оквир за слику, жицу за прање судова и бронзану клепетушу. Изврну колица, затам као микрофон принесе устима огромну прибадачу која му је висила о врату и повика: ,,Ало, ало! Стижем право са Тибета и доносим потпуно непознато песништво, за успомену на великог проклетника, великог брата Бодлеровог и Лотреамоновог — Антонена Артоа (ако не верујете какав је песник био, питајте телефоном Жана Луја Бароа). Арто је писао: Човек, живећи, мора да чини кака као и пипи. Остаје му или да живи мртзв па дато не чини, или да, својствено живима, чини кака. А тамо где је поган, тамо су и с лова, тамо је и књижевност. Пошто је Арто тако одредио место књижевности, одлучио сам да пишем а к а к и с т и ч к у поезију."

Саже се, дохвати дршку метле, скиде свитак хигијенске хартије и разви је у дужини руке: „Погледајте, на овој хартији, хартији живота, танкој и осетљивој као и наш живот, ја ћу писати акакистичке стихове и продавати их по дужини: метар за сто франака. Ко поручи, одмах исписујем. Дакле, господо, ево први пут песништва на метар, на папиру XX века. Ко жели? Шта се размишљате? Скупо вам је? Па добро, нисам ситничар, хоћете ли и метар и по за сто франака? Решите се, толико вас има. И ја ваљда треба да живим и да чиним кака..." .

Из гомиле која се све више тискала, претећи да акакисту сруши са постоља, један војник се најзад одлучи, пружи сто франака; брадоња се обрадова, клече и развивши папир по бедру поче мрмљајући исписивати неке стихове. Затим предаде траку купцу, баци поглед по окупљенима у очекивању нове муштерије. Али свет се само смешкаше, гурајући се јалово. Брадоња не клону, започе излагање испочетка и прибеже новим потезима: скиде шлем откривши обријану главу преко које беше остао само упоредник косе; дохвати жицу за прање судова и њоме протрља ћелу. „Ознојио ми се лонац... надморска висина је овде мања но на Тибету... Господо, спремио сам за вас нешто ново." Остави жицу и узе празан оквир и њиме уоквири насмејано лице: „Ево нове поезије у новом оквиру и на хартији која нам олакшава живот. Метар за сто франака, докле ћу да дерем грло а ви да се правите глуви!" Кроз редове проби се љутито дебела жена с прегачом, продавачица грнчарије с тезге преко пута: „Еј, ви! Макните се одавде! Због вашег измотавања свет је закрчио пролаз и у гужви ми разбише два тањира. Не може од вас да се ради, а ја плаћам порез!" Брадоња се почеша по ћели и промуклим гласом рече: „Крив сам што испадам из стада, ех. Нека, волим ја да се селим. Господо, пређимо на згодније место а ви припремите новац..."

А нешто касније видех га како гура, колица натраг, сасвим резигнирано добацујући песницима за тезгама који су га немо посматрали:

„Кога очекујете?... Ја се враћам на Тибет. И снежни човек ће ми пре бити купац него ове стипсе."

И одгура колица преко улице.

Мало даље зачух заглушујућу праску мотора. Ловац је кретао својим старим аутом: жутим кабриолетом из Улмске улице!

На плочнику је остао човек из сна, стежући у наручју накострешено лисиче.

Да заоблим. Многи могу бити повређени оваквом сликом „града светлости", зато што су речи у питању. Кад неки сликар да најцрњу могућу слику Париза, то се прима, а кад је реч о музици, ко тек зна шта композитори потурају у својим делима! А речи? Остаје закључак да реч ипак дрма светом, уједно је најрањивија, иако најубојнија. Ко све неће и не може да је нападне због пристрасно наглашене делимичности коју „реч" неизбежно садржи. А како је говор, изгледа, општији дар од испољеног дара за ликовне и друге уметности, онда се ту мало ко осећа непозваним да суди.

Уз претпоставку да се дешавају чуда, и то сасвим велика, други шестомесечни боравак у Паризу, под светлијим условима, надахнуо би ме свакако друкчије.

Ако енглеска реч litterature садржи у корену смеће (litter), француска, litterature, садржи стругање, брисање (rature).

Од палимпсеста никада нисам зазирао.