Оштрица која недостаје

поставио/ла Miroslav Lukić 13.12.2010. 02:47   [ ажурирано 26.01.2017. 04:37 ]
Поштовани, 
Подржавам идеју о потреби критике за живот квалитетне књижевности.
Могу и сам додати неколико редака.




Критику у књижевности можемо појмити и као оштрицу која је ослобађа слабих места, или заблуде да је оно што није.
У поезији се то јасније очитује. Мерила су се кристалисала од најранијих песничких трагова. Песме писане на различитим језицима имају нешто по чему их и спонтано, док читамо, вреднујемо. Да ли можемо рећи да поезија поседује својство и независно од језика на коме је писана? Колико год теорија књижевности и критике прелиставали и трагали за критеријумима, мерилима, скалама и хијерархијама вредности, нећемо наићи на јединствене поставке, таблице, табеле...? Како онда ради жири за награде, састављачи антологија, уредници бесмртних едиција? Не би смели да превидимо лични приступ, гледиште, тумачење...Ни какви су одјеци књижевног дела у реакцијама читалаца кроз векове и на различитим просторима. Има наслова који се сами устоличе изван времена и простора. Има и оних који се пробију изван хира, превида, неувиђавности, игнорисања...критичара и теретичара књижевности. Питање је колико се може пратити све разгранатија и обимнија књижевна продукција у светским, националним и локалним оквирима. (...) Кад неко јако перо зашкрипи и позлати своје скромно мишљење о анализираном делу, дешава се и несвесно подражавање, или супротстављање, чији импулси не мора да проистичу из "личног објективног виђења". Велики број таквих примера отежава типологије, класификације, вредновања и превредновања на националном и глобалном плану књижевности. Спорења и оспоравања, уколико су култивисана, могла би бити плодотворна. Но, најчешће нису. Ако би, ипак, изложили мерила која одељују велике од "осталих" песника, уз сав ризик редукционизма, субјективности, непрегледности растћег броја наслова на свим меридијанима, поготово у електронским базама података, одлучили би се за приритете у просуђивању. Наведимо бар неке од "постулата", с којима се подударају "укуси" великог броја угледних критичара, што не значи да је ирелевантно и једно мишљење неког анонимуса, почетника...инспиративно и компетенцијама које су успостављале критеријуме епоха. 

Оно што мене опредељује то је "дух песме" и "прво што очекујем", већ у "микро читању, у кључном врхуни и у одређењима Васе Павковића, а да се у том погледу нисам усаглашавао: једноставност у изразу, мисаоност(дубина мисли), неочекиваност и занимљивост слика...; форма(трагање) - да, али не и робовање ни рими, ни слободном стиху... Не могу да заборавим мисао Бернарда Беренсона, као кад се припремам да удахнем чист ваздух и не мислећи на то: одвајањем од конкретног значења, тешко је не запасти у красноречивост и празносљовље.
Шта је све на "актуелној" песничкој сцени? Ако већ није и превише огавно, правило је да нема правила. Не књижевно доминира књижевним! Позиције аутора су изнад садржаја песме. Интереси су изнад мотива, инспирација, даровитости...Механицистичко ређање речи, понављање истог у бескрајним варијацијама малих разлика ради различитости, апстрактније ради апстрактности, конкректније ради конкретности, убија поезију, као што то медији чине са стварношћу, хвалећи се да је објективно, као никад раније, сто посто идентификују. Критика каска за све бројнијим и бројнијим насловима, који обасипају све малобројније читаоце у времену нечитања, не без ироније официјелних визионара, проглашивача 2010 за Годину језика и књиге. (...)
Мало подсећање води ме у не тако давно време када сам идејно застранио с италијанском уметницом, не водећи рачуна о спољном непријатељу, ни о благодетима соцреализма, тако да ми је, због младости(каква увиђајност), (само) забрањена РЕЧ(танушна збирка песама). Прекаљени идеолози су ме усмерили на науку, далеко од "потенцијално превратничког зла", коме бих сигурно подлегао, да није било владајућих естета у раним радовима...
Могао сам да се одужим(ако сам бар делићем успео) записима неке врсте документарне поетике. Слагао сам пасусе, налик на храстову кору, за некакав теријски фундус поезије свакодневице(можда инспирисан и чувеном мишљу: Ако човек не буде свакодневан, неће га ни бити!

Слободан Бранковић
Comments