Табу теме српске књижевности и друштва

Човек сам који вековима понавља исте поставке и претпоставке, дакле, гњаватор, прозван насловом овог огледа. Јер, бити блесав, значи не мењати мишљење сваког трећег дана.[1]

Многи студенти знају ме како сам им трљао живце, враћајући им семинарске радове пуне непотребних туђица, са захтевом да их замене нашим речима; један од њих назвао ме је „једним живим чистунцем", обезбедивши ми тиме славну успомену, у недостатку славније. Али, неки, не подносећи гњаваторство и ,,поповање", одуживали су ми се касније на лепше качине: Лимен Errata, заветни откуцар, бележио је на мојим часовима шта сам политички „трунио", и хтео је то обнародовати, али није успео; „сива (без)личност" Трећег Рајха Радио Београда, за њим „Просветин" уредник јебословних издања, као и Сврбоносац Игњат презиру ме, непризнавањем моје присутности; Први клоакотрист сматра и изјављује да сам најглупље ужасан, Никола Бритулин, при спомену мојих препева, почиње ходати унатрашке, Божица Шујидер прети да ће ми „смрсита конце", итд, итд.

Свестан свега, покајнички и самокритички изнећу нека од мојих нагваждања и, како би претпостављам, на њих одговориле извесне особе — истим и неувијеним припевом_: ,,Ма, с. ..", што је само балканскија, гласовна и смисаона једнозначност за наслов.

Говорећи студентима о значају Вуковог прегалаштва за победу народног језика, споменух круну те победе, Даничићев превод „Старога завјета", 1869. Овај „препис" Библије као Триглав стоји упоредо са друга два врха, шпанским, Касиодора од Реине, 1569 и немачким, Лутеровим, такође из 16 столећа.

Поредећи потом Даничићев превод „Пјесме над пјесмама" и „Књиге о Јову", с талијанским, француским и енглеским преводима, показао сам како их оставља далеко за собом, како је раван Шпанцу и Немцу, чак их често засењује језгровитошћу израза. Даничићев препис је заиста „застава која лепрша с највеће пречаге лествица", како је то Исидора Секулићева некада усхићена рекла, част и славље које нам је борба за вулгатус дала.

Тако сам годинама говорио студентима, а 1984, продужих, негде у марту: „А шта нам је на-ша „Бор-ба" да-ла, шта је на-ма „Бор-ба" да-ла?"

Не осетивши наводнице, студенти су се згледали, не знајући шта ми наједном би, мислећи да скандирам почетак песмице из НОБ-а.

— „На-ша нам је „Бор-ба" да-ла, у бро-ју од фе-бру-ара" (26-ог) Бабићев „Осјећај за олују". Горан јеБабић тиме доказао да је борба за вулгарност довршена и да му дроњци од речи лепршају с најниже пречаге лествица књижевног подземља. Али, корени су још дубљи, и доћи им до вршка значи именовати првоборца за вулгарност, великог саздатеља царскога пута простачења од пре неколико деценија. Утирући такву џаду, све своје идеолошке и политичке противнике прозвао је „недојебима". (Близу је памети да су онда, заузврат, он и његови једномишљеници: „дојеби", од којих је он најцеловитији.[2]

Ценећи личност Великог Дојеба, Горан јеБабић у том смислу, у поменутој изјави, назвао све недојебе који нападају Дојеба и дојебовце — „лашцима, будалама, нит-ковима, лопужама, дрипцима, јебивјетрима и д р к а џ и ј а м а."

Дигнимо чашу у вис, за Ђуру и Горана, два највећа заслужника за победу вулгатуса и вулгаризма, и за две дичне године, 1869 и 1984! А књижевно ослободилачка борба се наставља. „Д о т о љ а г а ј о ш д о д у ш е н и с м о с т и г л и, е д а б и с е е л и м и н и р а о п р о т и в н и к.»

Б о ж и ц а Ш у ј и д е р, с в а к а к о ћ е н а с в е о в о: „М а, с...! П р о ф о с е р! И т о е х c a t e d r a![3]

Нисам пролетерски „међународник", кад је језик у питању. Ужасава ме сваки есперанто или полуесперанто, па и политички_: Г С Ц К К П! Или: спровођење платформе.

Да се равумемо, буним се против лажних европеизама, а то су најобичније речи — обавештење, нараштај или поколење, тренутак, крвопролиће, злостављати или кињити — потпуно изопштене на рачун истозначењских туђица, наметнутих као неприкосновене. Тај поступак уљештва одвија се ко зна од када, али из године у годину све неумољивије, на исти издајнички начин као и у крилатом свету. Наиме, кукавица неприметно долети и снесе јаје у нашем славујском гнезду. Кад се кукавић излеже, будући јачи, избаци из гнезда све славујиће и зацари се за свагда као самосам и јединствен.

Али, по чему и зашто, кад је језик у питању, кукавићи сигурно (сигурност) треба да су јачи и нужнији од безбедно, јамачно, поуздано, зацело, учврсто? По чему избацисмо из употребе пет наших „славујских" синонима, по чему свуда и на свакоме с и г у р н о и петоструко осиромашисмо речник? (Само УДБА бар насловом, беше народска!)

.............................

„Данило из дома Петровић Његош, као наводни потомак Соломонов, из племена Јуда.

Вест о јеврејском пореклу потиче из талијанских научних кругова и потврђена је веродостојним рендгенским снимцима (костура) у најновије време; та вест, према свему може се узети као потпуно поуздана, упркос свим порицањима.

Данило Петровић Његош, наследни владика Црне Горе, од 1711... са грбом сребрнога двоглавога орла на чијим је главама златна круна с крстом; орловске груди покривене су плавим штитом по коме зеленим пољем корача леопардизован златан (Јудин) лав. Ово упоредити с абисинским грбом, јер је у Абисинији шестокрака звезда исконско знамење Јуде и знак државничког достојанства, а посебно знак чинова у војној хијерархији.

Овде износимо предање које су проверили талијански научници о пореклу кнежевског дома Његуш или Његош од Црне Горе. Оно потиче од старојеврејских Аронићана, свештеничког племена, који воде порекло, као и династија Негус из Абисиније, непосредно од цара Соломона, тј. од млетачког трговца који је тргујући дошао у Црну Гору. Дом Његоша искрсава из ничега на историјску позорницу 1515, као носилац грчко православног достојанства владике. Искључиво у Црној Гори, владика се јавља у свештеном значењу од 1711, здружујући наследно државну и свештену власт. То је јединствен случај у хришћангтву да се наслеђује свештена титула, по истом систему као и Аронићани."

На ово и остало, ја и сви Црногорци: „Ма, с... ! Аветиња!"

Слава напредним масонима. Да није њих, били бисмо лишени пресудних сазнања. Као павлака буржоаскога друштва, они су се, пре рата, опирали католичком клерикализму, Мусолинију и папи и потписивању Конкордата. То им је, током ратних година, донело неугодности, (Ипак су их сви преживели). Али ништа нису заборавили, памтећи увреде више но мазга удар-це. (Не замерајмо им се, јер нам неће дати мира ни у гробу.[11]

Значајни одмаздар који је дочекао тренутак да непријатељу врати жао за срамоту био је др. Виктор Новак. Нико и никада не би боље од њега обелоданио сва сведочанства о спрегу католичке хијерархије и Павелићеве НДХ, њихову погромашку политику према православцима и комунистима, током рата. Обзнана у „Magnujm crimen"-у, 1948, овековечила је низ најгнуснијих страница у општој повесници бешчашћа овога столећа.[12]

Слава им и због њихове обавештености. Пошто су као ваздух невидљиви а присутни, јавно или тајно, у порама сваког режима, први бивају упознати о узроку и разлогу сваког збивања, па чак и за позадину позадине тих узрока и разлога. И то дојављују иностраној "браћи". (Због такве делатности, схватљивији је разлог што је Стаљин — коренит прогонилац слободних зидара у СССР-у — Максима Горког, једног од преосталих масона и значајног човека, „учинио" жртвом „завере белих мантила".)

Масонско објашњење зашто се залажемо да у нашој земљи обезбедимо равноправност свим народима и народностима, нарочито мањинским, морамо изоставити, будући да је громобитно. Временом ће се само казати и врапцима и ђацима.

Кад су Американци, средином јануара 1979, матирали свог Шаха у Ирану, тј. омогућили Ајатолаху да дође на власт, масонско објашњење, које чух већ недељу дана после догађаја, беше: двоструко ударање чарламе. Довести „жреце" на власт, а не комунисте, а „жреци" ће ужећи пламен свеисламства, са главном сврхом да, постепено, подјари милионе мухамеданаца широм света, а првенствено унутар СССР-а. То би у будућности задало доста главобоље Совјетама, с обзиром на велики прираштај исламскога живља, у пограничним деловима СССР-а, према Турској, Ирану и Авганистану........................

[1] Божица Шујидер је у том погледу гипкија од мене. Пошто је своједобно потписвлатзв. ,,Предлог за размишљање", кад је сутрадан чула ,да јој је додељивање стана тиме доведено упитање, одрекла се своје заблуде. Тада сам је послао у м а ј ч и н о ј (псовање је г р е х), и од тада иод туда њена негрпељивост према мени.

,,Ђидо" (,,рсовац" по крволоштау) још је гипкији од Божице. У једном друштау изјавио је да јеСалвадор Дали најгенијалнији цртач двадесетога вијека. Онда му показаше албум Пикасовихцртежа; он погледа, поћута мало, па изјави: ,,Е, богуми, Пикасо је генијалнији."

[2] Велики Дојеб је одавно, веома убедљивом сликовитошћу објаснно да ,,бити надахнут, значи ухватити Пегаза за муда".

Том изјавом започиње у нашој књижевности неомеђено укључивање и осталих адиђара — глагола, именица и придева, односних на све ствари и радње од пупка на ниже. А Велики Дојеб је, игромречима, недавно доврхунио бесрамље досетљивости: ,,Према свецу и трипер". Шта је према томепред-ратна Винаверова досетка: , Бог је спорт, али достижан"; да не спомињемо неукога Црнога Ђорђију, као метафизичког псовача: ,,По души те 'бем!"

[11] Мом оцу, Радовану Кошутићу, професору београдског Универзитета, масони су пре рата понудиличланство, а он је одбио, изјавивши им да је то за њега увреда! Због тога је на танане начине ометан изапостављан све до своје смрти, 1949. А тридесет година потом, тзв. ,,Биђа" (фрајерски назив из младалачкихдана), луфтон (дакле масон по лози) и скрибоман уз то, осветио му се свињском критиком његовог песничкогдела (,,Биђа и језик" књига VI, стр. 205—236: оглед о Радовану Кошутићу).

и на његов национализам и српство, увидећемо да масонска врана масонској врани очи не вади. Чак и кад суте вране одлучни политички противници, жива врана је обзирна према мртвој.

[12] Велики увод за ,,Велики злочин" представљала је ,,Црна књига — патње Срба Босне и Херцеговине завреме светског рата, 1914—1916", Београд-Сарајево, 1920, коју је написао Владимир Ћоровић. Али, пошто јебио ненапредни масон, тј. ,,крвави ректор" београдског Унив«рзитета, књига је данас ,,заборављена".

КО ЈЕ КО

(За неупућене)

Личности су наведене по реду појављивања у штиву. Сва њихова имена и презимена без премца, са десне стране, сложена су слогом без премца: петитом.

Mammoth Grocer — тумхаМ илакaБ

мр. Бр. Бр. — валсинарБ ћиробрБ

В. М. — осаВ ћивечнилиМ

Д. У. — ањигарД ћивешорУ

дон Миро, дум Миро — ориМ ћитрувалГ

Велики Дневничар, „Учитељ учитељице живота" — рејидеД

Велики Бакалин — М. илакаБ

Велики Енигмаш — чинипоК

Бивши Зевс опште и уопште — валсијоВ ћируЂ

Велики Тестолођиста — ашкиН ћивечпитС

Јудушка Цр(к)вени — нагарД ћивокљедеН

Мирослав без Јеванђеља — валсориМ ћитнаП

Лимен(ко) Errata — недзовГ рорЕ

Прва Оштрица, Велики Дојеб — очиваД

Саобраћајни племић — аваС ћивотуа'Д

Први човек библијски или клоакотристички — мадА

ћијолсуП

Сива (без)личност Трећег Рајха Р. Београда — намодаР

ћидроК

Нурија Уотерфол — аналтевС кашпалС

Унук др. Попса — атсоК ћивејитомиТ

Голијат Матахари — диваД ирахаблА

Биђа — римодаР ћивонитнатсноК

Ненаведени су очитовидни.