Bio je jednom davno jedan dečak koji se zvao Gent. Gent je živeo sa svojom velikom prodicom. Njegovu porodicu cinuli sumajka, otac, baka, deda, stric Faton, tetka Kimete, tetka Emine i njegove dve sestre Jehona i Besa. 

 Genti nije bio običan dečak. Bio je najbolji učenik u svom odelenju tako da možete zamisliti koliko je Gent voleo da ide u školu i da su ga svi nastavnici hvalili za veliki trud.  Kada je išao u školu ujutru bi se budio, pio toplo mleko sa odraslima, spremao se za školu i puno radosti šetao ulicama Prištine. 

 Jednog dana Gent je dobio vest da će škole biti zatvorene za nekoliko vreme, ali se nikako nije slagao sa ovim. Slučajno je video neke ljude kako se tuku na ulici a čuo je pucanja ali to je bio samo život na Kosovu. Gentu je bilo dosadno kod kuće. Nije mogao ni da se igra sa prijateljima iz komšiluka jer roditelji nisu ga pustili van kuće. Osećao se kao ptica zaključana kući. U školi nije imao o čemu da priča i nije dobijao svakodnevne pohvale od svojih nastavnika. Život nije bio fer prema njemu. Sdruge strane njegove sestre su uživale jer su bile premlade da bi razumele šta se dešava. Genti je video da članovi njegove porodice izgledaju zabrinuto i da ne ispustuju zvuk pa je dao sve od sebe da nasmeje sve. 

Posle nekoliko meseci, Gent je dobio najboli vest. Da može da ide u školu. Samo ovog puta škole ne bi bilo u uobičajeno. Svi ućenici bi bili obavesteni o lokaciji škole. Lokacija će se s vremena na vreme menjati, takode svi ućenici moraju da se sakriju od policije. Gentu je ovo bilo veoma zanimljivo pa je jedva čekao da se vraća u školu i ponovo vidi svoje prijatelje. 

 Konačno je došao dan za polazak u školu i Genti je ustao rano ujutru i popio toplo mleko sa svojom porodicom. Ovog puta njegova majka je poručila Gentu da bude veoma oprezan van kuće I da nikome ne kaže gde se nalazi škola jer je to tajna. Dokle se spremao za školu on je mogao da uzme samo sjeduvesku i jednu olovku i morao je da ih sakrije ispod odeće da niko ne bi znao da ide u školu.

Prošlo je nekoliko nedelja i jednog jutra, dok je preskakao put do škole, Gentija su zaustavila dva policajca. „Hej dečko, gde ćeš?“ upita jedan od policajaca. "Zašto se smeješ?" upita drugi policajac. Genti je bio zamrznut. Nikada nije sam razgovarao sa policajcima. „Trčim poslove za svoju majku“, rekao je Genti, „rekla mi je da kupim malo brašna. Policajac je odgovorio: „U redu, onda ćemo vas pratiti. Genti nije imao novca kod sebe pa nije mogao da kupi brašno i da se vrati kući. Ne može rizikovati da otkrije lokaciju škole. Uprkos svemu tome, ipak je odlučio da ode u prodavnicu. Policajci su govorili jezikom koji Genti nije razumeo, ali on je imao svoj plan. Hteo je da uđe u prodavnicu i kaže vlasniku prodavnice šta se dešava da bi možda mogao da pozajmi malo brašna i donese novac kasnije. I uspelo je! Policajci su čekali ispred prodavnice i Genti je imao više nego dovoljno vremena da objasni situaciju vlasniku prodavnice. Međutim, prestravljen pogled prekrio je lice vlasnika prodavnice i delovalo je kao da drhti od straha. Vlasnik prodavnice je zgrabio Gentija i stavio ga oko prolaza sa brašnom. „Sine, ti si veoma pametan i veoma hrabar. Veoma je dobra stvar što ste ih doveli ovde. Daću ti brašno, nema potrebe da mi plaćaš. Treba mi da mi kažeš ime svog učitelja i gde ti je kuća. Idi pravo kući i reci roditeljima šta se dogodilo. Ne govorite ništa oficirima, razumete li?" Genti je još uvek razmatrao šta se dešava, ali je znao da može da veruje ovom veoma ljubaznom vlasniku prodavnice, pa je klimnuo glavom i rekao mu ime svog učitelja. Genti je izašao iz prodavnice sa brašnom, gadno pogledao policajce i rekao „Evo, dobio sam brašno, mogu li sada kući?“. Policajci su se razočarano pogledali i rekli mu da ide.

Genti se vratio kući sa brašnom u ruci, a kada ga je majka videla bila je iznenađena. Genti nije izostajao iz škole čak ni kada je bio bolestan, ovo je bilo veoma neobično. Požurila je da ga proveri i Genti joj je odmah rekao šta se dogodilo. Dahnula je i otrčala da razgovara sa Gentijevim ocem. Posle, kako se činilo, 10 minuta, Gentijev otac je otišao ispred kuće. Tog dana je bio napolju, a Genti je čekao na prozoru. Njegova majka nije htela da govori jer je bila pod stresom, ostali članovi porodice su bili zauzeti kućnim poslovima, njegov otac je bio napolje, tako da je Genti ostao u senci ceo dan, a reči vlasnika prodavnice su mu se ponavljale u glavi. Genti se osećao dobro zbog pohvale, ali nije mogao da se ne uplaši.

Pada noć i konačno su se Gentijev otac zajedno sa Gentijevim učiteljem i vlasnikom prodavnice koje je Genti upoznao, svi pojavili u njegovoj kući. „O, ne, jesam li u nevolji? Tako mi je žao!" viknuo je Genti.

Svi su počeli da se smeju. „Sine moj, nemaš pojma koliko si hrabar. Spasio si celu školu danas, znaš li to?” rekao je njegov otac. Očigledno se desilo da su dvojica policajaca locirali u kojoj se kući nalazi škola i da su planirali da je bombarduju. Čekali su da se klinci pojave i prate ih, pa su naišli na Gentija. Srećom, rekao je vlasniku prodavnice o svom susretu, pa je vlasnik prodavnice upozorio nastavnike i svi u školi su bezbedno evakuisani.

Tog dana Genti je saznao da njegovu zemlju polako okupiraju neki loši momci i da je zato škola mesecima bila zatvorena. Odlučio je i da želi da bude učitelj kada poraste kako bi i decu učio da budu pametni kao i on. Te noći Genti je sanjao o slobodnom Kosovu gde će škole dočekati sve, o Kosovu gde ne morate da krijete svoje želje i možete biti svoj. Genti veruje da će mu se snovi jednog dana ostvariti.